foto: pixabay

Pre koju nedelju na P.D.F. facebook stranici (Predlagač Dobrih Filmova) izbačen je post na kome se tvrdi da su knjige uvek bolje od filmova. Čak i ja, koji ostavim komentar svake prestupne godine, sam morao da uđem u tu online raspravu, ali sam shvatio da se ne može sve reći sa par komentara. Zato ću ovim člankom pokušati da objasnim da tvrdnja „Knjiga je bolja od filma” nije striktno, pa čak ni generalano pravilo.

Krenimo prvo od samih knjiga koje se adaptiraju. Da parafraziram Alfreda Hičkoka: „Mogu da napravim odličan film od loše knjige. Mogu da napravim odličan film čak i od osrednje knjige, ali ne mogu od dobre, jer će taj film uvek patiti od upoređivanja sa originalnim delom”. Mada se može činiti da je ovo u suprotnosti sa mojim stavom, to nije slučaj, ali za sada krenimo od tih loših knjiga.

Šta ukoliko su originalana dela prosto nečitljiva ili nisu ni pisana da bi imala umetničku vrednosti niti prenela neku poruku, nego su prosto osmišljena da se ljudi zabave/uplaše/uzbude ili prosto da se brzo zarade pare.

Knjiga Čeljusti jeste bila jedna od najprodavanijih knjiga u svoje vreme, ali to je najviše zaslugom marketinga producenata koju su je otkupili upravo kako bi od nje napravili film. Što se samog dela tiče svi su se složili (uključujući i reditelja, Stivena Spilberga) da su glavni likovi osrednji i da se niko ne identifikuje sa njima, čak navijate da ih ajkula pojede. A opet, sa tog izvora smo dobili jedan od najvećih filmskih klasika – Čeljusti (Jaws). Sve ovo se može reći i za legendarni Psiho već pomenutog Hičkoka. I mada su horori češći predstavnici kategorije dobrih filmova po zaboravljenim književnim delima, ne treba ni zaboraviti da je Kazablanka rađena po ni blizu toliko poznatoj drami Svi dolaze kod Rika. A zašto nije bila poznata čak ni glavnoj glumici filma Ingrid Bergam? Prosto – bila je loša i zato joj ljudi nisu pridavali mnogo pažnje.

„Čeljusti”, foto: Printscreen/ YouTube/

Pređimo sad na one knjige koje je Hičkok nazvao osrednjim. Pre nego što nastavite da čitate dalje, imajte u vidu da su te knjige osrednje u poređenju sa Ilijadom, Rusima, Geteom itd.

Film Borilački klub, o kome smo već pisali u KUŠ!-u, je čak i od strane samog autora knjige Čaka Palanika, nazvan boljom verzijom. Dva filma koji se smatraju najboljima u istoriji jesu svakako Kum i Apokalipsa danas i oba jesu zasnovana na knjizi. Ali Fransis Ford Kopola je izbacio skoro trećinu iz knjige Maria Puzoa Kum, što je opet ništa u poređenju sa Apokalipsa danas, koja je zasnovana na kratkom romanu Srce tame. Teme su ostale tu, ali ovaj članak nema dovoljno mesta da pobrojim sve razlike, ali ćemo spomenuti da su promenjeni vreme, mesto i kraj same priče, tek toliko.

I pre nego što pređem na „bogove” književnosti, zadržimo se upravo na svim tim promenama koje film napravi u odnosu na knjigu tj. želim da vas pitam: Da li film treba da bude preslikan sa stranica? I ako nije, da li je zato manje vredan?

Uzmimo kao primer Borilački klub gde je zapravo jedina bitna razlika između filma i knjige kraj koji proizilazi iz malko drugačijeg prikaza lika Tajlera (Bred Pit). U knjizi, Tajler je više puta ubio ljude, dok su u filmu neki ljudi možda poginuli kao posledica Tajlerovih akcija, ali to mu svakako nije bila namera. U filmu Tajler priča o budućoj „džungli-utopiji” gde bi svako bio slobodan, dok je u knjizi jasno naznačeno da je Tajlerova namera da vlada tom „utopijom”. Da li je onda bolja knjiga sa Ničeovom porukom o Nadčoveku koji može/mora izroniti iz betonske džungle ili vam se više dopada film kao kritika kapitalističkog društva koji guši duh pojedinca? Odgovor na to pitanje zavisi od toga da li studirate filozofiju ili sociologiju (jer, realno, ko bi drugi vodio tu rasrpavu?). No, mislim da se možemo složiti da je on ipak krajnje subjektivan tj. ne postoji jedan tačan odgovor na postavljeno pitanje.

foto: Printscreen/ YouTube/

Naravno, smatram da reditelji i producenti, ako se već uhvate neke adaptacije, imaju obavezu da ostanu koliko-toliko verni „duhu” dela. I jasno mi je da se sa „koliko-toliko” i „duh” ostavlja veeeeliki prostor za odstupanja koja lako mogu dovesti do srknavljenja knjige i na kraju krajeva lošeg filma. Ali ipak i pored toga može se napraviti odlična adaptacija odličnih knjiga.

Velika očekivanja (Great Expetations) iz 1946. godine ili Razum i osećaji (Sense and Sensibility) iz 1995. Definitivno pripadaju nezaboravnim i najboljim (od mnogih) engleskih adaptacija Dikinsa i Džejn Ostin. I ovde naglašavam da ovde nije ubačeno sve iz knjige, ali je preneta filozofija i poruke koje su one nosile tj. duh knjige je uspešno uhvaćen. Priznajem da sam retko nailazio na dobru adaptaciju ruskih klasika, ali ovde se mora uzeti u obzir i sama logistika iliti nemogućnost da se roman kakav je recimo Braća Karamazovi stavi u sat i po. Ali ovome se lako može doskočiti jednim Holivudskim trikom a to je franašiza ili još prostije, napraviti TV seriju. Jedan takav primer odlične ekranizacije je i Bulgakovljev Majstor i Margarita u formatu mini-serije od petnaest epizoda koje možete naći i na YouTube-u sa srpskim titlom.

No, svestan sam činjenice da će neki i pored svega ovoga tražiti dlaku u jajetu i nastaviti sa tim da je „knjiga uvek bolja od filma” i da će upravo u tom „duhu dela” tražiti glavnog krivca za, po njima, lošu adaptaciju. Faliće im baš ta rečenica ili će reći da im se nije dopao glumac koji je angažovan jer je taj lik drugačije opisan, promenili su ovo ili ono itd.

Retka su ostvarenja koje se drže napisanog teksta kao pijan plota. Neka od njih su Paranoja u Las Vegasu, Watchmen, Hari Poter itd. Sada na momenat sklonimo u stranu naš utisak o ovim i drugim stopostotnim „vernim” verzijama i zapitajmo se: Dopalo nam se ili ne, ako je film toliko dobro preneo priču sa stranica, zašto bi onda čitao knjigu posle filma? I ono što je možda još bitnije, ako ste čitali knjigu i ne želite da vidite nečiju tuđu interpretaciju – zašto gledate film?

„Paranoja u Las Vegasu”, foto: Printscreen/ YouTube/

Da li ste gledali Gospodara prstenova samo da bi potvrdili sebi kako je vaše viđenje knjige jedino pravo ili ukoliko biste se razočarali u ekranizaciju da bi je pljuvali po internetu?

Usuđujem se da tvrdim da ukoliko naiđete na nekog (ili ste to ne daj bože vi) ko će uporno braniti knjige od filmova (kao da se moraju braniti), takva osoba ne brani samo knjige koje su adaptirane, već književnost kao celinu. Književnost kao superiorniju umetnost u odnosu na film, a vala i ostale umetnosti. Sada, mogao bih nastaviti sa laičkom i verovatno lošom psihoanalizom takvih ljudi, no to ćemo ovaj put preskočiti.

Ipak, takvim ljudima bih ipak poručio sledeće: Ako knjiga jeste superiorniji medijum od filma, dokažite to na veoma prost način – napišite ili nađite knjigu na osnovu originalnog filma i da pritom knjiga bude bolja.

Knjige zasnovane na filmskim ostvarenjima se doduše već pišu, ali to se radi isključivo od strane producenata blokbastera koji žele da još malo iskeširaju svoje krave muzare. Ali, da bi uspeli u ovom mom malom izazovu ne može to biti bilo koji film. Tražim da pročitam „knjigovanu” verziju bilo kog filma od Tarkovskog ili Bergmana, a da ta knjiga bude bolja od filma. Ako mi neko nađe takvu knjigu, svečano se zaklinjem da ću je, pošto je pročitam, i pojesti sa sve koricama. A zamislite tek da neko pokuša da napravi knjigu po filmovima Čarli Čaplina?

Jasno je meni da knjiga pruža veću mogućnost interpretacije i da dozvoljava našoj imaginaciji veća prostranstva. Kako bi rekao Andrić: „Čitalac ne voli da mu se svaka misao doreče do kraja… Jedan deo treba ostaviti čitaočevoj mašti… To ga čini saradnikom i uvećava njegovo zadovoljstvo“.

Ali, rekao je i ovo: „Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one asocijacije koje čitalac već nosi u sebi“, dok mislim da film kao agresiviniji i direktniji medij ipak to, ponekad, može. Upravo jer film često jeste dorečen do kraja, prvenstveno jer ne iziskuje samo naš um već i pažnju naših čula, dobar film može izazvati, ne sakrivene, već nove asocijacije i osećanja. Zloglasan primer toga je i nacizam koji se u mnogim ljudima probudio ne posle pročitane Moje borbe (Mein Kampf), već posle odgledanog filma Trijumf volje (Triumph des Willens).

Za kraj ću samo dodati da se ja lično obradujem svaki put kad vidim da će izaći film po nekoj knjizi koju sam pročitao, čak i ako me posle razočara, jer ću tako videti kako drugi ljudi vide i doživljavaju delo koje mi se toliko dopalo.

piše: Igor Belopavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.