piše: Nevena Stajković
Malo ljudi zna ko je Fingl O’Fleatri Vilis. On je irski pisac rođen u Dablinu 16. oktobra 1854. godine. Majka ga je odgajala kao devojčicu sve do devete godine, međutim, s vremenom je postao isuviše krupan za tu ulogu. Živeo je u Londonu, bio srećno oženjen i imao je dva sina. U četrdesetoj godini okrenuo se svojoj homoseksualnoj strani i bio u strasnoj vezi sa sedamnaestogodišnjim Robijem Rosom. Ipak, njegova večna ljubav ostao je Alfred Daglas, zvani Bouzi, iako ga je bacio u probleme. Najpre ga je ubacio u krug mlade eskort grupe, te će kasnije izjave članova te grupe Bouzijev otac upotrebiti na sudu protiv Fingla. U zatvoru je boravio svega dve godine, ali je to uticalo na njegovo zdravlje, kao i na njegovu reputaciju. Umro je 1900, tri godine nakon što je izašao iz zatvora, a njegov grob danas je prekriven nakarminisani poljupcima.
Pretpostavljate možda da govorimo o najpoznatijem dendiju i najvećem kralju dekadentnog ponašanja u svetskoj književnosti. Tako je, reč je o Oskaru Vajldu kojeg ćemo zauvek pamtiti po drami Važno je zvati se Ernest i neprikosnovenom romanu Slika Dorijana Greja. U oba ova dela Vajld se, na prvom mestu, bavi ljudskom površnošću. Takav je slučaj i sa njegovim bajkama. U njima nema infantilnog tona i kraj je gotovo uvek tužan. Osim znanog broja tri, priče nemaju klasičnu formu bajke koja podrazumeva formulativnost početka „Bio jednom jedan”, tipske likove i junakovo prelaženje prepreka kroz priču da bi se uspostavila ravnoteža poljuljana na početku bajke. Susrećemo se sa moralizatorskim tonom jer je, pored naglašavanja dobrote i nesebičnosti kao iskonskih vrednosti, stavljen veliki akcenat na kritiku ljudske taštine. Kao mlad govorio je da će biti slavan, ili barem prezren. Ispostavilo se da je postigao obe stvari.
Srećni princ.
U bajci Srećni princ pratimo prijateljstvo statue princa i lastavića. Statua je bila prelepa, optočena zlatom, sa ukrasima od dragog kamenja. Međutim, bila je užasno tužna jer je sa visine videla kako ljudi u gradu pate. Zato je zamolila lastavića, koji se tu obreo da prenoći, da uzme najpre rubin sa njegovog mača i odnese ga bolesnom siromašnom dečaku.
„Tamo u daljini”, nastavi kip tihim melodičnim glasom, „tamo daleko u jednoj uličici nalazi se jedna sirotinjska kuća. Kroz otvoren prozor vidim ženu kako sedi za stolom. Lice joj je mršavo i ispijeno, a ruke grube, crvene i izbodene iglom, jer ona je švalja. Ona veze cveće čežnje na satenskoj haljini koju će na dvorskom balu nositi kraljičina najlepša dvorska dama. U uglu sobe, na krevetu, leži njen bolesni sinčić koji ima groznicu pa je poželeo pomorandžu. On plače, jer njegova majka nema ništa drugo da mu ponudi osim obične vode. Lasto, Lastaviću, mala lasto, hoćeš li da joj odneseš rubin sa balčaka moga mača? Moje noge su prikovane za ovo postolje, pa ne mogu ni da se pomaknem.”
Srećni princ, Oskar Vajld
Lastavić je učinio šta ga je princ molio i odjednom je osetio da mu je toplo iako je već stigla jesen i sve druge lastavice otišle su u Egipat da prezime. Ipak, ptiću je bilo toplo zato što je učinio dobro delo. Tako je nastavio da ispunjava prinčeve molbe dok nije poskidao sve ukrase i zlatne obloge sa tela statue. Stanovnici grada postajali su srećniji jer su mogli da kupe stvari koje su im falile. Međutim, tada je već uveliko bila zima i ptić je otišao u carstvo smrti. Kipu je olovno srce prepuklo, posiveo je i više ga niko nije gledao s divljenjem.
Jednog dana došao je gradonačelnik i drugi čelnici i zaključio da kip sada predstavlja ruglo grada, pogotovo sa uginulom pticom pored nogu. Odlučio je da ga treba pretopiti u nešto drugo. „Naravno, moramo da postavimo drugu statuu”, rekao je gradonačelnik, „a to će biti statua koja će predstavljati mene.” Pošto su čelnici i inače ponavljali ono što bi gradonačelnik rekao, ovog puta je došlo do svađe jer je svako od njih ponovio: „Mene”. Takođe, izdata je naredba da ptice ne smeju da umiru na tom mestu.
U ovoj bajci Vajld kritikuje društvo koje ponavlja profesorove reči o lastaviću koji se našao usred zime u gradu. Niko ga nije razumeo, zato je i zvučao pametno.
Slavuj i ruža
Kao i Srećni princ, bajka Slavuj i ruža pripoveda o površnosti i žrtvovanju za drugoga. Naime, na početku bajke srećemo Studenta koji tuguje zato što nema crvenu ružu da pokloni dragoj – profesorovoj ćerki. Misli da će ona poći s njim na bal koji organizuje princ ukoliko joj pokloni crvenu ružu. Slavuj sa obližnjeg hrasta oseća mladićevu tugu.
„Evo nekog ko istinski voli”, ponovi Slavuj, „Ono o čemu ja pevam, za njega predstavlja patnju, ono što meni donosi radost, njemu pričinjava bol. Ljubav je zaista čudesna stvar. Ona je dragocenija od smaragda i skupocenija od nežnih opala. Ne može da se kupi ni narovima ni biserima, niti se prodaje na trgovima. Ne može da se kupi od prodavaca, niti se meri zlatom na vagi.
Slavuj i ruža, Oskar Vajld
Kritika obrazovanja primetna je na ovom mestu. Student ne razume Slavujevu pesmu jer razume samo ono što je napisano u knjigama. Takođe, on misli da je Slavujeva pesma lepa, ali bezvredna i da je Slavuj sigurno sebičan kao i ostali umetnici.
U ovoj bajci pojavljuje se motiv broja tri, karakterističan za bajku. Slavuj odlazi do tri ružina grma – na jednom rastu žute, na drugom bele, a na trećem crvene ruže. Međutim, mraz je ubio pupoljke, pa ruža nema. Ukoliko Slavuj cele noći bude pevao grmu i trn prodre do njegovog srca, krv će proći grmovim žilama i stvoriće se crveni pupoljak.
Nakon što se ruža stvorila podsredstvom Slavujeve pesme, Student ju je ubrao i otrčao do profesorove ćerke da joj je pokloni. Međutim, ona mu je rekla da joj je komornikov nećak već dao dragulje, koji su skuplji od cveća. Student shvata da je ljubav besmislena. Vraća se filozofiji i proučavanju metafizike.
Odani prijatelj
Ovo je priča u priči. Naime, Senica priča priču o odanom prijatelju, želeći da ukaže Vodenom pacovu da pogrešno shvata prijateljstvo. Vodeni pacov smatra da je ljubav dobra stvar, ali da je prijateljstvo najuzvišenije osećanje. I da se zato nije ženio. Za to vreme Plovka uči svoju decu da dube na glavi u vodi jer će tako biti primljena u otmeno društvo. Vajld nam na samom početku pruža poruku da roditelji moraju da imaju mnogo strpljenja u radu sa decom.
Senica pripoveda o mladiću Hansu koji je imao predivnu baštu i bio vrlo dobroćudan. Mlinar Hju bio mu je najodaniji prijatelj. Uvek je ponešto uzimao iz Hansove bašte i Hans mu je rado davao, dok sam Hju nikad Hansu nije pružio brašno, meso i mleko. Hans nije imao ništa protiv iako je zimi gladovao jer nije imao cveća i voća za prodaju.
„ – Nema nikakve svrhe da idem kod malog Hansa dok je sneg – govorio bi mlinar svojoj ženi – jer kada su ljudi u nevolji treba ih ostaviti na miru i ne uznemiravati ih posetama. Tako barem ja shvatam prijateljstvo i uveren sam da sam u pravu. Sačekaću zato da dođe proleće, pa ću ga onda posetiti, a on će mi tada dati korpu punu jagorčevina, što će mu pričiniti veliko zadovoljstvo.
– Ti zaista imaš puno obzira prema drugima – uzvrati na to njegova žena, sedeći u svojoj udobnoj naslonjači kraj ognjišta u kojem su gorele borove cepanice – zaista imaš puno obzira. Pravo je uživanje slušatiti te kako govoriš o prijateljstvu. Sigurna sam da ni sam sveštenik ne bi mogao da kaže tako divne stvari kao ti, iako živi u trospratnoj kući i nosi zlatan prsten na malom prstu.”
Odani prijatelj, Oskar Vajld
Mlinar ne želi da zove Hansa jer ne želi da u njemu probudi osećanje zavisti. Međutim, navodno, da bi se odužio Hansu, mlinar planira da mu pokloni neka stara, gotovo neupotrebljiva kolica, a zapravo je samo hteo da ih se otarasi. Ipak, zbog tog svog dobročinstva, od Hansa je tražio najpre punu korpu jagorčevina, zatim da mu odnese do grada i proda pun džak brašna, da mu popravi krov ambara upravo daskom kojom je Hans želeo da popravi kolica i da mu izvede koze na ispašu. Sve je to Hansu oduzimalo mnogo vremena i energije, te nije mogao da se bavi svojim cvećem i voćem za prodaju, ali nije smeo da odbije prijatelja koji mu je poklonio kolica. Najposle je morao da ode po mećavi i mraku po doktora jer se mlinarev sin razboleo. Tada se Hans izgubio i udavio u bari jer nije imao fenjer, a Hju nije hteo da mu pozajmi svoj jer je bio nov, pa bi bila šteta da se pokvari.
Apsurdnost Hjuovog lažnog prijateljstva dolazi do vrhunca kada se vajka jer, eto, zamalo da pokloni Hansu svoja kolica i sad ne zna šta će s njima. On prosto ispašta zbog svoje velikodušnosti.
Vodeni pacov podržava Hjuove postupke i kaže Senici da nije saosećajna što je nije briga šta se desilo s njim. Opasno je pričati priče s poukom, shvata Senica, a autorski glas se potpuno slaže s njom.
april, 2023.
