piše: Igor Diletant Belopavlović
Po originalnosti premise i škrtom dijalogu, prvenac grčkog reditelja Kristosa Nikoua film Jabuke se uklapa u takozvani Grčki čudni talas, u koji spadaju filmovi poput Dogtooth, Miss Violence, pa čak i Lobster. Ali, za razliku od njih i njima sličnim, Jabuke nije ni blizu toliko bizaran, niti sadrži scene (često seksualnog) nasilja. Štaviše, izuzev pomenute premise, film je konvencionalna svedena psihološka drama koja se bavi sećanjima i kako ona mogu definisati našu ličnost.
Krajem 20. veka, Grčkom se širi pandemija amnezije. Ljudi – svih staleža, uzrasta, pola – u trenu zaborave sve o njihovom dotadašnjem životu. Nekolicina baš u tom trenutku biva van stana bez dokumenata, te, ukoliko ih niko od rodbine i prijatelje ne pronađe, državno zdravstvo preuzima na sebe da tim ljudima stvori nove živote i identitete.
Jedan od te nesrećne nekolicine je i glavni lik, znan samo pod rednim brojem 14841 (Aris Servetalis), koga pratimo u izvršavanju različitih zadataka ne bi li stvorio nova sećanja, emocije i veze. U početku to su prosti zadaci, poput vožnje bicikla ili upoznavanje osobe drugog pola, da bi s vremenom postajali komleksniji, kako za izvršavanje, tako i na emotivnom planu. Uz to, po preporuci doktora, sve te bitne događaje/zadatke 14841 treba i da fotografiše.
Pukom igrom slučaja, vizuelno i tematski film kao da je pravljen da opiše 2020. godinu i, mada bismo je verovatno rado zaboravili, poručuje nam da čak i ako bi tako nešto bilo moguće, ne znači da bi bilo dobro po nas. No, pored koronavirusa, film se dotiče mnogo širih pojmova modernog doba koje je obeležila tehnologija i kako nas ona zbližava/udaljava. Fotografije događaja/zadataka koje 14841 pravi neodoljivo podsećaju na današnje selfije, tik-tok snimke i slično. Zadaci koje dobija podsećaju na tematski slične videe i izazove raznih jutjubera i poznatih ličnosti poput, skoro već zaboravljenog, Ice Bucket Challenge-a. Većina tih zadataka je simpatična, neki od njih mogu biti pomalo i opasni, a poneki su čak vredni pohvale, ali svi su, pa i moralno poželjni, ipak nametnuti spolja, te, poput ružnih sećanja, počinju da pritiskaju i guše glavnog junaka.
Sa 2020. godinom iza nas sve je više filmova koji nam na ovaj ili onaj način govore da najzad treba ponovo (?) da budemo srećni. Jabuke je jedan od ređih naslova koji poručuje da je u redu, a nekad i neophodno, da se posle teškog perioda osećamo loše … koja god godina bila u pitanju.
februar, 2021.
