foto: IMDB

piše: Igor Diletant Belopavlović

Film Živ čovek je po svojim likovima i tematici možda najbliži životima Olega Novkovića (reditelj) i Milene Marković (scenaristkinja), te ne čudi da im je ovo možda i najbolja kolaboracija do sada.

Igor Đelić – Đela (Nikola Đuričko) je nakadašnji pevač rok benda Sinovi, koji je u svetu filma pripadao takozvanom „Novom talasu”. I mada se i dan-danas Đela ne odvaja od svoje gitare, retko je svira i ne bavi se muzikom. Živi u prizemlju stare, nasleđene kuće, u kojoj nameštaj i tapete nisu menjane još od izlaska Paket aranžmana, dok gornji sprat izdaje. U prolazu viđa ženu (Nada Šargin), sina (Filip Hajduković) i ćerku (Jana Bjelica), dok vreme ubija radeći sitne poslove na televiziji, viđanjem sa nekadašnjim članom benda (Bojan Žirović) i koristeći staru slavu za muvanje devojaka koje su neretko godište njegove ćerke.

I pored uzbudljivog  života, Đela u njemu ne učestvuje aktivno, već samo pluta kud ga voda nosi. Tako biva nasukan u krizu srednjih godina, kao i na više dramatičnih porodičnih otkrića, od kojih je samo jedno da mu je ćerka trudna. Ovim mu se nameće prilika da napravi presek dosadašnjeg života, da se možda iskupi za neke greške, ako ne čak i da promeni tok života. Ali, šta su Sinovi, ako ne deca, i shodno tome Đela ostaje dosledan svom nezrelom, reaktivnom životu i beži u „seks, drogu i rokenrol”.

Ono što je meni posebno privuklo pažnju jesu tri male, ali bitne, uloge generacije njegovih roditelja, iz kojih možemo naslutiti zašto je Đela, njegova družina (ako ne i dobar deo te beogradske supkulture osamdesetih) ispala takva kakva jeste. Tu je prvo otac pokojnog člana benda (Branko Cvejić) polusenilni dekica koji svoje poslednje dane provodi u staračkom domu, sam i zaboravljen. Zatim je tu Đelina majka (Tanja Bošković) koja, poput sina, živi u stanu maltene istom kao što je i njegova kuća – starom, neočuvanom, punom memle, vlage i uspomena na njenu nekadašnju umetničku karijeru, dok se ona bori sa pitanjem kako iko može da jede supu bez belog bibera.

Na samom kraju tu je i ponovni susret sa Đelinim ocem (Miodrag Krstović), posle kojeg sledi omaž životu koji su zamišljali, ali koji nikad nije došao, u vidu klipova EKV-a, Električnog orgazma i svega onog što neki danas smatraju kao najsvetlije tačke kulture SFRJ-a.

Film sa dva kraja, koji, poput svih Olegovih filmova, ne samo da ne pruža odgovore nego nismo sigurni ni da li je nešto pitao. Prosto nam otkriva sve ono ružno i lepo u našoj svakodnevici, a na nama je da odlučimo šta ćemo posle sa time. I mada možda ne pruža odgovore, pouka, koju sam barem ja pročitao u filmu, jeste da čovek neće imati drugu priliku za iskupljenjem osim ovog jednog života – ali to ne znači da on ne može oprostiti drugima, sebi i da mu ne može biti oprošteno, iz prostog razloga jer je živ čovek…čak i kad nije.

jul, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.