piše: Nevena Stajković
U želji da se velikanima i velikankama srpske književnosti ne bavimo samo kada obeležavamo važne jubileje, ovom prilikom govorimo o bajkama Grozdane Olujić. Književnim radom počela je da se bavi već u srednjoj školi, te je sa 19 godina pobedila na konkursu lista Borba, kada je po prvi put štampana njena pripovetka, dok je već sa 22 godine objavila prvi roman, naslovljen Izlet u nebo. Tokom književne karijere duge više od šest decenija, Grozdana je napisala nekoliko romana, od kojih izdvajamo Glasam za ljubav (1962), Ne budi zaspale pse (1964), Preživeti do sutra (2017); zbirke pripovedaka Afrička ljubičica (1984) i Bili su deca kao i ti (2017). Zanimljivo je istaći da je Grozdana pisala i radio-drame – Nešto na drumu (1969), Dule Abisican (1969) i Bubna opna (1974).
Ipak, mi ćemo ovom prilikom najveću pažnju posvetiti knjigama bajki, pa tako ne možemo da, za početak, ne spomenemo knjige Sedefna ruža i druge bajke (1979), Nebeska reka i druge bajke (1984), Kamen koji je leteo i druge bajke (2002) i Jastuk koji je pamtio snove (2007). Grozdana Olujić imala je sveobuhvatan pristup bajci – najpre kao tvoriteljka, zatim kao antologičarka, sastavivši Antologuju ljubavnih bajki sveta 2019. godine, ali i kao teoretičarka.
Da bismo se podrobnije bavili njenim bajkama, trebalo bi najpre da sagledamo inovativne stavove koje je Grozdana iznela u svom nevelikom eseju pod nazivom Poetika bajke iz 1981. godine. Naša književnica se u jednom delu eseja pozvala na Propa i druge teoretičare bajki, posvetila nekoliko redova formulativnosti ovog žanra, ali za nas su u ovom trenutku važne neke druge istine o bajci. Naime, ona ističe da bajka nastaje iz čovekove potrebe da nadiđe samog sebe i prevaziđe prostor i vreme. A da li će bajka da postane roman, da li će biti komična ili tragična, zavisi od snage junaka da se nametne piscu, kao i od mašte samog pisca. Grozdana dalje naglašava da u bajci sve izgleda proizvoljno, ali ništa nije slučajno, jer ni u životu ništa nije slučajno; kada proniknemo u smisao slučaja, on prestaje da bude slučaj. Jedno od najlepših svojstava bajki je što decu inspirišu, ona se, čitajući, igraju.
„Dela za decu svojim izrazom i sadržinom pružaju mladom čitaocu mogućnost za igru. Mada je teško bliže odrediti pojam te dečje igre, može se reći da je to odnos prema svetu, način prihvatanja sveta i dečja stvaralačka aktivnost. Još određenije, deca se igraju jer u svojoj iluziji i predstavama ne razlikuju realno od izmišljenog. U igri je dete i radosno i zabrinuto, ono sanja i deluje, ono je u realnosti i fantaziji, i u svemu tome kao jedinstvu koje čini poetsku stvarnost.”
Grozdana Olujić, Poetika bajke
Bajke pomažu detetu da odraste i prevaziđe strah od nepoznatog, ali i da stigne do svoje skrivene suštine, jer dete vezuje svoj lični, pojedinačni identitet sa sveopštim. U osnovi svake bajke nalaze se arhetipski motivi, kao što se u osnovi svakog čoveka nalaze arhetipske matrice, čijeg dejstva nismo ni svesni, ali one vrlo često utiču na naše korake i postupke, ali i na sudbinu. Dakle, u bajkama se ukrštaju arhetipsko pojedinačno i arhetipsko opšte – to bajku čini večnom, te razumljivom i deci i odraslima.
U svetu bajke sva stvorenja egzistiraju ravnopravno – čovek, zvezda, mrav, kamičak – i ne zna se kad će kucnuti sudbonosni čas da neko tu nekog spasi ili pogubi. Ipak, najveća psihološka i etička vrednost bajke leži u tome da se zlatna jabuka mora zaslužiti. To je razlikuje od sna. Bajka ne krije da postoje i tuga i smrt i zlo i bolest, ali odmah na sledećem koraku dodaje da je dobro jače od zla, da ljubav pobeđuje mržnju i smrt. Bajka opominje: nikog ne potcenjuj i ne odbacuj, nikad ne znaš kada zmija može da se pretvori u mladoženju. Sve je podložno promenama i relativno. I nema konačnosti, nema kraja, dolazi do metamorfoze. Bajka i dete odbacuju konačnu tamu. Naslućuju smisao smrti, ali je ne priznaju.
„Za razliku od odraslih, za dete su činioci izmaštanog sveta u bajci samo na prvi pogled pripadnici sveta čuda. Kamen ili zvezda koji govore, kapljica koja se zaljubljuje u cvet, izneverava ga i luta da bi mu se kroz sto godina opet vratila, školjka koja čezne da ode iz svog podmorskog sveta, pa u čežnji rađa biser i nalazi skrivenu svoju suštinu – za dete nisu čudo jer ono antropomorfično oseća stvari i bića, naslućujući skriveni život oblaka, cveta, kamena i ptice kao prerušene oblike sebe samog.”
Grozdana Olujić, Poetika bajke
U nastavku teksta osvrnućemo se na dve najznačajnije zbirke bajki Grozdane Olujić – Sedefna ruža i druge bajke i Nebeska reka i druge bajke. Prva zbirka svedoči tome da je Grozdana u svet bajke uvela metaforu o ljudskoj čežnji. Naime, bajka Sedefna ruža upečatljiva je pripovest o školjki koja je nosila to ime i živela na dnu mora, a čeznula da izađe na kopno, vidi svetlost dana i oseti dah vetra. Od tolike čežnje stvorio se prelepi biser, školjka je pronašla svoju svrhu i želja za svetom van mora polako je zgasla. I kao što smo već naglasili, u izmaštanom svetu naše književnice ima mesta i za tragične događaje, pa je tako Sedefna ruža, zbog ljudske pohlepe, ostala bez bisera. Bajka Maslačak je i više nego simpatična priča o tome kako je maslačak rastao u polju suncokreta i njegova majka, braća i komšije čudili su se kako ne postaje viši i zašto ne prati sunce kao i svi. Međutim, malog maslačka su vukli noć i mesec i daleka brda, a šta se s njim na kraju desilo, saznaćete kada pročitate pričicu.
„Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća u pravu. Ali, zvuci i boje noći terale su mu san s očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišce uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba. Šta sve ne bi dao da može da se otkine i lagan, kao oblak, poleti ka bisernoj mesečevoj svetlosti od koje mu zastaje dah! Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore!”
Maslačak, Grozdana Olujić
Naslovna bajka zbirke Nebeska reka i druge bajke nalikuje etiološkom predanju i otkriva nam priču o najmlađoj kćerki Majke svih reka koja je imala neobičan san – nije želela da teče ni na istok, ni na zapad, niti pravo u more; želela je, očarana planinskim vrhovima, oblacima i zvezdama, da ode u nebo i da tu bude reka. Nakon nevremena, želja joj se ostvarila – postala je dúga koja se protezala od planine do mora, ali nije pripadala ni planini ni moru, već nebu, te je tako ostala nebeska reka. Bajka Vodeni cvet donosi priču o ravničarskoj reci koja je očajavala što u njoj nema cvetova, a šarani nisu znali kako da joj pomognu. Najmlađi šaran posavetovao se sa starim somom, a on mu je savetovao da on bude cvet. Tako su šarani i ostale ribice jednom godišnje slavili rođendan – dan kada su postajali cvetovi.
„Hm, hm! – promrmlja som kroz brkove. – Kažeš da reka ne može bez cveća? Pa, budi ti cvet! Jednom u godini budi cvet! – stari čarobnjak podiže palicu, a šarančić oseti kako postaje prozračan i lagan. Reka se, najednom, rastvori i on izlete, a za njim izlete čitavo jato ribica pretvorenih u vodene cvetove.”
Vodeni cvet, Grozdana Olujić
U istoj zbirci naići ćemo i na bajku Lokvin cvet, u kojoj bela žaba, koja nije znala svoje poreklo, postaje lokvin cvet pošto zvezda to nije htela, a sunce je imalo preča posla. Navedene, ali i sve ostale Grozdanine priče otkrivaju panteističko osećanje sveta, verovanje da je čitav svet isprepletan jednom zajedničkom silom života. Priroda, kao što vidimo, nije samo kulisa za događaje u bajci, već njen glavni akter.
Književna karijera Grozdane Olujić počela je nagradom lista Borba davne 1953. godine, da bi ova velikanka domaće književnosti 2004. bila ovenčana Poveljom za životno delo Udruženja književnika Srbije. Dve decenije kasnije, u maju 2022. godine ustanovljena je nagrada koja ima za cilj da podstiče i promoviše stvaralaštvo mladih pisaca za decu i odrasle i ponela je njeno ime. A kako je Grozdana smrt videla kao ništa drugo do prelazak u novi oblik, tako i ona ostaje među nama kroz reči koje je utkala u bajke – živeći dalje u svakom čitaocu koji se, makar jednom, izgubio među zvezdama, šumama i snovima njenih svetova.
maj, 2025.
