piše: Teodora Rebić
Nakon velikih osvajanja Aleksandra Makedonskog i njegove smrti, u vreme procvata Rimskog carstva, na Mediteranu nastupa helenistički period. To jeste period propadanja antičkog polisa i čitavog sistema vrednosti koji je vekovima bio ustrojen u skladu sa političkim uređenjem. Jačanje carstva i svega novog što sa njim dolazi dovelo je do velikih promena u poimanju života i etike. Antički sistem vrednosti više nije imao smisla, a nove istorijsko-socijalne okolnosti primorale su čoveka da se okrene sebi i svojoj individualnoj sreći koja, sada, po prvi put u istoriji, ne zavisi direktno i isključivo od samog polisa.
Dostizanje individualne sreće bilo je upravo ono čime su se bavile uglavnom sve filozofske škole helenističkog perioda. Svaka filozofska škola mišljenja bila je specifična, imala svog vrhovnog učitelja i glavna načela. Međutim, način na koji su se bavili etikom bio je ono što ih je međusobno povezivalo. Sve helenističke filozofske škole preuzele su od svojih prethodnika ustaljenu formu izučavanja etike. To je bila etika o kojoj su govorili Sokrat, Platon i Aristotel, etika koja povezuje pojmove vrline, razuma i sreće. Najslobodnije rečeno, etika prema kojoj je cilj čovekovog života dostizanje sreće u okviru polisa i u skladu sa njim. Vrlina čoveku na tom putu pomaže i neodvojiva je od razuma. To bi značilo da se može učiti i vežbati vrlo ponašanje koje nam olakšava put do sreće. Ili bolje rečeno, to vrlo ponašanje jeste sama sreća. Sreću, ili eudaimoniu, antički Grci uvek su određivali kao aktivnost i proces, a ne kao stanje ili cilj. Sreća se razumevala kao nekakva vrsta delanja na kojoj se stalno radi, mentalno i fizički. U svakom slučaju, ona predstavlja cilj ili telos svakog čoveka, bukvalno se prevodi kao blaženstvo ili stanje dobrog duha. Ovakvom formom vodili su se i helenistički mislioci, međutim, sadržaj podrazumevan terminom sreće menjao se u zavisnosti od škole.
Filozofi tog vremena grupisali su se u škole mišljenja. Najpoznatiji među njima bili su stoici, epikurejci i kinici. Ipak, epikurejci, Epikurovi sledbenici, bili su posebno usmereni na određivanje filozofije kao terapije. Kao i o većini starih grčkih filozofa, ni o Epikuru se ne zna mnogo. Veruje se da je bio zanimljiv i misteriozan čak i svojim savremenicima. Svoje ideje i filozofske misli delio je isključivo sa svojim prijateljima i prijateljima svoje filozofije.
Prijateljstvo u njegovom učenju igra veoma važnu ulogu. Za ostale, bio je izuzetno zatvoren, što je izazivalo brojna ogovaranja i glasine o Epikuru i njegovom krugu. Njegova predavanja odvijala su se daleko od svih, iza zidina Epikurovog vrta. Sama činjenica da je bio povučen i da svoju filozofiju nije govorio javno, činila ga je različitim. Promovisao je upravo takav povučen život i politički minimalizam. Sve to činilo ga je prilično nepopularnim. Helenistički mislioci, više nego bilo koji drugi, čuveni su po načinu na koji su živeli. Jedni su od retkih koji bi mogli da se pohvale da su bez izuzetka praktično živeli svoju teorijsku filozofiju. Važan aspekt njihovog učenja sastojao se u određenom načinu života koji je potpuno usklađen sa onim o čemu uče i podučavaju.
Pre svega, važno je reći da su epikurejci tvrdili da postoje samo dva stanja – zadovoljstvo i bol. Posmatrali su ih kao dve suprotnosti – najveće dobro i najveće zlo. Odnos bola i zadovoljstva je takav da se međusobno sasvim isključuju i nikad ne mešaju. Prema epikurejcima, svako otklanjanje bola već jeste zadovoljstvo. Neutralnog međustanja nema, postoje samo bol i njegovo odsustvo, tj. zadovoljstvo. Argument koji su epikurejci koristili za ovu tvrdnju bio je takozvani argument iz kolevke. Argument opisuje situaciju u kojoj beba u bolnom stanju plače; čim utoli, na primer, glad, bol i plač prestaju zajedno. Epikurejci ovim primerom hteli su da, između ostalog, ukažu na ulogu koju obrazovanje i učenje imaju u našem odnosu prema bolu i zadovoljstvu. Naime, beba koja nije razumna i obrazovana zadovoljna je istog trena kada bol prestane.
U skladu sa ovim shvatanjem, Epikur je izgradio svoju formulu za sreću. Njegova centralna etička teza o dostizanju sreće glasi ovako: ataraxia + aponia = eudaimonia. Doslovno prevedeno, bezuznemirenost duše praćena telesnom bezbolnošću rezultira srećom. Svrha jeste biti slobodan od uznemirenosti i bola. Rekli bismo da je srećan onaj koji ima duševno spokojstvo i telesno zdravlje.
Važno mesto u ovom filozofskom sistemu imaju želje. Epikurejci su čovekove želje podelili u tri grupe. Želje mogu biti, prvo, prirodne i nužne, tu spadaju osnovne potrebe, u koje Epikur ubraja hranu, piće, znanje i prijateljstvo. Druga vrsta želja jesu prirodne i nenužne želje. To su sve vrste preterivanja ili prekomernog uživanja. Ovde se dobro vidi naglašavanje ideje o samokontroli, koja je jedna od glavnih tačaka ovog učenja. Poštujući granice umerenosti, dolazimo do svrhe zadovoljstva, a to je da iz zadovoljstva dobijamo zadovoljstvo, a ne bol. U treću vrstu želja ubrajaju se neprirodne i nužne želje. Njih Epikur naziva ispraznim i za primer daje moć, luksuz, vlast i slavu. Besmisao ovih želja objašnjava se ukazivanjem na neke od osnova epikurejskog učenja. Naime, podrazumeva se da smo u krugu prijatelja koji će nas bezrezervno voleti i poštovati, kao i da vlast i moć ne donose plodove pravog zadovoljstva.
Odnos prema emocijma i strastima sličan je odnosu prema željama. Uvek se ponavlja ideja o kontroli i granici koje sami sebi postavljamo u cilju da dostignemo zadovoljstvo. Naime, strasti i emocije nisu nužno loše i ne predstavljaju defekt racionalnosti, kao što ih definišu stoici, već se emocije određuju kao dobre dok ih kontrolišemo. Veština obuzdavanja emocija i želja je nešto što se vežba i ona ne predstavlja njihovo negiranje.
Umetnost življenja se sastoji upravo u kontroli želja i strasti. Na putu ka zadovoljstvu kao cilju, da bismo kontrolisali svoje želje i strasti, pomaže nam upravo filozofija. Na to se misli kada se kaže da filozofija ima terapeutsku ulogu. Za ispravno razumevanje ove tvrdnje ključno je objasniti odnos između tri glavna dela Epikurove filozofije. On svoje učenje deli na kanoniku (epistemologiju), fiziku i etiku. Njihova relacija vrlo je specifična i provlačiće se kroz mnoge detalje njegove filozofije.
Može se reći da fizika i epistemologija predstvaljaju teorijski deo celine. One obezbeđuju čvrsto znanje i motivišu na prosuđuvanje o uzrocima. Kada posedujemo ispravna znanja i dobro vladamo veštinom prosuđivanja, spremni smo da regulišemo svoje želje i strasti. Kontrola želja i strasti podrazumeva da one moraju biti koherentne, realne i smislene. Što na kraju dovodi do zadovoljstva i otklanja i smanjuje bol, tugu i brigu.
Kako je Epikur stalno ukazivao na važnost praktične korisnosti teorije u životnim i svakodnevnim okolnostima određuje etiku kao najbolju i centralnu disciplinu. Za Epikura, etika je primarna jer je upravo praktična disciplina koju epistemologija i fizika samo pomažu podsećajući je na teorijska znanja i činjenice. Ovakve i slične tvrdnje specifične su baš za Epikura, koji je smatrao da je svaka disciplina onoliko dobra koliko je kadra da nam pomogne.
Naglašavanje terapeutske uloge filozofije, doživljavanje filozofije kao lekovite najjasnije se vidi u okviru učenja o takozvanom tetrafarmacosu, četvorodelnom leku. Predstaviće primer u kome se vidi kako filozofija, kao lek, odstranjuje našu bol. Dakle, prema epikurejskom receptu, sreća zavisi od četiri postignuća: odsustvo straha od bogova, odsustvo straha od smrti, poznavanje granica zadovoljstva i poznavanje granica bola. Prvi deo „leka” je oslobađanje straha od bogova. Epikurejci objašnjavaju zašto je nerazumno i besmisleno plašiti se bogova i zbog toga biti nesrećan. Bogovi su po svojoj prirodi savršeni i ugrozili bi sopstvenu božanstvenost i savršenstvo mešajući se u sudbine smrtnika. Život i svet pun zla i patnje vezan je za ljudska, a ne božanska posla. Drugi deo leka je oslobađanje straha od smrti, ponovo ukazujući na nelogičnost ovog straha. Kada shvatimo da smrt nikada ne dolazi u vezu sa nama, prestaćemo da od nje strahujemo. Epikurejci kažu da, iako jeste ustaljeno da imamo ovaj strah, zapravo nemamo opravdan razlog za to. Nikada ne postojimo i mi i smrt u isto vreme i to je dovoljno oslobađajuće saznanje. Treći i četvrti deo leka vezani su za veštinu i moć samokontrole, o kojima je već bilo reči.
Vidimo da su želje, kao i strahovi zasnovani na našim uverenjima. Jasno, ako su želje neispunjive, ono što osećamo je konstantan bol. Uklanjanjem pogrešnih verovanja o svetu i našem mestu u njemu promeniće se želje zbog čijeg neispunjenja osećamo bol. Tako se filozofija određuje kao mudrost usmerena na istraživanje uzroka naših loših uverenja i otklanjanja istih i delatnost koja pokušava da obezbedi procvat naših života uz pomoć rasuđivanja. Ono što nam pomaže u otklanjanju ovakvih strahova jesu zapravo znanja i činjenice kojima se uglavnom bavi fizika. Takva znanja potrebna su nam da bi postavila stvari na svoje pravo mesto iz kosmološke perspektive. Shvatićemo svoje maleno mesto u velikom svetu i time se pomiriti sa činjenicama i osloboditi od nerazumnih ubeđenja koja kreiraju strahove i bol. Subjektivna neosnovana verovanja mogu biti uzrok ljudske bede. Znanjem se toga oslobađamo i postajemo srećniji. Filozofija kao terapija, leči nas znanjem i činjanicama. Imajući veliku veru da rasuđivanje ima moć dovoljnu da ukaže na greške u razmišljanju.
Razumevanje filozofije kao terapije, praktični pristup i specifičan odnos sa učenicima činio je helenističke ideje pretečom modernih teorija psihoanalize i psihoterapije. Postoje izvori koji su detaljno opisivali konkretne primere učenja i pristupanja ovim terapeutskim tehnikama. Učenici su razgovarali sa učiteljima ležeći na kamenim klupama. Glavna odlika njihovog govora bila je otvorenost i iskrenost. Dijalozi su bili temeljni i usmereni na iskorenjivanje pogrešnih uverenja koje je učenik prethodno stekao. Otvaranjem duše i spremnošću na učenje i promenu učenici su uspevali da utiču na svoj karakter. S vremenom, poboljšavajući svoja znanja, korigovali su svoj moral, te i želje i strasti, što bi direktno uticalo na njihovo raspoloženje i postizanje sreće.
jul, 2020.
