piše: Ivan Veljković
„Drugim rečima, ovaj serijal, prava jedna vremenska kapsula, dovoljno je star i uticajan da se komotno može staviti u muzej.”
Termin kultura je nadasve kontroverzan. U redu, čini vam se da je nemoguće da nešto toliko univerzalno shvaćeno kao kultura može da bude kontroverznije od nekih drugih termina kao što su, primera radi, rasa, rod, religija, rodoljublje, suverenitet, granica, genocid… Ovo su samo neki od kontroverznih termina današnjice, u prvoj godini drugog kvartala 21. veka. Zašto bismo onda kulturu svrstavali u tu kategoriju?
Pa, nekome bi bilo jasno kada im izgovorite tu reč: „to se odnosi na sveukupni doprinos ljudskog delovanja tokom više generacija koji se potom prenosi na sledeće”. Sve, od jezika do odeće, od arhitekture do vidova zabave, obojeno je kulturološki. Ali onda se rađa pitanje…ne, rađa se mnogo pitanja: da li su neke kulture bolje od drugih? Da li neke kulture treba ugasiti? Da li neke kulture štete? Da li je oponašanje elementa druge kulture vid uvrede (popularna aproprijacija) ili vid poštovanja? U modernom diskursu, pogotovo levo od centra (mada i desno od centra nalazimo slične tendencije) ustalila se misao da je bilo koji vid prisvajanja elemenata tuđih kultura štetan. Naravno, svako ko se bavi proučavanjem kulture kao pojma profesionalno – bilo da je istoričar, antropolog, sociolog, istoričar umetnosti ili nešto sasvim deseto – zna jednu jednostavnu činjenicu: kulture se razvijaju, menjaju, pozajmljuju jedna od druge i evoluiraju s vremenom. To je potpuno prirodna pojava u ljudskoj istoriji.
Ali dotaknimo se, recimo, dihotomije „viša kultura – niža kultura”. Da li su, recimo, kulture mnogobrojnih afričkih plemena na bilo koji način manje ili niže od kultura evropskih civilizacija? Ili obrnuto, da li su vrednije od istih? Koji nivo pažnje im treba posvetiti i kako ih je najbolje očuvati?
Dakako, pitanja su brojnija. Kristijan Laks, francuski strip autor, probao je jedan deo te priče da predstavi u svom albumu Crvena figura plodnosti, koji su izvorno izdali Futuropolis i Muzej Luvr (za naše izdanje zaslužna je Najkula). Priča se prostire na dva kontinenta. U Evropi, dvoje zaposlenih u Luvru, konzervacionista i ekspert Klod i radiološkinja Kler, imaju filozofsko-etičku minidiskusiju o tome da li treba ulagati trud u prezerviranje umetničkih dela umesto u ispomoći afričkim migrantima koji su primorani da obitavaju u šatorima dok im se situacija ne reši – na ovaj ili onaj način. Lokalni ekstremni desničari ih neretko gnjave i ponižavaju dok dobri samarićani pokušavaju da im olakšaju ostanak, učeći ih francuski i donoseći im ono malo doniranih namirnica i potrepština. Klod je konkretno inspirisan, maltene zanesen, tzv. „primitivnom umetnošću” Afrike, pogotovo jednom crvenom figurom koja nalikuje trudnici.
Jednu takvu crvenu figuru pronalazi Alu, dogonski lokalac iz Malija, na svom putu nabavke meda za prodaju na lokalnoj pijaci. Do pronalaska figure ne bi ni došlo da lokalni islamisti nisu napali mladića i razneli u paramparčad obližnji baobab, unutar čijih korena se pomenuta figurica i nalazila. Na predlog starijih, Alu odnosi figuru kod jednog hogona, lokalnog starca i intelektualca, koji se priseća kako je istu tu figuru njegov otac prodao kolonistima pred oslobođenje Malija, i kako ju je on lično prokrijumčario iz kamiona i sakrio u taj baobab. Nekako kontra očekivanjima, hogon instruira Alua da figuru odnese u Luvr, gde bi bila izložena uz njenog parnjaka. Daje Aluu izvesnu sumu novca i naglašava mu da mora stići do Pariza, kako zna i ume.
Alu će prevaliti podugačak put preko više afričkih država, prekoračiće planine i pustinje, biće suočen sa talasima Sredozemnog mora, i na jedvite jade će se dovući do samog praga Luvra, gde će više nedelja proći dok crvena figura koju nosi konačno ne završi kod stručnjaka za ispitivanje i procenu autentičnosti. Naravno, ishod ovog puta mladi Alu neće ni videti, što ovu kulturološku tragediju dodatno pojačava.
Borba Alua sa sticajima okolnosti nije mnogo različita od borbe migranata sa nemogućim prilikama kako bi sebi našli bolji život. Nije lako grebati tabane po planinskim grebenima. Pritom, ne moram da vam posebno naglašavam koliko je Sahara surova. A ni more ne prašta. Jedan mali čamac među nemirnim talasima ovog izuzetno važnog telesa vode jedva preživljava put, čak i ako izuzmemo obalsku stražu nekoliko zemalja čiji je zadatak da spreče bilo kakve ilegalne aktivnosti na talasima, uključujući otpremanje stranaca na tlo matične zemlje za koju straža radi. Ne pomaže ni to da ljudi na čamcu, neretko iz različitih delova Afrike i prečesto u enormnom varijetetu plemena i naroda koji se međusobno ne podnose, umeju da taj put od jednog do drugog kontinenta znatno otežaju nasiljem, zlostavljanjem i inim drugim zverstvima.
Cela situacija sa migrantima je i te kako sveža, i vrlo je očito koju je stranu Laks odabrao, s obzirom na to da su ključni likovi po priču Alu i pomenuti hogon. Međutim, ovde ipak dobijamo nešto iznijansiraniji pogled; ponašanje izvesne grupacije Evropljana prema migrantima se u biti ne razlikuje mnogo od ponašanja islamista prema istim, a ni međuodnosi naroda Afrike nisu rozikasti, niti bi se trebalo takvim predstavljati. Čitava situacija je dovoljno zamršena i za najispraksovanije političke analitičare koji o dotičnoj znaju mnogo više od mene i vas.
No, ovde je reč o kulturi. Hogon očito ne želi da se delovi njegove kulture volšebno odnose u neku tamo Francusku i da ih gladne oči turista gledaju bez predznanja ili respekta koje ti artefakti zaslužuju. Međutim, i dalje bira tu opciju za sakrivenu figuru jer je sigurno bolja od alternative, odnosno od toga da je islamisti unište jer vređa Alaha (ovo isto ima paralela u stvarnom životu; dovoljno je baciti pogled na to šta je Islamska država radila sa drevnim, neprocenljivim mesopotamskim statuama i predmetima isto u ime vere). Naposletku, kakva god da je istorija iza nabavke izloženih dela u Luvru, nema dileme da je on i dan-danas jedan od najbezbednijih muzeja (primera radi, pljačka dragulja 2025. godine, i prethodna, pljačka jedne Koroove slike, među sobom imaju razmak od 27 godina, a deo su sveukupno 6 visokoprofilnih pljački od kojih je najstarija bila sada davne 1911. godine). Svakako sigurniji od čuvanja artefakta unutar sopstvenog doma uz rizik da će je režim uništiti – o čuvanju unutar kakve viđenije institucije da i ne pričamo. Dakle, pitanje je teškog izbora, gde ne postoji opcija bez posledica.
Tu je, naravno, i ona druga strana. Čak i ljudi koji su simpatetični prema boljkama sa kakvima se suočavaju Dogoni nemaju u potpunosti moć da očuvaju kulturu onakvom kakva jeste, delimično i zbog realnih opasnosti kod verifikovanja umetničkih dela. Naposletku, kao što je Klod naglasio, figure poput crvene iz naslova nije teško lažirati, pogotovo kada su u pitanju predmeti kojima autor nije poznat, a proizvedene su od materijala koji je prisutan u neposrednoj okolini imitatora. Ne treba posebno istaći da su se ranije u istoriji umetnosti čak i komplikovani predmeti (poput srednjovekovnih pozlaćenih ikona sa mnogo detalja) naveliko falsifikovali. Mi, kao čitaoci, znamo da Alu sa sobom ima originalnu figuru, ali zaposleni u Luvru ne znaju, a provere moraju da budu rigorozne. Zato je ishod stripa slatko-kiseo, pogotovo u zadnjih petnaestak tabli, kada vidimo Alua skrhanog i na samoj ivici živaca.
Čak i u mirnijim uslovima, tema kulture nije jednostavna, a samo se dodatno komplikuje kada uvezete sociopolitičke boljke u celu priču. Naposletku, ko zna koliko je artefakata zapravo izgubljeno zauvek, uništeno ili konvertovano u nešto sasvim peto (materijal za izgradnju, drvo za potpalu). Crvena figura plodnosti je jedan prozor u sve to, daje nam uvid u sve moguće probleme stare koliko i savremene umetnosti, sa doslovce svih strana meridijana (bukvalnih koliko i figurativnih). A ako vam treba razlog više za čitanje ove priče, nek to bude Laksov crtež. Namerno vam ne opisujem kakav je, ostavljam vam da sami otkrijete blagovremeno.
mart, 2026.
