piše: Igor Diletant Belopavlović
Čini se da smo, paradoksalno, danas bliži devedesetima nego pre deset godina. Nažalost, ja sam, a verujem i većina mojih vršnjaka, prezasićen delima koja se bave pomenutom decenijom. Prosto sam mišljenja da je sve teže i teže reći išta novo na tu temu, ili bar na nov način. Ko je dosad skontao, skontao je; ko nije, neće nikad. Ipak, kada vidite da sarađuju pozorišta poput Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Dramskog kazališta Gavela iz Zagreba, Narodnog pozorišta iz Sarajeva i sarajevskog Internacionalnog teatarskog festivala MESS, i to pod rediteljskim vođstvom Kokana Mladenovića, morate dati šansu predstavi, kakva god da je tema.
Predstava Što na podu spavaš? je rađena prema istoimenom romanu Darka Cvijetića, koji prepričava šta se dešavalo pre, tokom i posle rata u Bosni, koncentrišući priču primarno na jednu kasarnu u kojoj mladići služe vojni rok, i na porodicu jednog od vojnika, Bote. Međutim, predstava ne prati toliko radnju romana, koliko prati samog pisca dok pokušava da piše taj roman. Pisac (koji ovde glumi samog sebe) vadi žive i mrtve iz sećanja, iz mrtvačkih hladnjača (sve pohvale scenografkinji Marijeli Hašimbegović), i uz to prisećanje publika se i sama seti svojih doživljaja rata. Iskoče nam sve one zaboravljene (čitaj: potisnute) krvave i morbidne priča koje nisu završile u statistici, nego se samo šapatom prepričavaju po čaršiji.
Ali trenutak koji stvarno zgrabi (i podsvesno prestravi) je taj kada likovi na sceni kreću da se svađaju sa piscem. Oni ne žele da budu deo tih priča, ne žele da budu očevici, žrtve niti izvršioci horora rata. Oni napadaju, podmićuju, cenakaju se sa piscem samo da im ne napiše sudbine koje su oni već doživeli. Ukratko, čine sve ono što bi publika radila, te smo užasnuti time što znamo da neće uspeti da se izvuku.
Predstava obiluje simbolikom, koja se na momente približava i granici patetike, ali je nikad ne pređe. Naveo bih samo jedan primer te simbolike, zbog svih onih koji će odgledati predstavu, a ne znaju engleski. U jednoj sceni srećemo sina jednog od vojnika, rođenog u Americi. Naravno, ne govori ni reč srpskog, te prisustvujemo njegovom stand up nastupu na engleskom, u kojem zasmejava publiku svim nelogičnostima koje mu otac priča o zemlji iz koje su potekli. Nikako da shvati ko je s kim ratovao, koliko tu ima naroda, kako postoje tri (ili više) jezika, a, u stvari, jedan? U mnogo čemu dotična scena podseća na deo Selenićeve drame Ruženje naroda u dva dela (koju je reditelj takođe postavio davne 1999. godine), u kojem major Aterton pokušava da objasni svom nadređenom poručniku koje sve frakcije u ratnoj Jugoslaviji postoje, koja s kojom sarađuje i kada, i kome su lojalne. Usudiću se da argumentujem kako ovaj stand up u dva aspekta i prevazilazi Selenićevu poetičnost.
PUKOVNIK: Da probamo, majore, s druge strane. Partizani – oni su ruski ljudi?
ATERTON: Da.
PUKOVNIK: Oni će posle rata uvesti sovjetski režim?
ATERTON: Verovatno, mada je njihov vođa Tito izjavio da neće uvoditi komunizam u Jugoslaviju.
PUKOVNIK: Može li mu se verovati?
ATERTON: Ne može.
PUKOVNIK: Četniki, oni su engleski, naši saveznici?
ATERTON: Jesu, ali mrze Engleze. Ne svi, istini za volju. Ali mnogi. Njihov drugi čovek, Dragiša Vasić, čak je veliki rusofil. Verujte, kolonel Daglas, nisam ja zbunjiv, već je situacija u Jugoslaviji zbunjujuća. Sva ta međusobna ubijanja, ako hoćete da čujete moje lično mišljenje, najviše liče na predizbornu kampanju, koja je, posmatrana iz ugla naše parlamentarne prakse, bizarno okrutna i neracionalna. Svi se ubijaju u okviru priprema za izbore koji će se obaviti posle rata. A partija je mnogo. Ponekad sam verovao da ima partija koliko sam ja imao sagovornika.
PUKOVNIK: Ali četniki su, ipak, rojalisti?
ATERTON: Jesu, ali, uglavnom, ne vole kralja.
PUKOVNIK: Mejdžor Aterton, zar ne vidite da u Vašim odgovorima nema logike?
Ruženje naroda u dva dela, Slobodan Selenić
Prvi aspekt se odnosi na činjenicu da se Selenićeveo delo bavi prvenstveno podelama i njihovim nelogičnostima unutar srpskog naroda, dok drugi uzdiže taj crni humor na nivo cele bivše Jugoslavije. Ali srž scene je upravo njen stand up format. U tom formatu se ruši „mit” Balkana koji je Zapadu ili Istoku ne znam koliko bitan i ne znam tačno zbog čega. Umesto toga nam je, jasno ko dan, nacrtano koliko smo im nebitni – sve naše nedaće, nemaštine, bombe, ranjeni i mrtvi. Naša priča je u najboljem slučaju bila mali deo rubrike Vesti iz sveta koja se uzgred gledala, ne bi li se sačekala vremenska prognoza. Danas je predmet viceva uz pivo, posle kojih se ide na kuglanje.
Treba istaći da, iako se knjiga i predstava bave konkretnim događajima, ovo nije delo kojem su najbitniji istorijski fakti. Postoje čitave scene koje se očigledno nisu desile, ili koje imaju izmenjen kraj. Čak i sami likovi napadaju pisca da, ako već nisu uspeli da pobegnu iz njegove priče, barem piše kako je bilo. Pisac (i, rekao bih, kroz njega reditelj) pokušava da se brani time da životna istina, koju pokušava da predstavi, ne mora nužno da odgovara faktičnoj istini. Ali čini mi se da likovi na sceni nisu ubeđeni u takvo opravdanje.
U trenutku pisanja ovog teksta, u Srbiji se nalazi oko 170 000 Rusa i Ukrajinaca, izbeglih od rata i/ili mobilizacije. U isto vreme Srbi su napustili sve institucije na Kosovu. U takvom okruženju, sa ovakvom temom, gledanje predstave Što na podu spavaš? budi jezu u publici kakva se retko oseti u pozorištu. Jezu od mogućnosti, koju smo uvek izbegavali, da se tako nešto može ponoviti mnogo lakše nego što bismo želeli da verujemo. Strašno – da, ali upozorenja i treba da budu takva da bi bila delotvorna. Više od toga se ne može tražiti ni od jednog umetničkog dela, a ova predstava svakako jeste jedno od najboljih prošle godine.
januar, 2023.
