piše: Ivana Pavićević
Kada gledate film Vesa Andersona, vi definitivno to znate. U roku od nekoliko sekundi uočite simetrične kompozicije, horizontalne pokrete kamere, paneleblistavih boja, Sans Serif font, svod raznoraznog, nejasno melanholičnog humora i sve druge elemente koji razlikuju njegove komedije od svih ostalih. Francuska depeša, rediteljev dugo očekivani najnoviji eksperiment, jeste najandersonovskiji od svih Andersonovih filmova. To je Anderson destilovan, Anderson na kvadrat, Anderson na stepen.
Međutim, nisu važni ovi obrisi, koliko mukotrpni načini kojima su ispunjeni. Francuska depeša je najverovatnije jedan od najintenzivnijih filmova koji postoje. Ne prođe nijedna scena koja nije ukrašena podeljenim ekranom, zamrznutim kadrom, natpisom, glasom, prebacivanjem između monohromatskog i kolornog… Segmenti odjednom postaju pozorišna predstava, crtani film u stilu stripa, anegdota u ćaskanju ili prezentacija održana u glamuroznom stilu.
Teško je zamisliti drugog reditelja koji bi uložio ovaj nivo truda u kreiranje komedije, gde je svaki izbor kostima, rekvizita i glumačke ekipe napravljen sa tako sofisticiranim osećajem apsurda. Ansambl je morao izvesti težak posao, ali upravo on osigurava ljudskost Andersonovim humorističnim kreacijama.
Dizajn kuće za lutke Adama Štokhauzena je zapanjujuće precizan, snimatelj Robert Leoman održava prizore sa razglednice tako, da bi svako ko nije upoznat sa izmišljenim okruženjem mogao da ga pomeša sa stvarnim mestom, a muzika Aleksandra Desple ne prestaje da kuca i treperi, dok raskošna proza biva toliko razrađena da likovi sve vreme hodaju po ivici noža između karaktera i živih duša sa ogromnom psihološkom snagom. Glumačka ekipa je pojačana tako da i sa najmanjim treptajem možete promašiti uloge, koje najčešće, inspirisane fizičkom komedijom, dostižu posebno vrtoglave visine, u rukama poput Vilijema Defoa, Sirše Ronan i Henrija Vinklera. Francuska depeša je dovoljno iscrpljujuća za gledanje, te možemo zamisliti koliko je bilo zahtevno da se napravi.
U ovoj komičnoj fantaziji, zasnovanoj na istoriji književnog časopisa Njujorker, Anderson dostiže nove dimenzije dekorativne genijalnosti i društvenog posmatranja. On piše ekstravagantno ljubavno pismo avanturističkim urednicima ovakvih sofisticiranih književnih časopisa, kao i piscima, humoristima i ilustratorima koji su stasavali u njihovim redovima.
Film je antologija kratkih priča smeštenih u Francusku sredinom 20. veka – u vidu čitulje, turističkog vodiča i tri igrana članka. Prvi članak je nemilosrdna priča o nasilnom psihopati (Benisio del Toro) koji je slučajno i veliki umetnik. Dok je iza rešetaka, slika apstraktne portrete nenasmejane upravnice (Lea Sejdu) koju voli. Uglađeni trgovac umetninama (Ejdrijen Brodi) veruje da je pronašao budućnost umetnosti, ali nije lako podstaći karijeru nekoga ko je u zatvoru visoke bezbednosti. Druga priča je prikaz studentskog radikala (Timoti Šalame) i novinara (Frensis Mekdormand) koja ga prati dok on piše svoj revolucionarni manifest. A u trećoj je smešan zločin u kome sina šefa policije (Matje Amalrik) kidnapuje gangster (Edvard Norton).
Koliko god ovo sve zvučalo neozbiljno, Anderson slavi generaciju koja je proširila ideju o tome šta bi pripovedanje moglo biti. Kreirajući više od samog novinarstva, pronalazeći poeziju na ulicama i heroje na marginama, ti novinari dovode u pitanje establišment i u isto vreme predstavljaju Novi talas novinarstva podjednako uticajnim kao i bioskopski u to vreme. U današnje vreme, vreme jurnjave veb-saobraćaja i popularnih trendova, kada je oblast novinarstva evoluirala u pogrešnom pravcu, Ves Anderson podiže zdravicu onim mastilom umrljanim čudacima koji slede svoje instinkte.
Anderson pristupa ozbiljnim stvarima, ne tako što pokazuje autentični bol koji one izazivaju, već prepuštajući mu da se odbije od drugih, srodnih tema. On više pobuđuje emocije nego što ih pokazuje i u tom procesu povezuje ideje sa osećanjima. Njegova ekstremna veština omogućava mu da u istaknuti odnos dovede teme koje pripadaju zajedno bez obzira da li se često nalaze zajedno u stvarnom životu. Njegovi stavovi o turbulentnostima društva, nasilju pojedinaca i okrutnosti institucija neodvojivi su od osećaja za stil koji donose herojski otporaši, grupa ljudi koja se jedina suočava sa rušilačkom moći. Njegovi filmovi često počivaju na očiglednom paradoksu između prefinjenosti njegovih metoda i nasilnosti njegovih tema. Andersonovi filmovi mogu biti lepi, hiroviti letovi mašte, ali takođe izražavaju istinsku radoznalost o čudnoj prirodi ljudskih odnosa.
Vrtoglavo nas uvlačeći u poziciju protagonista, Francuska depeša od nas samih kroji priču, tako što svaki pisac u ovom filmu krši osnovno pravilo novinarstva – nemoj postati priča.
maj, 2022.
