ilustracija: Bojana Đurić

piše: Mladen Ilić

Termine „filozofija” i „dosada” najčešće možemo čuti u kontekstu: „Jao, što si dosadan, ne filozofiraj!”  S pravom izrečena ili ne, ova rečenica nam već otkriva nešto o dosadi. U najmanju ruku, kazuje nam da se dosada javlja kada se susretnemo sa nečim što nam, u najširem smislu te reči, ne odgovara. Kada kažemo da nam nešto ne odgovara, u ovom kontekstu misli se na okolnost da se ne nešto ne podudara sa našim zahtevima i očekivanjima. Na primer, predavanje možemo nazvati dosadnim jer (1) smo već temeljno upoznati sa gradivom, jer (2) uopšte nismo upoznati sa gradivom, jer (3) nastavnik predaje na način koji nije nimalo zanimljiv niti stimulativan. U svakoj od ovih situacija postoji diskrepancija između onoga što mi želimo i onoga što nam se nudi: (1) poznajući već gradivo koje nam se predaje, ne uspevamo da pronađemo vrednost u slušanju gradiva koje već znamo, (2) ne znajući ništa o određenoj oblasti, gradivo nam se čini preteškim, pa ne vidimo smisao u pokušaju da razumemo, (3) čak i da nas zanima gradivo i da se podudara sa našim nivoom znanja, nastavnik ga jednostavno previše monotono, suvoparno i repetativno izlaže, pa nas to odbija od učestvovanja. S obzirom na to da svi ovi slučajevi uključuju nepodudaranje između naših zahteva i onoga što nam okolina pruža, bezbedno je reći da je dosada raspoloženje, doživljaj ili emocija koja se tom prilikom javlja. Iako ova tri primera daju naznake situacija u kojima se dosada javlja, oni uopšte ne govore o tome šta dosada jeste.

Odgovor na to pitanje, ako se uopšte može dati, nije nimalo trivijalan. Možemo reći da je dosada stanje u kojem se nalazimo kada ne možemo da radimo ono što hoćemo, ili kada smo prinuđeni da radimo ono što nećemo, ali ovo bi zanemarilo verovatno najkomplikovaniju instancu dosade: kada ne znamo da li i šta hoćemo. Sama priroda kategorije raspoloženja otežava stvar jer mi o raspoloženju ne razmišljamo, mi se u njemu nalazimo. A kada počnemo razmišljati, u ovom slučaju o dosadi, teško je uperiti prstom u jednoznačan pojam i dati definiciju; konkretno kod dosade nije uvek najjasnije zašto se nalazimo u tom stanju, niti da li i kako ga treba prevazići. Iako postoje naučna istraživanja (psihološka, sociološka, biološka…) koja se bave dosadom, neuhvatljivost tog fenomena i njegove specifične karakteristike opravdavaju (ako je opravdanje potrebno) filozofsku, tj. konceptualnu analizu.

Istorijski, pojam dosade najčešće se povezuje sa modernim dobom. Iako postoje pojmovni prethodnici dosade, kao što su taedium vitae (zasićenost životom), ennui  (nezainteresovanost i iscrpljenost) i acedia (ravnodušnost i nezaintersovanost za božje ucenje), prve značajne pojmovne artikulacije dosade se javljaju u periodu romantizma. Tada distinkcija dosadno/zanimljivo dobija na značaju; život se smatra protraćenim i dosadnim ako nema stalnog novog iskustva, ako nije zanimljiv.

Artur Šopenhauer u tom trenutku dosadu čak postulira kao jedan od dva polova ljudskog života. Ljudski život, po njegovom mišljenju, oscilira između želje i dosade. Stvar je u tome da u svakom trenutku života mi želimo nešto i ta nas želja pokreće na delanje, a nakon osvajanja objekta želje, osećamo dosadu koja nas navodi da nađemo novi objekt želje. U pesimističkom duhu, oba ova stanja za Šopenhaura su označavala stanje očaja.

Značaj koji dosada dobija u periodu romantizma ne ukazuje na to da ljudi predmodernog perioda nisu osećali dosadu, već samo da je nisu tematizovali na način na koji se ona danas shvata i koji je danas relevantan. Štaviše, ako je verovati Serenu Kjerkegoru, dosada ima poreklo u samom stvaranju sveta ili preciznije: sam svet svoje postojanje duguje dosadi jer je Bog stvorio svet upravo iz dosade, iz istog razloga je stvorio i Adama, dok je Evu stvorio da Adamu ne bi bilo dosadno i, naposletku, životinje, da ljudima uopšte ne bi bilo dosadno.

Zanimljivo je što je dosada do modernog doba bila neka vrsta statusnog simbola jer su oni koji su se dosađivali bili bogati ili monasi. Bogati nisu morali da brinu o materijalnim uslovim svog života, pa su, usled viška slobodnog vremena, češće osećali dosadu, dok su monasi u izolaciji dosadu odnosno acedia-u gledali kao greh ili u najmanju ruku uvredu Bogu: nemoguće je dosađivati se u istraživanju i otkrivanju božjeg savršenstva i njegove kreacije, to bi značilo da nešto nije u redu sa nama i zahtevalo je hitnu eliminaciju tog osećaja. U oba slučaja, dosada se manifestuje kao posledica dokolice i upravo zbog drastičnog širenja dokolice u periodu industrijalizacije i, kasnije, kapitalizma, dosada postaje relevantan fenomen za moderno i savremeno društvo. Dakle, iako kao emocija, kao psihološka kategorija, dosada postoji kroz sve epohe ljudske istorije, kao sveprisutan društveni fenomen, ona se utvrđuje tek u 18. i 19. veku. Stoga, savremeni filozof Lars Svendsen dosadu naziva privilegijom modernog čoveka.

Ovakvo određenje dosade ipak ne govori ništa o njenom iskustvenom aspektu. Staviti fenomen u određeni kontekst i izneti uslove pod kojima se on javlja nije dovoljno, pogotovu kod dosade koja ima specifični iskustveni aspekt i ne tako razvijen konceptualni okvir kojim bi se mogla bliže opisati. Osim toga, s obzirom na sveprisutnost dosade u savremenom društvu, dubljom analizom sigurno ćemo se dotaći nekih značajnih tema vezanih za nas same i svet u kojem se nalazimo. Prvo što uočavamo je da se u sva tri primera dosadnog predavanja sa početka teksta pojavilo se negativno određenje: odsutnost smisla, odsutnost vrednosti i odbojnost. Čak i kolokvijalno dosadu karakterišemo kao negativno stanje, kao odsustvo nečega – dosadno je ono što nije zanimljivo, što nije vredno angažovanja, što je besmisleno. Iako manjak aktivnosti, pa i dokolica jesu jedan od glavnih uzroka dosade, ovde spomenuto odsustvo ne znači odsustvo neke radnje ili aktivnosti. Štaviše, često je previše neke repetativne i suvoparne radnje ono što nam je dosadno. Odsustvo koje se tiče dosade, dakle, jeste odsustvo nečega što se (ne) može naći i u manjku aktivnosti i u previše aktivnosti. Takođe, bitno je napomenuti da nisu samo aktivnosti ono što je dosadno, dosadni su ljudi, objekti, situacije, a ponekad i ceo svet. Ovo ukazuje na relacioni aspekt dosade. Naime, dosada je uvek stanje vezano za nešto. Kombinujući ova dva momenta možemo zaključiti da je dosada stanje vezano za nešto što je okarakterisano odsustvom nečega. Ovo je verovatno najbesmislenije određenje ikada osmišljeno, a ovaj tekst se verovatno pretvara u najdosadniji tekst ikada napisan. I upravo u poslednjoj rečenici možemo uočiti šta je ono što određuje dosadu – odsustvo smisla!

ilustracija: Bojana Đurić

Smisao je ono što nam omogućava interpretaciju svega, smisao je nužna komponenta našeg života, kako slike o nama samima, tako i slike sveta. Slušati o nečemu o čemu apsolutno sve znate izaziva manjak interesovanja, nezadovoljstvo, zatim nemir i nestrpljivost – „dajte mi bilo šta drugo”, a na kraju predavanja bićete mentalno iscrpljeni – jednom rečju: dosadno. Dosada se, dakle, javlja kada nema načina da situaciju u kojoj se nalazimo povežemo sa našim prethodnim iskustvom, našim željama, našim sistemom značenja i bilo čim što tvori ono što je nama smisleno.

Vrativši se sada na pojam nepodudaranja sa početka teksta, možemo reći da se dosada javlja kada postoji nepodudaranje između onoga što mi vidimo kao smisleno i onoga što nam svet nudi. S obzirom na to da u stanju dosade ono što nam je dato vidimo kao besmisleno, dosada je nužno kritička – ona ukazuje da nešto nije u redu sa onim sa čim smo suočeni i da to moramo nekako prevazići. Utoliko, dosada je čudna jer „poziva” na svoje prevazilaženje, niko ne želi da ostane u stanju dosade. Bilo da se okrenemo nečem drugom, bilo da trenutnu situaciju učinimo zanimljivom, svakako smo usmereni ka tome da sadašnju situaciju promenimo. U tom smislu dosada, kada se jednom ovako shvati, može poslužiti kao kompas koji nas navodi da svoj život uskladimo sa onim što je nama smisleno. Ovakva koncepcija dosade spadala bi u ono što autori najčešće nazivaju situacionom dosadom. Situaciona dosada jeste stanje u koje dolazimo usled određene situacije (u ovom slučaju besmislene) i koja se promenom okolnosti i izmeštanjem iz te situacije može prevazići. Ovako shvaćena, dosada je definitivno korisno stanje koje nas navodi da osmišljavamo naš život u skladu sa našim vrednostima, željama i planovima.

S druge strane, pojavljuje se pojam/osećanje egzistencijalne dosade. Zamislimo da se nalazimo u situaciji u kojoj nemamo određeni objekt za koji možemo reći da je besmislen, drugim rečima, sve nam se čini jednako nezanimljivim i lišenim smisla. Ovo oslikava stanje koje je na početku teksta opisano kao „ne znamo šta hoćemo”. Šta kada se nađemo u situaciji gde nemamo referenta uz pomoć kojeg ćemo se orjentisati, gde nema ničega smislenog na osnovu čega ćemo procenjivati ono sa čime se suočavamo? Ovaj osećaj dosade Šopenhauer koristi u prilog tvrdnji da život sam po sebi, lišen bilo kakvih „dodataka” u vidu želja nema nikakvu vrednost. I drugi filozofi, poput Vilijama Džejmsa, Hansa-Georga Gadamera i Martina Hajdegera, egzistencijalnu dosadu vide kao način otkrivanja nekih aspekata sveta onakvih kakvi zaista jesu. Sva trojica su smatrali da nam ovaj tip dosade otkriva vreme kakvo ono zaista jeste, da tada imamo iskustvo vremena kakvo inače ne bismo imali. Hajdeger ipak egzistencijalnu ili „duboku” dosadu opisuje i kao početak filozofije, kao momenat u kojem uviđamo prazninu i ništavnost (drugim rečima – besmislenost) stvari oko nas. Taj nas uvid, on smatra, osposobljava za pitanje o fundamentalnim problemima filozofije poput bića, vremena i smisla. Za Hajdegera, dosada je raspoloženje koje nam otkriva našu bačenost u svet i mogućnosti koje nismo do sad uočavali. Dosada je temeljno raspoloženje koje se mora pobuditi u nama da bismo krenuli filozofirati.

Nakon ovih naznaka o dosadi jasno je da dosada nije neko loše stanje koje treba odbacivati kao trivijalno ili jednostavno zanemarivati kada se pojavi. Dosada ima svoju funkciju, i ona se sastoji u osvetljavanju odnosa u kojem se nalazimo sa svetom. Za razliku od drugih emocija i raspoloženja kroz koja doživljavamo svet, dosada upućuje na refleksivnost, ne samo na doživljavanje već i na promišljanje odnosa koji dovodi do njenog javljanja. Utoliko se dosada pokazuje efikasnim oruđem za snalaženje i u okviru savremenog konzumerističkog društva koje stavlja akcenat na zabavu i odbacuje „traćenje vremena” kao najveće zlo. U takvim okolnostima dosada nam može skrenuti pažnju na besmislenost konzumerističkih praksi i njihovo menjanje nečim smislenijim. Naravno, dosada nije i ne može biti jedini relevantan činilac u ovom procesu, ona samo može ukazati na to da nešto nije u redu. Kao što smo videli, specifičnost dosade se nalazi i u njenoj pokretačkoj snazi. Upućivanjem na svoje prevazilaženje, bez specifikovanja načina na koji se ono treba izvršiti, dosada nam može skrenuti pažnju na mogućnosti koje ne bismo inače uzeli u obzir. Na kraju, ako i upadnemo u stanje egzistencijalne dosade i ne vidimo način da osmislimo stvari niti imamo želju da nešto uradimo da bismo iz tog stanja izašli, bićemo svakako upućeni na preispitivanje fundamentalnih pojmova koji se tiču prirode našeg postojanja.

avgust 2020.

One thought on “Filozofija dosade”

Leave a Reply

Your email address will not be published.