ilustracija: Bojana Đurić

piše: Teodora Rebić

Zaokret ka telu

Ples se dugo doživljavao kao pojava nedostojna naučnog proučavanja. Filozofi su svoju pažnju mahom usmeravali na intelektualnije i važnije teme. U tim kontekstima nije bilo mesta za nešto tako neozbiljno poput plesa, telesnosti i radosti.

Najveću zaslugu za uvođenje plesa u akademski diskurs ima nemački filozof Fridrih Niče. Ples u njegovom filozofskom sistemu igra jednu od centralnih uloga. Udelivši mu veliku ulogu, Niče pravi takozvani – zaokret ka telu. U eri u kojoj se i dalje izuzetno veličao um i intelekt, Niče podseća na drugi aspekt čovekove prirode. Naime, osim što jeste um, čovek jeste i telo. Za Ničea, čovek je holističko biće uzajamne sprege između tela i uma. Prema tome, mogućnosti tela i uma treba shvatiti kao jednako vredne, a ples kao veštinu analognu intelektualnoj misli.

Ples je telesnost u pokretu. Ne postoji nijedna druga radnja u kojoj čovekova telesnost dolazi do izražaja više nego u plesu. Ipak, kako bi se ples odigravao i kako bi plesna veština napredovala, potrebno je razviti svest o vlastitom telu i kretanju. Ređanjem (bez)brojnih pokreta, plesom se ostvaruje psihofizičko jedistvo tela. Pokret i misao dele zajedničku osobinu, neodvojivost od subjekta i stanje između prolaznosti i večnosti; ono šta se u plesu zapravo veliča, jeste trenutak zanosa te spoznaje.

Ples je utelovljena misao

Dakle, Niče ne samo da izjednačava važnost uma i tela, već izjednačava i njihove suštine. Um i telo su jedno isto, ponajviše u plesu. Ukidanje dihotomije uma i tela imanentno je plesnom pokretu. Za Ničea, telo je misaono, pri čemu je ples metafora utelovljene misli. Ples je istovremeno misao i telo koje tu misao utelovljuje. Brišući razliku između uma i tela, Niče uspostavlja jedno monističko shvatanje čoveka. To čini upravo preko ideje utelovljene misli, koja u isto vreme predočava ples kao najuzvišeniji čovekov telesni čin. Razlog njegove uzvišenosti ne krije se u njegovoj izvedbenoj estetici, već u imanentnoj mogućnosti večnog usavršavanja. Time što čoveku vraća njegovu telesnost, Niče podseća da je upravo telo jedno od izvorišta mogućnosti da postanemo oni koji jesmo – novi, jednokratni, neuporedivi, vlastiti zakonodavci, tvorci sebe samih.

Večno usavršavanje predstavlja vraćanje onome što već jesmo. U plesu, čovek paralelno „najviše jeste svoje telo”, ali ga i „najviše nadilazi”. Upravo u telu koje pleše se održava večni preobražaj, ali i večno vraćanje istog. Prema ovom nemačkom filozofu, tako se može razumeti priroda čoveka i priroda života. Ples je izraz kojim čovek nadilazi i oplemenjuje zadatost svog tela na način na koji misao oplemenjuje njegov duh. Niče kaže da zadatak prevazilaženja sebe i oslobađanja od sebe (oslobađanja od sopstvenog besa, gorčine i očaja) nije intelektualne i naučne prirode. Zapravo, sposobnost prevazilaženja sebe jeste telesna praksa, poput plesa, kojom se direktno afirmiše život, način da se životu kaže – Da!

,,…moje je alfa i omega da sve što je teško postane lako, svako telo plesač, svaki duh ptica.” F. Niče

Plešimo! – Tako je govorio Zaratustra

U jednom od svojih najpoznatijih dela, Niče priča priču o Zaratustri, čoveku koji je proveo deset godina na planini u samoći; nakon čega dolazi da ljude nauči kako da vole sebe i svoju ljudskost. Kroz priču u celini provlači se motiv plesa, plesača i plesanja. Sam Zaratustra je plesač, ples je praksa koju preporučuje i savetuje svima, kao osnovnu i ključnu za postizanje svega dobrog i vrednog. Svest o telu i njegovim mogućnostima posledica je slobodnog duha, a ples kao aktivnost koja miri duh i telo, način je na koji se ona praktikuje. No, ni telo, ni um ne mogu ništa znati i umeti bez vežbe. Zato Zaratustra poziva da na usavršavanju veštine plesa radimo svaki dan.

Zaratustra zamera ljudima što ne (znaju da) plešu – Ne radi se o vrsnom plesanju, radi se o aktivnosti koja nas u svakom svom izvođenju oslobađa od nas samih. Kao takva, potpuno je zapostavljena od strane ljudi. Oni su, kaže Zaratustra, zaokupljeni umskim znanjima i brigama. Svašta znaju, svašta su naučili, međutim, oni ne znaju da plešu. Njihova ozbiljnost i izrazita racionalnost ih sprečava da se igraju, plešu i raduju. Oni doživljavaju i sebe i život suviše ozbiljno i strogo. Zaratustra ističe: „Ne mislite na to kako izgledate kada plešete, tokom plesa je sve moguće, plesom prevaziđite sebe!”

Zaratustra predstavlja simbol natčoveka koji se pojavljuje istovremeno sa smrću Boga. Niče ga stvara kao antipoda hrišćanskih vrednosti, te kao suprotnost božanskoj transcendentalnoj naravi, on postulira telesnu, zemaljsku imanentnu svetost koja postiže sebe – prevladavajućim plesom.

Kada Niče, kroz reči Zaratustre, kaže – Verovao bih samo u boga koji bi znao da pleše! – ukazuje na činjenicu da i naši najviši ideali moraju da nas podržavaju i nadahnjuju u afirmisanju sopstvene telesne prirode i telesnog života.

Ples je isto što i život

Ples, kao ljudski pokret ne može se rečima iskazati. Plesni pokret ne predočava stvarnost, on je čini. Njegova neiskazivost se treba shvatiti kao nesvodivost proživljenog iskustva. Naime, ,,ja” koje pleše je ,,ja” koje afirmiše pojedinačnu egzistenciju. Ta egzistencija je istovremeno i estetički izraz i potvrda utelovljene misli.

Pol Valeri nastaviće svoj misaoni put na Ničeovom tragu, sledeći ga u nameri da ples postavi kao jednu od centralnih tema filozofskog promišljanja. Valeri se „divi suptilnosti misli koja se kreće kao utrenirani plesač”, te od Ničea preuzima poimanje čovekovog života kao nepredvidivog i uzbudljivog poduhvata, odnosno događaja koji se, poput plesa, sastoji od izvođenja i unapređivanja kojima gradimo sami sebe kao proces postojanja onoga što već jesmo. Valeri će za ples reći da on nije samo telesna vežba, zabava, ornamentalna umetnost ili društvena aktivnost, već ozbiljna stvar i u svim vidicima vredna velepoštovanja. Takođe, navodi da je svaka epoha koja je razumela ljudsko telo i iskusila barem deo njegove misterije, potencijala, granica, međusobnih odnosa energije i senzibiliteta, stvarala i cenila ples.

U ovim okvirima pojvaljuje se i jedna oslobađajuća ideja – negacija mogućnosti savršenstva čovekovog plesnog pokreta. U tadašnjim plesnim pokretima, poput pravaca modernog baleta čija je začetnica bila Isidora Dankan, afirmisao se upravo ples u kojem je težnja u ponovnom postizanju, tj. vraćanju izgubljenog jedinstva sadržaja i oblika.

,,Pevajući i plešući, čovek se određuje kao član jednog višeg zajedništva; zaboravio je hodati i govoriti i na rubu je da se plešući vine u nebeske visine. Iz njegovih kretnji govori opčinjenost […] . Čovek više nije umetnik, postao je umetničkim delom.”

Pol Valeri

Tako i jeste, plesač je ujedno stvaralac, izvođač i medij pokreta. Ples se stoga može shvatiti kao neposredan umetnički izražaj, u tom smislu da materija (medij) njegovog ostvarenja nije kao u drugim umetnostima, različita od čoveka, već istovetna s njim. Telom se na neposredan način oblikuju misli, osećaji koji odražavaju stvarnu ili kreiraju zamišljenu stvarnost, a shodno tome, gestovi plesnog pokreta dele se na realne i simbolične. Samo u plesu umetnik je isto što i umetnost.

novembar, 2021.

One thought on “Filozofija plesa”

Leave a Reply

Your email address will not be published.