piše: Marko Vesić
Istorijska podela nauka na društvene i prirodne proizvela je, u izvesnom smislu, nejednakost među disciplinama, sa jedne strane, i istraživačima i naučnicima, sa druge. Sa tom nejednakošću smo imali prilike da se susretnemo u prvom ciklusu obrazovanja kada su roditelji (neretko i nastavnici) više vrednovali decu čija su interesovanja bila usmerena ka matematici, fizici i hemiji, smatrajući da, ukoliko to nije slučaj, deca nisu pametna i inteligentna. Humanističke nauke se, bez obzira na sav svoj napor da dokažu suprotno (pogotovo kroz istoriju 20. veka), često smatraju nepreciznim, svedenim na deskripciju, višeznačnim i konstruktibilnim do te mere da znanja koja produkuju uopšte nisu relevantna, previše često se menjaju i nemaju apsolutno nikakvu primenu u praksi. Ispostaviće se, ipak, da to nije slučaj, a na nama nije da dokažemo superiornost humanistike već da osporimo podrazumevane i sasvim netačne aksiome prirodnih nauka, čime ćemo dokazati da one nisu baš onakve kakvim se predstavljaju (ili makar onakve kakvim ih predstavljaju obrazovni sistemi).
Za početak, važno je da se suočimo sa najčešćim stavom povodom matematike, a to je ideja da je ona univerzalno tačna i da joj nije potrebno dokazivanje („naprosto je to tako”). Poziciju njene univerzalnosti dodatno učvršćuje i način na koji se kroz nju govori (što važi i za druge prirodne nauke, ukoliko matematiku uopšte shvatimo kao nauku, a ne kao tehničko sredstvo ili instrument drugih nauka, što ona zapravo jeste), a to je depersonalizovana pozicija glasa koji govori (nema ličnih stavova, kaže se „XY je dokazao da važi…” ili „otkrio je” (a ne izmislio!), koriste se specifični iskazi logike itd.). Matematika je, zapravo, jedan specifičan oblik visokoformalizovanog jezika, što znači da je konstruisan i kontrolisan unutar sebe (kao i svaki drugi jezik koji proizvodi značenje) sa jasnim i jakim ograničenjima koje je izmislio. Jasno je da ona ne postoji u prirodi i da je produkt ljudske imaginacije i sposobnosti da proizvodi apstraktne konstrukcije. Jednostavno, u doba dinosaurusa nije bilo matematike, ne zato što se skrivala u metafizici ili u prirodi, stvarnosti čekajući nas, već zato što je produkt naših mentalnih procesa. Matematika je sistem znakova koje je osmislio čovek kako bi nešto pokušao da opiše ili objasni (istini za volju, interesantan i čudan). Neretko se smatra da priroda krije svoje istine u sebi što mi, detektivski, putem prirodnih nauka, treba da otkrijemo. Ta premisa je takođe neistinita jer priroda postoji nezavisno od nas (postojala je i postojaće), a mi smo samo osmislili različite načine da o njoj govorimo (matematika, filozofija, geografija). Pitanje je samo koliko su ti jezici unutar sebe strogi. Matematika nam se, na prvi pogled, čini tako neverovatnom i tačnom (unutar sebe) ne zato što jeste takva, već zato što sadrži toliko pravila i ograničenja da vi jednostavno „ne možete” da izmišljate (kolokvijalno govoreći, „lupate gluposti”) i dobijete isto rešenje kao i vaš drugar iz klupe – vi morate da igrate po njenim pravilima.
Ipak, ukoliko matematika jeste jedan specifičan jezik kojim nešto želimo da kažemo, kako mi onda uspevamo bilo šta da dokažemo unutar nje i da rešimo neki zadatak koji će imati „ograničen” broj rešenja? Odgovor se krije u sledećem – matematika je zasnovana na aksiomima. Aksiom je iskaz koji se smatra univerzalno tačnim i samim tim se on ne dokazuje i ne izvodi jer je „to naprosto tako” (zar vam ovo ne zvuči pomalo sumnjivo iako igra na kartu zdravog razuma? Nešto je kao tek tako tačno?). Deluje nam logično (gotovo aksiomski!) kada kažemo da se dve paralelne prave nikada neće preseći. Međutim, to važi u euklidskoj, ali ne i u hiperboličnoj geometriji, odnosno u zakrivljenim prostorima Lobačevskog (Nikolai Lobachevsky). Pitamo se, onda, kako uopšte postaviti neke iskaze kao aksiome ako se oni normativno ne dokazuju, a vidimo da ne važe u svim slučajevima (iako bi trebalo)? Jedan američki filozof analitičke orijentacije, Vilard Kvajn (Willard van Orman Quine), dokazao je u svom eseju Dve dogme empirizma iz 1951. godine da je prosto nemoguće postojanje a priori sudova. Ispostavilo se da je svaki pokušaj njihovog dokaza osuđen na propast jer se svodi na neki mehanizam koji, zamislite, ponovo treba dokazati! Osim toga što se kroz sinonimiju i druge načine jednostavno vrtimo u krug, Kvajn je dokazao i da razlika između a priori (analitičkih) i empirijskih sudova zapravo ne postoji. Drugim rečima, svaki put kada pokušamo da prevedemo iskustvo u nekakvu teorijsku formu ili skup iskaza na nivou jezika mi, nesvesno, podrazumevamo određene premise (čitaj: aksiome) uz pomoć kojih prevodimo i razumevamo ono što se dešava izvan nas. Jednostavno, stvarnost je samo skup događajnosti koju mi možemo interpretirati na beskonačno mnogo načina i time jasno pokazujemo da aksiomi kao takvi ne mogu da postoje (robotizacija nije nužno loša – možda će mnogo ljudi izgubiti posao u groznom svetu postkapitalizma, ali možda u budućnosti i želimo manje da radimo, a više vremena da provodimo opuštajući se i uživajući u nekom novom, lepšem svetu?). Posle svega, vraćamo se matematici rečima da je u temelju svoje hijerarhijski postavljene strukture postulirala izvesne aksiome i na njima izgradila ceo svoj sistem koji, po svojoj tačnosti i vrednosti, stoji rame uz rame sa ontologijom. Savremena ZF(C) (Zemerlo-Fraenkel set theory) teorija skupova na kome se zasniva matematika postavlja aksiome tako što će kao treći od njih podrazumevati aksiom za proizvodnju aksioma. Drugim rečima, problem je samo naizgled rešen ili uopšte nije. Kurt Gedel (Kurt Godel), austijsko-nemački matematičar, svojom drugom teoremom o nepotpunosti reći će da je nemoguće da sistem koji pretenduje da bude konzistentan i koherentan dokaže svoju tačnost i samog sebe. Dakle, ukoliko je sistem zatvoren, on ne samo da ne može da se dokaže iz samog sebe, već ne može da dokaže i neku istinu izvan sebe (razmotrite šta bi se desilo ukoliko u obzir uzmemo iskaz „ovaj iskaz nije moguće dokazati”). Izgleda da se i u životu sve svodi na to šta je vama važno i koji je vaš sistem vrednosti pošto nijedan nije moguće postaviti kao univerzalno tačan i/ili istinit. Ipak, ovde bih bio obazriv, kako ne bismo zapali u jedan radikalni oblik individualizma, pa bih onima koji razmišljaju o ovim problemima rekao da promisle sledeći (ekološki intoniran) stav – Ne samo da ne mogu da želim, tražim i kupujem, već ne mogu da budem ni gladan onda kada me nema. Razmislite o tome.
Novi problem koji se javlja jeste ideja da se prirodne nauke bave stvarnošću što, suštinski, nije tačno. Prirodne nauke se bave modelima koje su same osmislile, što znači oblicima naših mentalnih reprezentacija određenog fenomena. Da li atom izgleda onako kako ga mi crtamo i da li koronavirus izgleda onako kako je prikazan u medijima? Naravno da ne, reč je o vizuelnim prikazima koji nam pomažu u boljem razumevanju izvesnih pojava (setite se i prikaza benzenovog prstena iz hemije ili, još bolje, crne rupe kojem je dosta doprineo i tim vizuelnih umetnika). Sa druge strane, virusi nisu ni naši prijatelji ni neprijatelji (kako ih u ovim vremenima često prikazujemo), oni su samo drugi oblici života sa kojima treba da pronađemo potencijalne modalitete koegzistencije. Sve čime se bavimo je determinisano našim saznajnim aparatom i našim diskurzivnim (jezičkim) sistemima kojima posredujemo svoje stavove i proizvodimo znanja, što će nam reći da istina kao takva ne samo da ne postoji, nego i nije moguća.
Verovatno me u ovom trenutku optužujete za jednog groznog postmodernistu, ali ja ipak želim još nešto da podelim sa vama. Nauka, koliko god delovala bezinteresno, ona to nikada nije. Emili Martin (Emily Martin), antropološkinja i feministkinja iz Amerike, bavila se rodnim pitanjima u okviru prirodnih nauka, što je kulminiralo njenim prikazom jednog stručnog rada iz embriologije. Naime, autori u njemu opisuju proces oplodnje jajne ćelije pri čemu ona ostaje pasivna, a spermatozoid je taj koji ima aktivnu ulogu. Jasno je da je reč o potrebi da se na prividno fundamentalnom nivou kroz „bezinteresna” naučna objašnjenja upišu rodni identiteti i razjasne njihove nejednake pozicije u društvenoj strukturi. Danas znamo da i jajna ćelija ima aktivnu ulogu i da stvari ne stoje tako, ali je bilo važno izvršiti analizu iz feminističke perspektive kako bismo izmakli rodnim ideologijama. Ukoliko, ipak, zapadnete u dilemu da između nas na biološkom nivou postoji nešto što nas stvarno i fundamentalno razlikuje osim XX i XY hromozoma (u najčešćim konfiguracijama) setite se sledećeg misaonog eksperimenta koji predlaže Adrijana Zaharijević sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju – Ako bi na svetu postojala samo jedna osoba, da li bi bilo bitno koje tečnosti ima?
Naša kritika prirodnih nauka još uvek nije gotova jer se nismo dotakli jednog od možda najvećih problema, a to je pitanje odnosa moći u svetu nauke. Poznato je da su Ajnštajnova teorija relativnosti i kvantna teorija do danas ostale nepomirene. Međutim, šta bi se desilo kada bi neko pokušao da konstruiše neku novu teoriju koja bi pokušala ne da integriše, već da smeni prethodne dve? Prema francuskom sociologu Pjeru Burdijeu (Pierre Bourideu), naučno polje takođe podrazumeva odnose moći unutar sebe koje ta struktura želi da održi nepromenljivim i stabilnim (odnosi između određenih društvenih pozicija, poput redovnog profesora, direktora instituta, istraživača, saradnika, studenta itd.). Prema tome, svako istraživanje u izvesnom smislu utiče na društvenu poziciju istraživača odnosno na njegovo kretanje u društvenoj strukturi i hijerarhiji. Znanje koje istraživač proizvodi nekada može izazvati tektonske pokrete u naučnom polju, a znamo da ono uvek teži da ostane nepromenjeno, pa će tako naučna zajednica i izvan predmeta naučnog ispitivanja uticati na samo ispitivanje, njegovu verodostojnost i vrednost. Danas se suočavamo sa dekadencijom naučnog saznanja jer se fokus (previše) prebacio sa fundamentalnih naučnih pitanja u polje primenjene nauke koja nije usmerena ka istini (koliko god ona bila iluzorna), već ka proizvodnji kapitala i viška vrednosti, a nekada bivaju i zloupotrebljene (ekonomija u izvesnom smislu). Istina je, izgleda, ostala u rukama bogatih.
Epilog naše priče biće optimističan: prirodne nauke jesu važne i bez njih ne bismo mogli da zamislimo današnji život i svet, ali je veoma važno uzeti u obzir i način na koji su one percipirane u društvenom prostoru, koliko su zapravo tačne i kako utiču na sve druge društvene identitete (setimo se da je Hajzenberg (Wermer Heisenberg) tvrdio da je do svojih zaključaka u kvantnoj fizici došao čitajući metafiziku!). Stvarnost nije jednostavna i uvek treba uzeti u obzir enormno veliki, gotovo nemoguć broj varijabli koje je determinišu, ako je determinišu. Za kraj vam ostavljam još jedno problematično mesto koje se tiče ne samo prirodnih nauka, već i stvarnosti kao takve, pozivajući se na izjavu američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda iz 2002. druge godine povodom neosnovane i neuspele akcije na iračke trupe za koje se sumnjalo da su od iračke vlade dobile oružje za masovno uništenje, što se na kraju ispostavilo kao netačno – Postoje poznate poznatosti, stvari koje znamo da znamo. Nepoznate poznatosti su stvari koje znamo, ali ne znamo da ih znamo, jednostavno ih nismo osvestili. Sa druge strane, poznate nepoznanosti su stvari koje znamo da ne znamo, jednostavno ih još uvek nismo otkrili. Ipak, ostaju nam nepoznate nepoznatosti, stvari koje ne znamo da ne znamo. Šta ćemo sa njima?
februar, 2021.
