Gistav Kajbot, "Parketari", 1875, izvor: Wikimedia

piše: MoonQueen

Kada se govori o inovacijama koje su umetnici impresionizma uveli u slikarsku praksu među najvažnijima ističu se verno prikazivanje svetlosti, neobično kadriranje scena čiji se akteri ne nalaze uvek u središtu platna i teme modernog života druge polovine 19. veka. Sve ove odlike novog i, u vremenu u kojem se pojavio, prilično buntovničkog pravca prepoznaju se na slici Parketari Gistava Kajbota.

Impresionisti su izneli svoje štafelaje van ateljea, u prirodu, u pariske parkove, ulice i kafee i, slikajući prizore koje je grad imao da im ponudi, prihvatili su izazov vernog predstavljanja prirodne svetlosti. Na njihovim pejzažima i predstavama ljudi koji uživaju u igrankama, izletima i zabavi prirodna sunčeva svetlost bila je hvatana u trenutku, bez ulepšavanja i bez kasnije popravke. Poštujući ovaj neposredan odnos prema svetlosti, Gistav Kajbot je primenio impresionističke ideje slikajući scenu koja se odvijala u zatvorenom prostoru. Na njegovoj slici Parketari, na kojoj su prikazana tri muškarca kako gule lak sa drvenog poda u praznoj prostoriji, svetlost dopire kroz prozor sobe, obasjavajući ih sa leđa, a ova igra svetlosti i senke svakodnevno oduševljava posetioce Muzeja Orsej u kojem se slika danas nalazi. 

Po svemu sudeći, prikazana scena verno je predstavljena i zaista se dogodila u prostoru kojem je Kajbot imao potpuni pristup – njegovoj kući. Još konkretnije, smeštena je u studio na poslednjem spratu vile Kajbotovih u ulici Miromenil (Rue de Miromesnil) broj 77, u osmom arondismanu. Imućna porodica Kajbot pripadala je višoj pariskoj klasi, buržoaziji, zahvaljujući kapitalu stečenom proizvodnjom posteljine za vojsku. Kuću na pomenutoj adresi otkupila je direktno od barona Osmana čiji je urbanistički projekat, finansiran od strane kralja Napoleona III, pretvorio Pariz u metrolopu kakva nam je danas poznata.

No iako je pripadao buržoaziji i imao dovoljno novca da sebi priušti studio na poslednjem spratu moderne pariske vile (o kakvom većina mladih slikara u tom trenutku nije mogla ni da sanja), Kajbot je ipak odabrao da za temu jedne od svojih najpoznatijih slika uzme trenutak iz običnog života mučne svakodnevice fizičkih radnika. Tri muškarca naga do pasa, njihov alat razbacan po podu, čaša i flaša neophodnog osveženja u uglu, govore o neposrednosti, verodostojnosti i univerzalnosti prikazane scene. Impresionistički isečen kadar, koji nas lišava pogleda na čitavu figuru jednog od radnika ili dršku turpije u donjem delu slike, govore o Kajbotovom interesovanju za slučajno. Slika je u isto vreme subjektivna, jer mi dobijamo uvid u samo jednu sekvencu dešavanja odabranu od strane slikara, ali i objektivna jer ta sekvenca nije nameštena i iscenirana, već uhvaćena, poput fotografije, u trenutku koji će zauvek ostati zabeležen baš takav kakav je originalno bio, bez prepravki ili ulepšavanja.

Nedostatak ulepšavanja prikazanih scena i teme uzete iz života običnih ljudi bili su razlozi oštre kritike impresionističkih slika. Kajbot je Parketare naslikao 1875. i iste godine je pokušao da se sa njom pojavi na zvaničnom pariskom Salonu na kojem je odbijen uz objašnjenje da je slika nedopustivo vulgarna. Naredne 1876. Parketari će ipak biti izloženi na Drugoj izložbi impresionista, zajedno sa još jednom, kasnijom vezijom slike, ali ni ovog puta tema neće biti prihvaćena sa oduševljenjem. Jedan kritičar je napisao da su prikazani radnici isuviše mršavi, nedovoljno razvijenih mišića ruku i torzoa i uputio je savet slikaru da „ako modeli nisu dovoljno zgodni, ne bi trebalo da se slikaju nagi”. Sredinom sedme decenije 19. veka zvanična kritika je i dalje težila akademskim slikarskim vrednostima – idealizovanim formama i ljudskim telima nalik na antičke skulpture, ne prepoznajući vrednost iskrenog i istinitog predstavljanja života kakav on zaista jeste. Kajbotovi radnici osuđeni su zato što nisu nalik antičkim bogovima i herojima, dok je poenta slike upravo i bila u tome da predstavi prave ljude, koji borave na zemlji i koji svakodnevno rade u njenoj prljavštini i prašini.

Gistav Kajbot, "Parketari", 1876, izvor: Wikimedia Commons

Parketari se danas smatraju jednom od prvih predstava zapadne umetnosti koja za temu ima život radnika u gradu. Pojedini impresionisti i slikari realizma u ovom periodu jesu bili zainteresovani za život siromašnijeg dela stanovništva, ali se mukotrpan fizički rad gotovo uvek prikazivao scenama života na selu i radovima u polju. Kajbot je među prvima skrenuo pažnju na život radnika u gradu, na radničku klasu koja masovno naseljava Pariz u potrazi za hlebom i koja polako počinje da čini većinu gradskog stanovništva. U decenijama koje će uslediti fizički rad svake vrste dobiće svojih nekoliko trenutaka umetničke slave, ali 1875. godine tri muškarca koja su igrom slučaja dobila posao da srede pod na poslednjem spratu vile Kajbotovih ostaće ubeleženi slikarevom rukom kao simboli čitave nove radničke klase zatvorene u sistem velikog urbanog grada, daleko od pitoresknih pejazaža seoske idile.

Za kraj možemo se još zapitati i zašto je pod prostorije na poslednjem spratu vile morao biti renoviran, kada se, na osnovu naslikanog, čini da starom ništa nije falilo? Pretpostavlja se da je do radova na parketu došlo kada je prostorija na trećem spratu pretvarana u Kajbotov atelje. Prvobitni pod bio je isuvise taman za buduću namenu sobe, te je stari tamni lak zguljen ne zato što mu je isteklo vreme, već zato što je slikarskom studiju bila potrebna sva moguća količina svetlosti i ništa nije smelo da joj stane na put od prozora do umetnikovog oka i platna, pa ni tamni zidovi ili taman parket.

oktobar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.