Goran Marković, foto: Printscreen/YouTube/RTS: Kulturno-umetnički program-Zvanični kanal

Malo je filmskih reditelja koji su bili uspešni u toliko polja kao naš sagovornik u ovom broju. Rođen je 1946. u Beogradu. Roditelji su mu bili već tad čuveni glumci na ovim prostorima – Olivera i Rade Marković. Sa 19 godina upisuje studije filmske režije na praškoj akademiji FAMU. Biva svedok Praškog proleća 1968. i invazije članica Varšavskog pakta iste godine.

Po završetku studija vraća se u Beograd gde režira filmove najrazličitijih formi i žanrova. Počeo je karijeru na televiziji, da bi nedugo potom snimio film Specijalno Vaspitanje koji je postavio kurs za ostale filmove koji će od njega učiniti jednog od naših najplodnijih autora. Nacionalna Klasa, Majstori Majstori, Sabirni Centar, Tito i Ja, Turneja su samo neka od imena filmova koje verovatno znate, a režirao ih je upravo Goran Marković. Preko dvadeset godina predavao je filmsku režiju na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu. Pored toga vredi pomenuti da se Marković bavi i pozorišnom režijom, kao i da je napisao više dramskih komada i scenarija. Pored toga, objavio je i nekoliko knjiga od kojih je poslednja – Tri priče o samoubicama, izašla pre dve godine.

Imali smo priliku da porazgovaramo sa njim o  svim tim uspesima, karijeri i da naslutimo moguće buduće poduhvate u kojima će se oprobati. Bez daljeg odlaganja prenosimo vam naš razgovor sa Goranom Markovićem.

Kao dugogodišnji profesor Fakulteta Dramskih Umetnosti, šta smatrate najvrednijim znanjem koje ste svojim studentima preneli i da li ste nešto u tom procesu i sami naučili?

Pre svega, svest o tome da je umetnost nešto što se ne uči i što je, u krajnjoj liniji, privatni problem. Ono što studenti FDU mogu da dobiju tokom školovanja su iskustva rediteljske prakse i sistematizovano obrazovanje iz oblasti umetnosti. Još nešto: veoma je važno da se povežu sa kolegama iz drugih oblasti i tako stvore tim koji će izaći sa novim idejama i novom estetikom pred javnost. Jedan mladi čovek teško može sve sam. Generacija, okupljena oko sličnih pogleda na svet i film, može mnogo više.

U mladosti ste doživeli da Vas publika na projekciji filma izviždi. Kako ste podneli to iskustvo i šta Vam je ono značilo u daljoj karijeri?

Jako mnogo. Od tada se držim svoga pravila: neuspeh čeliči, uspeh korumpira. To je rezultiralo činjenicom da sam celog života pravio različite filmove. Mislim na stilske i žanrovske odlike. Stalno iskušavam nepoznato, ne zanima me da snimam celog života isti film. Što ne znači da oni koji to čine (na primer, Šabrol) rade nešto što nije vredno. Jednostavno, više volim stiliste kao što su Kjubrik ili Hjuston.

Pričali ste o razlici između generacije reditelja kojoj pripadate i generacije autora Crnog talasa, odakle stičem utisak da ste ih doživljavali kao veće disidente i hrabrije autore od sebe. Da li sam u pravu i šta je to što ste kod njih najviše poštovali?

Tačno je da sam gajio strahopoštovanje prema autorima Crnog talasa. S jedne strane, bili su to pravi, „ubitačni” filmovi, a sa druge, njihovi autori su bili prave moralne gromade. Pavlović, Žilnik, Makavejev, to su ljudi čija je hrabrost nemerljiva. Mi smo išli drugim putem, nismo niti mogli ni hteli da kopiramo crnotalasovce. Mi smo negovali zanat, komunikaciju i trudili se da tim, obilaznim putem, stignemo do istog cilja – istine.

Koji film ste snimali u najboljim, a koji u najgorim uslovima? Kakvi su bili ti uslovi?

Najgore uslove sam imao u filmu Majstori, majstori. Snimili smo ga za osamnaest dana, uglavnom noću, u vreme kada škola koja nas je pustila da u njoj radimo nije imala nastavu. Nismo imali čak ni rasvetu. Niko od ekipe i glumaca nije bio plaćen…

Da li je ideja za snimanje omnibusa pod nazivom Nirvana koju je Rajko Grlić pominjao da priprema sa Lordanom Zavranovićem, Goranom Paskaljevićem i Vama, još od dana studiranja u Pragu, i dalje u opticaju i o čemu se tu radi?

Poslednji pokušaj da snimimo taj omnibus propao je prošle godine. Bojim se da pri sledećem nećemo biti svi na broju.

Čitajući knjigu Izmišljeni život, skup i-mejlova iz Vaše prepiske sa Mikom Oklopom (Milanom Oklopčićem), stekao sam utisak da je postojala izvesna doza antagonizma među vama dvojicom dok se niste malo bolje upoznali. Ako je to tako, zanima me odakle pretpostavljate da to dolazi i kako se među otvorenim ljudima takve razlike prevazilaze?

Mi se uopšte nismo lično upoznali. Možda smo se nekada davno sreli na hodniku televizije. Ali, ja Miku pre te prepiske uopšte nisam znao. Tokom nje smo se polako upoznavali. Znate, ako dvoje imaju šezdesetak godina i žive na dva kraja kugle zemaljske, onda je normalno da svet ne shvataju isto. Ali ono što ih spaja je poetika. I usamljenost.

U dnevnom listu Politika ste pisali o radu u tandemu, ali niste ponudili svoja lična iskustva, iako pretpostavljam da ih imate. Drame Sabirni Centar i Urnebesnu Tragediju je pisao Dušan Kovačević, dok ste scenarije potpisivali zajedno. Kako se dolazi do razumevanja među autorima i do najboljih rešenja za film iz različitih stavova?

Nema recepta. Ljudi se ili pronalaze ili razilaze. Mislim da mene i Duška najviše spaja afinitet prema jednoj posebnoj vrsti humora. Smejemo se istim stvarima, ukratko.

Takođe me zanima kako to funkcioniše u saradnji sa ostalim kreativnim članovima filmske ekipe? Kompozitorom? Direktorom fotografije? Koliko je moguće da vizija filma koji nastaje bude slična za sve članove ekipe?

To je posao reditelja. Da celinu drži u glavi i motiviše saradnike da osećaju slično. Reditelj ne mora da zna bilo šta od njihovih poslova u tančine. Ne mora da svira neki instrument ili da zna da fotografiše. Ne mora da glumi ili da bude pisac. Ali mora posedovati sposobnost da iz svojih saradnika izvuče ono najbolje. Najbolja je ona režija koja se ne vidi. Svi ostali treba da se vide ali reditelj nikako.

„Goran Marković”, Branislav Mihajlović, ulje na platnu, foto: Wikipedia

Da li, u kojoj meri i na koji način podstičete glumačku improvizaciju prilikom snimanja filmova?

Naravno. U tome uživam. Ali da bi glumci improvizovali, mora se sa njima do tančina prodiskutovati o čemu se u sceni radi. Svi odnosi, motivi, karakteri, sve mora biti prethodno raspravljeno pa se tek onda može prići improvizaciji.

Skoro ste završili saradnju sa dnevnim listom Politika, da li planirate da objavljujete svoju kolumnu u nekom drugom listu i šta Vam znači i šta Vam je u prethodnom periodu, na ličnom planu, značio takav oblik javnog obraćanja? Da li ste čitali komentare ljudi na Vaše tekstove?

Nemam nameru da dalje nastavim tu vrstu delatnosti. Sedam i po godina mi je oduzelo mnogo energije. A onda, to su ipak novine. Vi se trudite da sve vreme budete na visokom nivou a onda vas ta ista Politika ocrni preko nekog bednog novinarčića. To su novine…

Da li pratite noviju svetsku kinematografiju i šta Vam je u njoj interesantno?

U poslednje vreme me zanimaju televizijske serije. Ne samo zbog visokog produkcionog nivoa, već i zbog posebnog dramaturškog pristupa priči koja traje unedogled. To mi je jako interesantno.

Da li vidite naslednike pristupa filmu koji ste Vi imali u novoj generaciji filmskih autora sa prostora bivše Jugoslavije? Ako da po čemu, ako ne zašto?

Ne vidim. A i ne treba da me bilo ko nasleđuje. Očekujem sasvim drugačije pristupe filmu od onog koji sam imao ja. Uostalom, moji najomiljeniji autori su baš oni koji rade sve suprotno od mene.

Rođeni ste u Beogradu i najveći deo života ste proveli u njemu. Videli ste ga kako se menja tokom više od pola veka njegovog postojanja. Da li bi ste mogli da izdvojite neke lokacije za koje ste vezani i možda neke za koje ste bili, ali kojih više nema?

Mnogih lokacija koje su činile dušu Beograda više nema. Na primer, bioskop Slavija. Ili letnje bioskopske bašte. Uopšte, to što više nema bioskopa prava je šteta.

Pitanje za kraj. Da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Preporučujem mladim ljudima da se vrate čitanju. Pročitati Murakamija ili Pola Ostera daleko je lepše nego straćiti besmisleno vreme u nekom od šoping centara.

piše: Nenad Tesla

Leave a Reply

Your email address will not be published.