Kada bi se u školske leksikone uvelo pitanje ,,Omiljeni arhitekta?” pozamašan broj ispitanika odgovorio bi istim imenom – Antoni Gaudi. Popularnost Gaudijevog stvaralaštva može se objasniti neobičnim, ekspresivnim oblicima i koloritom koji čine lični i lako prepoznatljivi stil ovog arhitekte (i čija nas vedrina i raznolikost često obmanu da zaboravimo kako je dobar deo njih nastao u 19. veku i pripada devetnaestovekovnim konceptima). U isto vreme svoju omiljenost međ narodom katalonski arhitekta duguje i popularnoj kulturi, udruženoj sa marketingom i turizmom, koji su od Barselone, pomalo na silu, a pomalo i sa pravom, stvorili Gaudijevu Lego tablu. I dok se posetioci Barselone uglavnom trkaju sa vremenom ne bi li stigli da posete najreprezentativnija Gaudijeva dela, mi ćemo u ovom tekstu zaobići čipkanu Sagrada familiju i lelujavu Kuću Milo i sprovesti vas kroz jednu drugačiju Barselonu, nastalu od krljušti i vatre, hrišćanskih legendi i Gaudijeve mašte.
Kuća Batljo (1877)
Verovatno najpoznatiji Gaudijev zmaj našao je utočište na vrhu kuće Batljo ili Kuće kostiju, kako je lokalno stanovništvo uglavnom naziva. Krov ove građevine ima oblik zmajevih leđa, a njegova polihromnost postignuta je pločicama različitih nijansi zelenih, modrih i ljubičastih tonova koje, po predanju, simbolišu prolivenu krv nedužnih žrtava. U pitanju su žrtve zmajevog terora iz legende o Svetom Đorđu, zaštitniku grada Barselone, koji se od srednjeg veka prikazuje uglavnom kao konjanik koji probada i savlađuje ovu neman. Kruna dekorativne fasade i krova izvijenog u obliku zmajeve kičme upravo je krst na vrhu simboličnog koplja koje je, po legendi, porazilo zmaja.
Kuća Batljo sagrađena je 1877. godine, a doživela je veliku renovaciju u prvoj deceniji 20. veka, kada je bogati industrijalac tekstilom, Josep Batljo, kupuje i poverava Gaudiju. Batljo i njegova supruga dali su arhitekti odrešene ruke. Jedini uslov je bio da njihova nova kuća ne liči ni na jednu drugu u gradu, a Gaudi je bio prava osoba za taj zadatak.
Na zmajolikom krovnom vencu nalazi se i mali trouglasti prozor kroz koji je, po predanju, bilo moguće videti Sagrada familiju u daljini. Dvadeseti vek, koji je doneo mnoge talase urbanizacije, zaklonio je ovaj pogled novim, višim građevinama koje su se našle između ove dva Gaudijeva zdanja, ali je ideja ostala ista – jednim pogledom povezati najpoznatiju gradsku crkvu i mesto na kojem vitez pobeđuje otelotvorenje zla sasvim je u duhu Gaudijevog simbolično-eklektičnog stila.
Kapija Gueljevih paviljona (1884–1887)
Paviljoni grofa Guelja, čuvenog i najplodonosnijeg Gaudijevog mecene, predstavljaju kompleks građevina smešten u predgrađe Barselone. Pre nego što pristupite ovom kompleksu, na samoj kapiji koja u njega vodi dočekaće vas zmaj od kovanog gvožđa sa staklenim očima. I ovo nije bilo koji zmaj, već njegovo poreklo treba potražiti u pesmi Atlantida, katalonskog pesnika Đasina Verdagera (Jacint Verdaguer), koji ju je napisao i posvetio Antoniu Lopezu, Markizu od Komija – Gueljevom šuraku. Da stvar bude još malo komplikovanija, u pitanju je mitološki zmaj Ladon, čuvar Hesperidinog vrta i zlatnih jabuka, koji je u mitologiji ovu čast zaslužio zahvaljujući svojoj supermoći – očima koje nikada nisu spavale. Njega je uspeo da savlada jedino junak Herakle, u jednom od svojih dvanaest zadataka, a pošto je katalonski pesnik preispitivao Heraklova putešestvija u svojoj pesmi Atlantida i antičkog heroja doveo na obale Španije, mitski Ladon se uselio na kapiju Gueljevog imanja. Nad njim je Gaudi stilizovano predstavio i stablo narandže, zlatne jabuke ovog područja.
Neki istraživači su povezali oblik ovog zmaja sa rasporedom zvezda u sazvežđu Zmije. Naime, po jednoj od legendi, zmaj Ladon je degradiran u zmiju kao kazna za krađu zlatnih jabuka.
I Gaudi i grof Guelj bili su poznavaoci antičke mitologije tako da nas prisustvo mitološkog Ladona, obdarenog očima koje nikada ne spavaju, na kapiji imanja, nimalo ne čudi. On je budni čuvar zdanja, a one koji prođu kroz kapiju čeka pravi mali rajski vrt, u čijem su se konstruisanju tadašnje pejzažne arhitekte konsultovale i sa Gaudijem.
Toranj Beljesguar (Torre Bellesguard) (1900–1909)
Nastala na ruševinama nekadašnjeg srednjovekovnog zamka, utočišta poslednjeg grofa od Barselone, aragonskog kralja Martina I, građevina Beljesguar predstavlja jedan od najreprezentativnijih primera Gaudijevog neogotičkog stila. Možda ne toliko očigledan na prvi pogled, zmaj se i na ovoj građevini ušunjao u njen krovni venac čiji je oblik, za razliku od kuće Batljo, najlakše sagledati upravo sa krova. Legenda o Svetom Đorđu prevagnula je i prilikom konstruisanja ovog zdanja koje je Gaudi želeo da sačuva u što originalnijem obliku. Građevina je, od trenutka kada je otkupljena, postala i ostala privatno vlasništvo, ali je poslednjih godina otvorena za posetioce, a tura vodi sve do krova i suočavanja licem u lice sa legendarnim zmajem. Uspon do krova nije zanimljiv samo zbog toga. Reč bellesguard, koja se nalazi u imenu zdanja, vuče korene iz katalonskih reči ,,lep” i ,,pogled” ili ,,vidik”, pa zamislite kakav se samo pogled pruža sa vrha kičme jednog od Gaudijevih zmajeva!
Gušter u parku Guelj (1900–1914)
Ponovo su se arhitekta i njegov mecena poigrali istorijom, mitologijom i alhemijom, smeštajući zmajevog rođaka guštera na pročelje stepenica kojima se posetioci penju u park Guelj. I ovaj gušter je svojevrsni čuvar, a pozajmljen je iz mita o Apolonu i nastanku njegovog proročišta u Delfima. Gušter, kojeg je Gaudi napravio u svom maniru, ređajući izlomljene pločice različitih boja u mozaik (tehnika koja se naziva trenkadis), predstavlja mitsku zmiju, Pitona, nekadašnjeg čuvara Delfa, kojeg je Apolon porazio i sahranio ispod svog hrama na ovom ostrvu. Mitska zmija tada postaje zaštitnik podzemnih voda, a Gaudi svog guštera smešta na fontanu, čime je element vode objednjen. Veza sa hramom u Delfima naglašena je i dorskim stubovima koji su krasili i Apolonov hram i park Guelj.
Konstruisanje parka Guelj, kao i njegovog zaštitnika guštera ili Pitona, pripada prvoj deceniji 20. veka koju istraživači nazivaju naturalističkom fazom Gaudijevog stvaralaštva. U ovoj fazi Gaudi se sve više okreće naturalističkim i organskim(?) oblicima, čiju je simboliku potrebno detaljno i strpljivo iščitavati prilikom posete parku, gde je mozaički gušter samo jedan od simbola preuzetih iz mitologije i religije, utkanih u stukturu parka.
Po nekim teorijama ovaj gušter je mogao predstavljati i simbolizovanog krokodila koji se nalazio na grbu grada Nimesa u kojem je grof Guelj odrastao.
*
Odavno su naučnici pronašli skrivene motive i bogatu riznicu flore i faune koju je mladi, religiozni, a opet kontroverzni arhitekta, koristio u svom stvaralaštvu. Gaudi se dosta oslanjao na biljni i životinjski svet svog kraja, od prirode je naučio da izbegava prave linije i da prirodni oblici poseduju svoju unutrašnju geometriju i ravnotežu. Do sličnih zaključaka došle su i njegove srednjoevropske kolege, pa će u isto vreme, dok se na Iberijskom poluostrvu bude rađao Gaudijev jedinstven stil, slikari, vajari i juveliri Beča, Pariza i Londona svoju, prirodom inspirisanu, umetnost nazvati secesijom, ar nuvo-om ili jugenstilom.
No, čini se da su zmajevi, kojih ne bi trebalo da je bilo u barselonskim predgrađima, ipak nešto učestalija tema i čini se sa razlogom. Gaudi i njegov patron, grof Guelj, bili su poštovaoci i zaljubljenici u antičku mitologiju, čiji je uticaj očigledan na ovim građevinama, a Barselona, kao glavni nosilac katalonskog identiteta, vekovima je ugošćavala zmajeve i njihove srodnike iz porodice gmizavaca na svojim fasadama, ogradama, firmama i kandelabrima. Objašnjenje treba potražiti u legendi o Svetom Đorđu, zaštitniku Katalonije, koji ubija zmaja kako bi spasao princezu, ali i gradu koji je ova neman napadala. Ova legenda nastala je tek u srednjem veku, u periodu kada je hrišćanska Evropa zmaja smatrala simbolom i otelotvorenjem zla. U nju je, pored religioznih motiva, utkano i puno kodova viteške kulture, a Sveti Đorđe postao je patron mnogih gradova i oblasti Evrope. Katalonci i danas slave dan svog zaštitnika, 23. aprila kada, po lokanom običaju, zaljubljeni među sobom razmenjuju ruže i knjige. S obzirom na sve ovo, ako se ikada zapitate:,,Gde su moji zmajevi?” sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo – u Barseloni!
piše: MoonQueen
