piše: Mladen Ilić
Nisam bio veliki ljubitelj horor filmova. Uvek su mi se činili suvišnim – zašto bih gledao nešto gde će mi na svakih deset minuta nešto iskočiti i naterati me da poskočim (jeste, toliko glupim sam zamišljao horore)? To ne mogu da kontrolišem, ne mogu da razmišljam o tome zašto sam se uplašio, sve mi je delovalo previše automatski i nepotrebno. Sa druge strane, horor knjige mi nikada nisu ni padale na pamet. Imao sam neko izdanje Crne kuće Stivena Kinga koje sam ukrao od brata u osnovnoj školi, ali mi je, nakon nekoliko pokušaja da je pročitam, dosadila.
Pre nekoliko godina, prvi horor film u kojem sam uživao (i zaspao tek u zoru), bio je Veštica (The Witch) Roberta Egersa. Verovatno samo zato što je reklamiran kao artsy horor, produkcijske kuće A24. U svakom slučaju, film Veštica me je poprilično uplašio, ali ne iskakanjem čudovišta, iako je bilo i toga, već stalnom strepnjom, anksioznošću i osećajem jeze. Nije kao da sam puno razmišljao o filmu gledajući ga, realno, nisam imao vremena zbog napetosti koju sam konstantno osećao, ali svideo mi se, a pri svakom sledećem gledanju otkrivao sam zbog čega mi je zanimljiv.
Pred poslednji sajam knjiga, pogodilo me je da nisam čitao horor knjige, a usput se javilo i pitanje kako se neko može uplašiti od knjige, pa sam ispazario Lavkraftovu U planinama ludila, i zbirku kratkih priča Embrouza Birsa. Niz se nastavio serijama Maja Flanegana, i brojnim filmovima, a uz pomoć malo filozofije, čini mi se da sam shvatio zbog čega su mi horori postali zanimljivi u svim formama.
Okrenuo sam se najpre Noelu Kerolu, verovatno najpoznatijem analitičkom filozofu koji se bavi hororom. Osim pokušaja da opiše na koji način film, knjiga, ili bilo koje drugo umetničko delo koje se može svrstati u horor izaziva emotivno stanje koje on naziva art-horor (nasuprot emociji horora, koja ne mora biti izazvana od strane umetničkog dela), njegov zaključak da se ta emocija sastoji od straha i gađenja bio je najprimamljivija poenta. Zvuči malo kao izmišljanje tople vode, ali ne brinite, ne ostajemo na tome. Pokušavajući da pronađe najbolji način da analizira emotivno stanje gledalaca i šta do istog dovodi, Kerol najpre ističe da je reakcija gledaoca sinhrona reakciji lika u hororu. Iako su likovi u horor pričama po pravilu uplašeni, Kerol naglašava da je retko u pitanju samo strah.
U susretu sa čudovištem, ubicom, vanzemaljcem, i drugim stvorenjima, lik horor priče, osim što je potpuno preplašen, često oseća ogromnu odbojnost ili odvratnost prema onome što mu predstavlja opasnost. Ne radi se uvek samo o opasnosti po njegov život, iako skoro uvek jeste i to slučaj. Povrh činjenice da ga nešto može ubiti, rasporiti, pojesti, to je često predstavljeno kao nešto iščašeno i odvratno, nešto čime je lik zgrožen, što emotivno stanje u kojem se on nalazi (a uz njega i gledalac) čini intenzivnijim i interesantnijim.
Uzmimo za primer Drevne, čudovišta sa kojima se susreću likovi Lavkraftove knjige U planinama ludila. U knjizi, Lavkraft Drevne opisuje kao stvorenja cilindričnog oblika koja umesto glave imaju neku vrstu krune zvezdastog oblika sa pipcima koje koriste kao čulne organe, na telu imaju nekoliko pipaka koja se pri vrhu račvaju u još pet pipaka, sa po pet prstiju, umesto nogu imaju neku vrstu udova kojima mogu da hodaju, ali im mogu pomoći i pri ronjenju, a na sve to imaju i pet pari krila. U isto vreme podsećaju na biljku i na životinju, na organizam koji živi u vazduhu, možda na zemlji, a mogao bi i u vodi. U susretu sa ovakvim stvorenjem nećemo se samo uplašiti za naš život, već ćemo želeti na bilo koji način da pobegnemo, da se sklonimo i nikada više ne dođemo sa tim u kontakt.
Ovaj aspekt odvratnosti Kerol dodatno rasvetljava pozivanjem na viđenja antropološkinje Meri Daglas, koja reakciju odvratnosti povezuje sa kršenjem shema kategorizacija u određenoj kulturi. Na primer, jastozi, kao stvorenja koja žive u vodi, dok u isto vreme gmižu po dnu, predstavljaju problem za kategorizaciju; sa druge strane, insekti koji lete, a imaju četiri noge problematični su za kategorizaciju jer su četiri noge odlika stvorenja koja žive na zemlji, a ne u vazduhu. Daglas ističe i primer naroda Lele, koji izbegava leteće veverice, jer se ne mogu jasno svrstati ni u ptice ni u sisare.
Takva i stvorenja iz horor priča najčešće prelaze kategorije koje su nespojive, poput živo/mrtvo, kao što su zombiji, duhovi, vampiri, mumije; ili živo/neživo, poput ukletih kuća koje imaju svoju volju, robota i slično; zatim ja/ne ja, unutra/spolja i slično. Sa druge strane, postoje i stvorenja koja krše granice vrsta, poput vukodlaka, zmajeva, i mnogih drugih humanoidnih stvorenja. Pored jasnog mešanja ili spajanja nespojivih stvari, stvorenja horora često su kategorički nekompletna, nekada je to samo ruka, nekada stvorenje bez očiju, bez glave, stvorenje u raspadanju, ili naprosto sluz.
Susret sa ovakvim stvorenjima ne predstavlja samo fizičku pretnju, pretnju po nečiji život i postojanje, već i kognitivnu, saznajnu pretnju – ovakva stvorenja dovode u pitanje ono što podrazumevamo, kategorije koje smatramo u određenom smislu prirodnim, razumnim. Susret sa Drevnima je susret u kojem gubimo celokupni orijentir i pojmovni okvir koji čini osnov našeg razumevanja stvari, Drevni dovode u pitanje pretpostavke koje čine mogućim bilo kakvo razumevanje.
Filozofkinja Julia Kristeva odbojno (abject) shvata na sličan način. Za Kristevu, odvratno je ono što ne prepoznajemo kao stvar, kao objekat koji stoji nasuprot nama, ono „vuče ka mestu gde se smisao urušava”. Ona ističe da odvratno nije objekat koji stoji naspram nas, koji možemo imenovati ili zamisliti, on „ne pruža podršku”, ne omogućava da se bude više ili manje odvojen i autonoman, on se samo suprotstavlja nama i to je sve.
Ipak, smatra Kristeva, odvratno izaziva istovremeno i osećaj gađenja i osećaj fascinacije. Ono što je u njemu privlačno jeste to što nas suočava sa fundamentalnim pitanjima egzistencije, poput granica tela ili smrtnosti. Motiv smrtnosti je očigledan, već smo spomenuli da u hororima često imamo, na primer, žive mrtvace, a kada govori o granici tela, Kristeva govori o odvratnosti izlučevina. Krvi nije mesto van našeg tela, i time krši određenu prirodnost – ono kako treba da bude. Sa druge strane, izmet jeste deo nas, ali ga telo izbacuje, pa je tu granica još neuhvatljivija, a suvišno je podsećati da su horori prepuni izlučevina.
Do sada smo govorili o odnosu lika i gledaoca prema stvorenjima i situacijama sa kojima se susreću u okviru horor filma, ali deluje da se sličan proces može primeniti i na sam žanr horora, na samo umetničko delo i interakciju sa njim. Horor priče, najpre kao artefakti, kao umetnička dela nisu stvarna, ali pored toga, priče, akteri i situacije u hororima su prilično neverovatni, horor kao žanr je dodatno nestvaran, jer podrazumeva da se, za razliku od drame, dešavaju stvari koje su malo verovatne, ili nemoguće u stvarnom životu. Samim tim, žanr horora se poigrava sa dihotomijom stvarno/nestvarno, mi gledamo film i čitamo knjigu kao artefakte, i sadržaj tih dela je nemoguć, ali emotivna stanja koja u nama izaziva stvarna su. Tačno je da se to može primeniti na svaki drugi žanr i formu umetnosti, ali je zanimljivo što horor to prožima i kroz sadržaj. Kroz svoj sadržaj, horor priče predstavljaju nešto strašno, nešto odvratno, nešto što se potpuno kosi sa našim razumom; ipak, čini se da upravo kroz to potpuno strano daje oblik nečemu najprisnijem.
Sva emotivna stanja – a pogotovu filozofima omiljeni primer: osećaj bola – potpuno su subjektivna, nešto najprisnije čoveku, i nešto u pogledu čega ne možemo pogrešiti. Ukoliko nas nešto boli, to je za nas izvesno, niko nam ne može reći – ne boli te. Horori uz pomoć neprirodnih i nerazumnih oblika, stvorenja i situacija na neki način materijalizuju to što osećamo. Kristeva govori o fundamentalnim egzistencijalnim pitanjima, ali ne moramo koristiti te komplikovane i rogobatne izraze, možemo govoriti o mučnini, o odbojnosti, o gađenju koje osetimo prema sebi ili (malo egzistencijalnije) prema činjenici da nas više neće biti.
Horor priče predstavljaju način materijalizovanja tih strahova i osećanja, one ih čine javnim i svima dostupnim. Ne mogu uopšte da tvrdim da neko oseća isto što i ja u bilo kojoj situaciji, ali horor može biti mesto susreta svih naših potpuno subjektivnih i (nama) izvesnih stanja. Kroz susret sa hororima, zajedno ćemo se grčiti, vrištati i zazirati od fundamentalnih egzistencijalnih pitanja, i u tome (nadam se) uživati.
februar, 2025.
