piše: Anja Apostolovski
Politika, kapitlizam i melanholija čine obećavajuće trojstvo današnjeg umetničkog stvaralaštva i naših života. Sve je izazovnije naći delo koje ne sadrži neki od segmenata ove trijade i biti inovativan u njegovom stvaranju. Austrijski umetnici su na izložbi Future of Melancholia pokušali da ispune ovaj izazov svojim radovima koji su izloženi u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića.
Publika koja nije navikla na koncept savremene umetnosti, u želji i pokušaju da je shvati, često primenjuje metodu podsvesnog pravdanja umetnika i njegove namere. Posao današnjih teoretičara i istoričara umetnosti sličan je advokaturi. Njihov zadatak je da svim silama brane svog klijenta uz što fascinantniji i uverljiviji alibi, kako bi publici koja ga ne shvata dokazali da umetnik, ipak, nije kriv, već je njegova genijalnost duboko i vešto skrivena.
Za razotkrivanje genijalnosti Filipa Timišla i njegove samostalne izložbe Molded bio je zadužen kustos Sandro Drošl. U Salonu MSUB do 4. maja izloženo je devet Timišlovih slika koje su identičnog formata, ali su ostvarene različitim vizuelnim pristupima i tehničkim rešenjima. Kombinovao je led trake, bordure i mešovite medije na platnu, beton i kseroks otiske, od kojih su neki generisani pomoću veštačke inteligencije. Svi ovi radovi čine vizuelni odgovor na njihov natpis koji ih upotpunjuje i postavljen je ispod dela. Natpisi u vidu opaski daju misaonu suštinu i smisao slici. U njima se preispituje koliko ima mesta za umetnost u današnjem svetu i da li je ona vredna i validna. O tome sam i ja razmišljala čitajući Timišlove mudrosti sa pločica. U krizi apsurda kroz koju prolazi umetnost, a koju kustos Sandro Drošl poredi sa teatrom Samjuela Beketa, možemo osetiti melanholičnu poruku.
U razgledanju ostalih slika, sigurno vam neće promaći i rad sa kolažnim reklamnim posterima za SKIMS na kome su multiplicirane fotografije muškarca u donjem vešu. Ispod ovog dela natpis je „Jedna reč padne na pamet: hrabar”. Tu već nemam šta da dodam, a nije imao ni gospodin Drošl.
Podrazumeva se da ova izložba ne bi bila potpuna i bez političke poruke, zato nas umetnik preseca pitanjima: „Kako neko uopšte može da ide u školu četiri godine u ovom trenutku?”. Ovaj natpis prati rad sa betonskim blokom na kome je bledim slovima ispisana ista ova rečenica. Ispod jednog dela imamo i podsetnik da (ništa) „Ne izgleda baš najbolje u ovom trenutku”.
U Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića izloženi su radovi Kamile Bišof, Flore Hauzer, Katarine Heglinger, Ernsta Jođija Jegera i Nane Kajzer, Matijasa Noglera, Maruše Sagadin, Ane Šahinger, Klausa Šustera i Lize Slavic.
U prizemlju se nalaze slike pionirke austrijskog nadrealizma Suzane Venger, čija su dela posthumno izložena na venecijanskom Bijenalu prošle godine. Njen ciklus Snoviđenja nastao je u periodu nacističke okupacije i ratnih godina u Beču 1943. i 1944. Ovi radovi prikazuju košmarne i čudovišne prikaze u vidu džinovskih insekata, zastrašujućeg zeca i divljeg bika pogleda uprtog direktno u posmatrača.
Na prvom i drugom spratu je bogat pregled različitih umetničkih stilova. Prva etaža odmah ostavlja utisak delima društveno angažovane umetnice Nane Kajzer. Dva njena rada slikana su na enterijeru automobila koji vise na zidu. Ubistvo svetog jelena (Porsche 911) prikazuje divlje životinje i time kritikuje naftnu i automobilsku industriju, fosilna goriva i izumiranje vrsta.
Na istom zidu, pored Naninih radova na ostacima kultnog poršeovog modela, koji je vozio i veliki argentinski bog fudbala Maradona, nalaze se tri slike umetnika Ernsta Jođija Jegera. On je spojio romantičarsku melanholiju, frojdovsko podsvesno u nadrealizmu i uticaj japanskih stripova. U njegovim slikama stapaju se granice jave i delirijumske vizije kroz kombinatoriku snolikih figura i metafizičkih pejzaža. Slika Nigredo tematski odstupa od njegova druga dva izložena rada. Naslikanom lobanjom na distopijski zelenoj pozadini podseća nas da smo smrtni i prolazni, za razliku od fudbalskog božanstva Maradone.
Par koraka dalje, susrešćete se sa potpuno drugačijim radovima Ane Šahinger, koja toplim bojama prikazuje ženska tela koja brišu granice između površine i pozadine.
Na poslednjem spratu ove izložbe dominiraju radovi Flore Hauzer i Matijasa Noglera. Flora u svojim vezenim platnima prikazuje introspekciju natprirodnog sveta. U delu Rađanje Sunca (Birth of the Sun), na vrhu platna istaknuta je ženska figura nalik boginji ispod koje je prikazana manje upadljiva muška figura koja joj daruje akvarijum. Korišćeni su različiti simboli i boje kako bi podupreli umetničku viziju, a na dnu platna napisano je „Na magičan način, ima smisla”.
Ni prozor, ni zid (Not Window, Not wall) Matijasa Noglera rađen gvaš tehnikom na lanenom platnu istražuje interakciju između umetnosti i prostora. Koristi apstraktno-geometrijski izraz blizak konstruktivizmu. Kompozicija naslikanih oblika navodi nas na crne površine koje predstavljaju neizvesnost i melanholični nemir.
Slika Glave (Formation/Heads) sadrži motive kubizma, gde su prikazani likovi složeni od apstraktnih oblika. Dinamična igra oblika, boje i perspektiva rasipa pažnju posmatrača na više segmenata koje treba da poveže u celokupnu sliku. Ovo aludira na dezorijentisanost u današnjem svetu punom političkih i društvenih zbrka, gde je teško odrediti pravi fokus.
Iako je melanholija deo budućnosti, kako je navedeno u nazivu ove izložbe, to ne treba da vas demotiviše da je posetite i do 4. maja prevalite put od Pariske ulice do Dedinja, gde se nalaze prostori MSUB. Treba pratiti savremeno stvaralaštvo u nadi da će nas njegovi rezultati učiniti manje melanholičnim.
april, 2025.
