piše: MoonQueen
„Sedim na pragu svoje kuće, pušim cigaretu i pijuckam apsint i uživam u svakom božijem danu, potpuno bezbrižan. A petnaestogodišnja žena mi smerno prinosi hranu, sve za haljinu od deset franaka jednom mesečno. Jašem konja ili se vozim kolima kad mi se prohte. Sve mi se može… ”
Da li vam ovaj citat zvuči kao opis idealnog života? Meni svakako ne, ali sam sigurna da bi se i danas našao neko ko ne bi imao ništa protiv da ovako provodi dane, nastanjen u maloj kući u prirodi, okružen zelenilom, van gradske gužve i vreve, van pravila koja nameće moderna civilizacija. San o begu u prirodu, napuštanju velikih gradova i životu u miru i tišini ruralnih predela kojima vladaju zakoni prirode bio je česta pojava među pripadnicima razvijenog zapadnoevropskog društva 19. veka, a njemu je podlegao i pisac ovih redova, Pol Gogen.
Pol Gogen je za sebe govorio da je divljak kojem je priroda podarila demonski mozak. Kao takav, teško se uklapao u bankarske krugove Pariza kojima je pripadao. Oženjen Dankinjom Meti, polovinu života proveo je kao ugledni građanin, poslovni čovek, otac i muž, sanjajući krišom dva sna. Prvi je bio već pomenuti san o dalekim predelima, o netaknutoj prirodi, jednostavnim ljudima i nepokoravanju normama strogog viktorijanskog morala. Drugi je bio san o slikarstvu, o stvaranju, kreiranju i kreativnom izražavanju svojih vizija, želja, strahova i snova.
Iako nam je danas možda teško da tako razmišljamo, Pol Gogen je bio čovek kojeg bi malo nas poželelo za prijatelja, ili čak komšiju. Njegova želja za divljinom proistekla je delom i iz njegove zaista divlje prirode – bio je prek i nagao čovek, sklon svađi i tučama. Nije mu bilo strano da polomi tuđe noseve, a dešavalo mu se da iz kafanskih tuča izađe sa polomljenim nogama. Tako je i slikao – brzim, snažnim pokretima kojima je nanosio čistu boju, bez valera, senke, bez perspektive. Zanimala ga je suština ljudi i stvari, odbacivao je ukrase nametnute civilizacijskim progresom i, kada je banka u kojoj je radio doživela krah, gubitak posla, statusa i novca načinio je veliku prekretnicu u njegovom životu. Žena ga napušta i sa decom odlazi u svoju domovinu, Dansku. Nemajući više šta da izgubi, Pol Gogen, bankar koji se slikarstvom bavio iz hobija, pakuje kofere i 1. aprila 1891. isplovljava iz marsejske luke. U srcu i glavi imao je jedan cilj – stići do Tahitija, udaljenog ostrva Francuske Polinezije, na kojem su živeli divlji ljudi i za koji je čvrsto verovao da je pravi, neotkriveni raj na zemlji.
Velika kolonijalna sila, kakva je Francuska bila tokom 19. veka, Gogenu je mogla da ponudi mnogo egzotičnih krajeva u kojima bi pronašao ono što je tražio – nerazvijene civilizacije i netaknutu prirodu. Zašto je onda Gogen odabrao baš Tahiti? Odgovor treba potražiti među stranicama knjige Pjera Lotija Lotijeva ženidba. Ovo autobiografsko delo govorilo je o muškarcu koji se oženio prelepom Tahićankom Rarahu i ispunjeno je erotskim nabojem i fantazijama svakog civilizovanog muškarca – slobodnom, nekonvencionalnom, nesputanom telesnom ljubavlju.
ČOVEK KOJI PRAVI LJUDE…
… tako su Pola Gogena nazivali Tahićani kada im se u junu 1891. godine konačno pridružio. Pobegavši od meteža Evrope, nije mu dugo trebalo da se privikne na uslove drugačijeg života kojim je bio primoran da živi na ostrvu. Po dolasku smestio se u glavnom gradu i luci Papete u kojem će provesti tri meseca. Nakon toga odlučuje da ovakva divljina nije dovoljno divlja za njegov ukus, pa se seli dublje u ostrvo i pravi studio u gradiću Papeari, četrdeset pet kilometara od glavnog grada.
„Evo već deset dana da sam stigao, već sam toliko novog video da sam sav zbunjen. Trebaće mi još neko vreme da napravim dobru sliku. Postepeno se upoznajem istražujući svakog dana po malo”, napisao je Gogen supruzi Meti u jednom od pisama 1891. godine.
Gogen je želeo da svojim slikama očuva intrigantnu lepotu primitivnog sveta, njegovih žena i prirode. U početku, fasciniran florom, faunom i ljudima kojima je bio okružen, počeo je da unosi motive ostrvskog života u svoje slike koje su i dalje trpele uticaje tradicionalnih tema evropskog slikarstva. Tokom prve godine provedene na Tahitiju nastaje poznato delo Ia Oana Maria, što u prevodu znači jednostano – Zdravo Marijo. I zaista, kada se posmatrač zagleda u sliku, dolazi do zaključka da je poznatu ikonografiju Bogorodice sa malim Hristom Gogen obojio bojama Polinezije, a ako se još dublje zagledamo, primetićemo oreole oko glava protagonista, kao i jednog pravog evropskog anđela sa zlatnim krilima u dubini slike. S vremenom, kako bude upoznavao kulturu, religiju i običaje ostrva, Gogen će polako odbaciti teme hrišćanske istorije i počeće da slika ono što vidi – život običnih ljudi u vremenu i prostoru u kojem obitava sa njima.
No, ono što je Gogena najviše fasciniralo bile su svakako žene, Maorke, slobodne i nesputane u pružanju telesnih užitaka. Često ih je prikazivao sa cvećem ili voćem u ruci, simbolima plodnosti, slasti, lepote i životnih sokova. Upravo ovakvim slikama Gogen je značajno uticao na kreiranje mita o Tahitiju kao rajskom ostrvu.
„Napravio sam akt devojke. U tom stavu, ništa, i još je nepristojna. Međutim, ja je hoću takvu, zanimaju me linija i pokret. Onda joj dajem u liku malo uplašenosti. Taj strah treba opravdati, ako ne objasniti, i to u karakteru te osobe, Maorke. Taj narod ima po tradiciji veoma veliki strah od duha mrtvih. Devojka iz naših krajeva bi se bojala da bude zatečena u tom položaju. Ovdašnja žena uopšte ne.”
Ovim rečima Gogen je opisao nastanak jedne od njegovih najpoznatijih slika – Duh Smrti posmatra. Smrt, oličena staricom, posmatra nagu devojku na pragu adolescencije, Gogenovu maloletnu ljubavnicu Tehuru koja, kako to sam slikar kaže, ne oseća ni malo stida što je izložena oku posmatrača naga i od pozadi – za devojku odraslu u divljini, seks je bio najprirodnija stvar. Ona sluša svoje telo, ne opire se njegovim prohtevima i stoga je oni ne nagone na stid. Sa druge strane, Evropljanin odrastao u društvu krojenom strogim moralnim normama, slici probuđene seksualnosti dodaje tumačenje u skladu sa svojom kulturom – seks je mala smrt, ili baren siguran korak ka njoj. Gogenova mašta na Tahitiju konačno nije naišla na osude, naprotiv, naišla je na nove izazove i teme za preispitivanje.
„Žena hoće da bude slobodna. To je njeno pravo. I zacelo nije muškarac taj koji je u tome sprečava. Onoga dana kada njena čast ne bude smeštena ispod pupka, ona će biti slobodna. I možda zato zdravija.”
POVRATAK U PARIZ
Usled narušenog zdravlja Gogen napušta Tahiti i vraća se u Pariz 1893. godine. Sa sobom je poneo kofer pun slika i srce puno priča o rajskom ostrvu, kakvo Francuzi sa kopna ne bi umeli da zamisle ni u najslobodnijim snovima. Ipak, Gogen je znao da će se njegova dela u Parizu smatrati „aljkavim i nedovršenim”. Osobeni stil, koji je razvijao godinama, na Tahitiju je sjedinio sa temama, koloritom i svetlošću kakvi su mu u Evropi bili nedostupni i nezamislivi. Spiritualnost, nasuprot materijalizmu, priroda nasuprot civilizaciji, gubitak perspektive, dubine i velike površine čiste boje postaće odlika po kojima danas prepoznajemo Gogenov rad. Krajem 19. veka u svetskoj prestonici umetnosti, kakav je bio Pariz, one su naišle na sveopšte nerazumevanje, odbijanje i podsmeh.
BORBA ZA AUTENTIČNOST OSTRVA
„Jednom sam bio očaran tom samorodnom zemljom i njenom primitivnom rasom, vratio sam se tamo i ponovo ću se vratiti. Da bi se stvorilo nešto novo, treba se vratiti izvorima, čovečanstvu u povoju. Eva u mom izboru je gotovo životinja, eto zašto je ona čedna, iako gola. Sve Venere izložene na Salonu su nepristojne, gnusno pohotne…”
Godine 1895, shvativši da mu je život u Parizu i Evropi postao nepodnošljiv, Gogen, zahvaljujući prilogu slikara Ežena Karijea, po drugi put stiže na tahićansko tlo. Tada se seli na zapadnu obalu ostrva, ženi četrnaestogodišnjom devojkom Pahurom i nastavlja da proučava polinežansku prirodu, običaje, religiju i ljude. Iako nije zatekao Tahiti netaknutim kakvim mu se nadao, to nije umanjilo njegovo interesovanje za blagodetima koje je ostrvo imalo da pruži. Bežeći od svojih sunarodnika, trgovaca, vojnika i sveštenika, Gogen se sve dublje povlačio u srce ostrva i njegove kulture, koja je sve više uticala na njegov rad.
„Tahićansko tle postaje sasvim francusko i malo po malo sve ovo drevno stanje stvari će nestati. Naši misionari su već doneli mnogo protestantskog licemerstva i skidaju jedan deo poezije, ne računajući sifilis koji je zahvatio čitavu rasu…”
Shvativši da umetnost i religija Tahitija nestaju velikom brzinom, pre svega zahvaljujući nasilnoj kolonijalnoj politici koju su Francuzi vodili na ostrvu, Gogen je ulagao velike napore da na bilo koji način sačuva njegovu originalnost barem u sećanju. U svojim zapisima ostavio je svedočanstva o podmetnutim požarima kojima su misionari uništavali polinežanske toteme pod izgovorom da su oni odlika paganskog fetišizma i stoga uvreda za lik boga. Odustavši od nemoguće misije da ih fizički spasava iz plamena, trudio se da ih u što kraćem razdoblju naslika, skicira ili sam iskleše njihove replike u drvetu, pre nego što ih stigne ruka nerazumevanja i odmazde. Hrišćanski motivi koje je odevao u polinežansko ruho prilikom prvog putovanja na Tahiti sada su smenjeni – na njegovim platnima počinju sve češće da se pojavljuju bogovi ostrvskog panteona i lokalno stanovništvo koje ih slavi.
Gogen je bio fasciniran lokalnim tajnim redom Areoi čiji su poklonici slavili boga rata po imenu Oro. Jedna od poznatijih slika ove tematike je Seme Areoia, nastala 1892. godine, koja se danas čuva u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Na njoj Gogen je prikazao verovanje pripadnika reda da će bog sunca sići sa nebesa kako bi vodio ljubav sa najlepšom ženom na svetu (koja u ovom slučaju ima lik Gogenova ljubavnice Tehure), ne bi li se iz njihove ljubavi začela nova rasa superiornih ljudi.
Bitku za pravo Tahitija na autentičnost Gogen je vodio i četkicom i perom. Poistovećujući se sa maorskim stanovništvom, borio je protiv pokrštavanja i brisanja tragova njihove religije, sarađivao je sa lokalnim listom Ose (Les Guêpes), a 1900. godine postaje i njegov urednik. Verovatno najpoznatiji od svih Gogenovih spisa je njegovo delo Noa Noa, objavljeno 1901. godine, u kojem je autobiografski osvrt na život na Tahitiju dopunio originalnim grafikama izrađenim u tehnici duboreza kojima je oponašao stil i motive ostrvskih religioznih i dekorativnih predmeta.
RAJ NE POSTOJI
U ovom razdoblju nastaje i Gogenova verovatno najpoznatija slika, kompleksno delo čija se filozofska nit otkriva već u samom naslovu – Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?. Narušenog zdravlja i veoma siromašan, Gogen je te 1897. godine odlučio da izvrši samoubistvo. Ipak, pre nego što svet liši svog postojanja, odlučio je da mu podari remek-delo, jednu sliku koja će svedočiti o njegovom životu, mislima i umetničkim težnjama. Radeći na velikom platnu, Gogen je zaista u ovu sliku uneo sebe celog. U njegovim spisima ostao je zabeležen detaljan popis svih figura koje je ovde predstavio i koje, posmatrane sa desna na levo, prikazuju različite faze kruga života, s obzirom na to da slika „počinje” figurom bebe, a zatvara se staricom, koja bi mogla simbolizovati i samu smrt. „Što je više gledam, sve sam više svesan svih matematičkih nepravilnosti na njoj”, zapisao je Gogen svoje utiske o završenoj slici. „Ne bih ih ispravio ni po koju cenu!”
Slika je nakon nekog vremena stigla u Pariz i bila je izložena u galeriji čuvenog Ambroaza Volara gde joj publike svakako nije nedostajalo. Kao i druga Gogenova dela, izlagana evropskoj publici nekoliko godina ranije, ni Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? nije naišla na više razumevanja. Kritika je bila neodlučna, nekima se slika svidela, drugi su je videli kao ruglo svega što je umetnosti sveto, ali je opšti utisak bio zajednički – niko je nije razumeo. Srećom, radeći na njoj mesecima slikar je u međuvremenu zaboravio na svoju nameru da okonča život kada je dovrši.
„Ljudi od nauke, oprostite tim sirotim umetnicima koji su ostali jednako deca, ako ne iz milosti, bar iz ljubavi prema cveću i opojnim mirisima, jer su im oni često nalik”, zamolio nas je Gogen u svojim spisima sa Tahitija.
Početkom 19. veka, 1901. godine, Gogen napušta Tahiti i seli se na Markiska ostrva, tačnije ostrvo Hiva Oa. Na njemu podiže kolibu koju je nazvao kućom užitaka, u čijim je odajama nastavio da vodi život ispunjen umetnošću i čulnim zadovoljstvima u trećoj vanbračnoj zajednici sa devojkom po imenu Vaeoho. Godinu dana kasnije zdravlje mu biva vidno narušeno, a simptomi sifilisa sve brže odnose danak raskalašnog života. Preminuo je 1903. godine i sahranjen je na lokalnom groblju u gradiću Atuoni na Hiva Oi. Legenda kaže da su Tahićani, kada je do njih došla vest o Gogenovoj smrti, šaputali: Gogen je mrtav. Raj ne postoji.
Citati Pola Gogena preuzeti su iz knjige Zapisi civilizovanog divljaka, izdanje Mono&Mañana, Beograd, 2005.
jul, 2020.
