Oko podneva 79. godine pre nove ere strahovit prasak prekinuo je žitelje rimskog grada Pompeje u njihovim svakodnevnim poslovima. Od nagomilanog pritiska lave, čep kojim je bio zatvoren krater vulkana rasprsnuo se, a eksplozija je izbacila snop vulkanskog kamenja i peska visok dvadeset kilometara. Nakon toga usledila je kiša pepela koji je za dvadeset i četiri sata prekrio sve što je dotakao. Od dvadeset hiljada stanovnika grada najmanje dve hiljade nije uspelo da se spase. Uz njih, lava je potopila domaće životinje, kuće, ulice, trgove, njive, konzervirajući na ovaj način ne samo jedan antički grad, već i jedan običan antički dan i hiljade običnih antičkih života.
Evropa se nikada nije odrekla svojih antičkih korena, iako se nekada činilo da je blizu toga. Međutim, kroz istoriju, Evropljani su svoj ideal zlatne prošlosti gradili na onome što su o toj prošlosti znali, a ne sme se smetnuti sa uma da to često nije bilo puno. Tek sa velikim arheološkim iskopavanjima krajem 18. i tokom 19. veka evropljani će dobiti jasan uvid u način života antičkih ljudi. Tada se konkretizuje slika antičke prošlosti, a sa blagom koje je kulturi donela arheologija ta slika dobija svoje utemeljene obrasce. Svet antičkih bogova sačuvan u mitu i književnosti smeniće svet antičkih ljudi sačuvan u slojevima zemlje. Iskopavanja Pompeje i Herkulanuma bila su velikim delom osnov za ovaj novi pogled na prošlost i sagledavanje stvarnog života naših antičkih predaka.
Iskopavanja Pompeje započeta su 1748. godine pod upravom kralja Šarla Burbonskog koji je na ovaj način želeo da se učvrsti na tronu kraljevine dveju Sicilija. Prva iskopavanja imala su za cilj pronalazak što većeg broja umetnina i ukrasnih predmeta za njegov Napuljski dvor (čija je kolekcija danas izložena u Nacionalnom muzeju). U početku se čak verovalo da je u pitanju grad Stabiae, da bi se 1763. godine pronalaskom natipsa potvrdilo da je u pitanju ipak Pompeja. Mnoštvo fresaka je ovom prilikom stradalo jer su ih prvi pronalazači skidali sa zidova i uramljivali kao slike na drugim lokacijama. Nakon toga pronađene vile poput Villa di Cicerone i Villa di Giulia Felice su ponovo zatrpavane. Protiv oba čina pobunili su se mnogi evropski intelektualci od kojih je najglasniji bio Johan Joakim Vinkelman, otac arheolgije, istorije umetnosti, a posredno i neoklasicističkih ideja evropske umetnosti.
Do kraja 18. veka dve velike oblasti bile su otkrivene – Quartiere dei Teatri sa Izdinim hramom i Via delle Tombe u kojoj se nalazila Vila Diomeda. Dvojica najzaslužnijih arheologa bili su Karl Veber i Frančesko dela Vega koji su ostavili detaljne zapise i skice svega što je do tada otkriveno.
Početkom 19. veka, tokom francuske vlasti u Napulju (1806–1815) iskopavanja će postati mnogo organizovanija i vodiće ih školovani stručnjaci. Plan je bio da se iskopavanja vrše od zapada ka istoku a za ovaj poduhvat zaposleno je oko 1.500 ljudi. U tom periodu otkriveni su Forum, terme, Casa di Pansa, Casa di Sallustio i Casa del Chirurgo. Sa povratkom burbonskog kralja Ferdinanda I u Napulj, sistematična iskopavanja su nastavljena a do tada je završeno sa zapadnim delom grada.
Godine 1860. iskopavanja preuzima Đuzepe Fioreli. On je uveo drugačiji pristup istraživanjima. Umesto svojih prethodnika, koji su prvo locirali ulice, kako bi kućama prišli od temelja i iskopavali ih odozdo na gore, Fioreli je počinjao otkopavanja odozgo što je omogućilo da veći broj predmeta izbegne uništavanje. Fioreli je napravio i topografiju grada koju će koristiti kasniji istraživači. Njemu možemo zahvaliti i za očuvane odlivke tela žrtava jer je upravo on shvatio da se vulkanski materijal stvrdnut oko tela (koja su vremenom propala) može posmatrati kao kalup. Zato je u njih ulivao gips koji je poprimao oblike ljudskih ali i životinjskih tela u času smrti, a koje je i danas moguće videti na lokalitetu.
Šta (možda) niste znali o Pompeji
-
Stanovnici Pompeje nisu znali da žive u blizni vulkana. Vezuv je pre ove erupcije bio „miran” čitavih 1.800 godina.
-
Pre erupcije Pompeja je bila popularno letovalište bogatih Rimljana. I imperator Neron podigao je vilu u ovom gradu u kojem je rođena njegova supruga Popeja Sabina.
-
Plinije Mlađi napisao je najpotpuniji izveštaj o erupciji dvadeset pet godina nakon tragedije koja je zadesila Pompeju. On se u vreme erupcije nalazio sa druge strane Napuljskog zaliva, u mestu Misenum, danas Miseno. Njegov ujak, Plinije Stariji, poginuo je spašavajuci žrtve. U rečniku vulkanologa se zato erupcije slične ovoj nazivaju Plinijske.
-
Iako je grad ležao pod slojem vulkanskog pepela koji je iznosio oko sedamnaest stopa, ubrzo nakon hlađena lave pljačkaši su se vratili i kopajući tunele pokupili većinu vrednosti sa lokaliteta.
-
Neki delovi Pompeje zapravo su bili otkriveni pre zvaničnih istraživanja 1748. godine. Već 1599. prilikom kopanja kanala otkriveno je nekoliko zidova sa freskama, ali ih je arhitekta Domeniko Fontana ponovo prekrio – zašto, još uvek nije tačno utvrđeno.
-
Naziv „Grad mrtvih” prvi je upotrebio pisac Ser Valter Skot.
-
Čuveno pompejsko erotsko slikarstvo prvi put je prikazano javnosti 1819. godine kada je kralj Fransoa I posetio lokalitet sa svojom suprugom i ćerkom. Zbog eksplicitnih scena osetio je stid pa je naredio da se one zaključaju u tajni kabinet u koji će pristup imati samo punoletni i moralni ljudi. Tokom narednih godina kabinet je otvaran i zatvaran za javnost naizmenično, da bi konačno bio otvoren tek 2000. godine.
-
Pompeja je došla na listu UNESCO-ve svetske baštine 1997. godine, nakon što je dobrih 250 godina bila jedna od glavnih turističkih destinacija Evropljana, ali i posetilaca drugih kontinenata. Godišnje je poseti oko 2,5 miliona ljudi.
-
I za kraj – mirno spavajte. Vezuv je imao šest erupcija tokom 18. veka, osam tokom 19. i tri tokom 20. Poslednji put se aktivirao 1944. godine. Osim toga, smatra se jednom od najopasnijih vulkana na svetu. Laku noć.
Krajem veka osnovan je i program razmene studenata i stručnjaka koji su želeli da učestvuju u otkrivanju i rekonstrukciji grada. Godine 1882. August Mau kategorisao je pompejsko slikarstvo po stilovima. Međutim, interesovanje umetnika za Pompeju u tom trenutku već je imalo tradiciju dugu sto godina. Od kada su Vinkelman, Fransoa Mazua i Vilijam Gel krajem 18. i početkom 19. veka obavestili Evropu o pronalasku u potpunosti sačuvanog antičkog grada, pronalasci sa lokaliteta Pompeja i Herkulanum postaće jedna od glavnih tema razgovora intelektualnih krugova. Pojava neoklasicizma u umetnosti biće samo prvi u nizu koraka kojima je umetnost tokom 19. veka sjedinila u sebe nova znanja i otkrića antičkog sveta. Pompejska arhitektura često će biti rekonstruisana u domovima evropskih plemića, kao i enterijer otkrivenih vila, a u svetu mode, nakita, frizura i dekorativnih umetnosti antički uticaji će se osećati tokom celog veka.
piše : MoonQueen
