Branko Radičević je fes nosio i u kući, a putopisci koji su se sredinom veka našli u Srbiji menjali su svoje evropske šešire za njega kako bi manje upadali u oči radoznalom i podozrivom lokalnom stanovništvu. On je jedan od retkih odevnih predmeta koji su prihvatili svi narodi i svi slojevi heterogenog Otomanskog carstva. Nošen je od strane oba pola. Postao je obeležje sprskog nacionalnog ponosa, a u domaću sredinu došao je zakonikom potpisanim sultanovom tugrom. Dragi čitaoci, ako vas zanima neobična i bogata istorija ovog odevnog predmeta, tako karakterističnog za devetnaestovekovni Balkan, na pravom ste mestu. Sledi priča o fesu…
Od sultanovog dvora…
Fes, vrsta kape od davnina poznata u Sredozemlju, po legendi vodi poreklo od antičkih lađara. Tokom 19. veka fes ulazi u zvanični otomanski kod oblačenja, da bi se preko njega raširio među pripadnicima različitih naroda koji su živeli u tom velikom i heterogenom carstvu. U zvaničnu kulturu odevanja fes je uveden na velika vrata, prilikom reformi koje je početkom 19. veka sproveo sultan Mehmed II.
Revolucija odevanja Mehmeda II nastala je iz potrebe vladara da osnaži monarhiju i da svoju vlast zasnuje na novom legitimitetu. Borba protiv starog sistema janičara i strah od raspada iznutra oslabljenog carstva, započeta je u domenu kulture. Mehmed II je pokušao da iskoreni starinske običaje i homogenizuje stanovnike, između ostalog i fesom – novim simbolom pripadnosti Otomanskom carstvu. Proces usvajanja fesa kreće oko 1826. godine. Sultan je tražio prikladnu kapu za svoju vojsku i ideju mu je dao jedan komandant mornarice koji je prilikom posete dvoru na glavi imao fes. Sultan je minimalno modifikovao izgled ove kape i već 1827. godine naredio je vojnicima da ga nose, sa maramom obmotanom oko ruba. Sledeća grupa građana kojoj je fes bio nametnut bili su birokrate, da bi se ubrzo on raširio među najrazličitijim slojevima društva.
Zamena raskošnih turbana jednostavnim fesom učinila je mnogo više od promene u svetu mode. Fes je uklonio najuočljivije razlike među pripadnicima različitih veroispovesti jer je neutralizovao religioznu komponentu, zbog čega su ga sa radošću dočekali svi trgovci carstva – uniformni kostim otvarao im je mnoga, do tada, zatvorena vrata. Takođe, sultanu je išlo u korist smanjenje ekstravagancije i preterivanja u luksuzu među posetiocima dvora, jer su već krajem 18. veka bogati trgovci carstva sve češće pretili da u raskoši kostima preteknu dvorski stalež. Mehmed II našao je način kako da reši večiti problem onih koji su hteli da postanu sultan umesto sultana – zabranio im je da se kite vladarskim perjem.
Uvođenju fesa u kulturu odevanja protivili su se uglavnom samo tradicionalni fanatici janičarskog sistema. Oni će još nekoliko decenija odbijati da nose propisani fes i u znak bunta nastaviće da obmotavaju glave turbanima.
… do šumadijskih koliba
U vreme Prvog srpskog ustanka narodni prvaci nosili su odeću po svemu sličnu odelu turske više klase. Ustanici su se u vizuelnoj reprezentaciji poistovećivali sa protivnicima, a nakon 1815. godine dolazi do potpune spoljašnje identifikacije sa prethodnim gospodarima. Vođeni logikom da je narod navikao na jednu sliku vladara i da im se ne isplati graditi novu ni iz čega, novi, hrišćanski vladari, naslediće ne samo tronove već i kostime svojih prethodnika.
Levantski kostim, kako se naziva orijentalni kostim nošen na Balkanu početkom 19. veka, proširio se veoma brzo u novooslobođenim teritorijama, a Šumadija, kao simbol i centar borbe protiv Turaka, imala je najveći uticaj na ostale teritorije u kojima su živeli Srbi.
Fes, obavezan deo osmanskog kostima, uskoro je postao, ne samo prepoznatljivi odevni predmet Srba, već i simbol njihovog nacionalnog ponosa. Oko 1848. godine srpstvo u Vojvodini, koje do tada i nije nosilo orijentalni kostim, počeće da se ističe nošenjem fesa. Jakov Ignjatović je svedočio da je nabavio fes u Sremskim Karlovcima, Vuk Karadžić ga nije skidao ni u crkvi, Vojislav Ilić mu je bio veran do smrti, a Branko Radičević ga je nosio i u kući. „Družina mladeži srbske”, koja sredinom veka raskida sa nemačkim kostimom, usvaja fes kao deo svoje uniforme, a školska omladina, nosilac nove književnosti i naučne misli, bori se za ostvarivanje nacionalnih ideala i vizuelno se ističe nošenjem fesa.
U drugoj polovini veka mnogi političari, koji su inače nosili evropsko odelo i cilindar, stavljali bi fes na glavu kada „idu u narod”. Do kraja veka više niko nije sumnjao u srpski karakter ovog odevnog predmeta, iako je on u domaću nošnju došao po direktivi osmanskog dvora.
Ženski fes
Fes je jedan od retkih odevnih predmeta koji su prihvatili svi pripadnici naroda i na selu i u gradu. Nosili su ga i muškarci i žene, a muški i ženski fes razlikovao se po boji i dužini kićanke. Nošenje fesa bilo je znak da je devojka stasala za udaju, tj, znak promene njene seksualne dostupnosti. Na venčanju, fes se kitio vencem od veštačkog cveća i mladin fes bio je plići od uobičajenog. Nakon svadbe oko donje ivice fesa obavijao se bareš – svilena marama, na koju se stavljao venčani prsten. Radnim danima, preko fesa žene su stavljale bele marame. Između fesa i pletenica, kao spona, obavijala se tanka upletena marama a imućnije žene su ga ukrašavale dukatima, filigranom ili biserima. U žalosti, kićanka je rasturana i nameštana preko fesa tako da se crvena čoha ne vidi. Fes je bio univerzalna kapa svih slojeva žena, nosile su ga i devojke sa sela ali i vladarke poput kneginje Ljubice Obrenović i kneginje Perside Karađorđević.
Fes i frak
Tokom 19. veka fes se sve više nosio uz evropsko odelo, pogotovu u gradu. Izvori i fotografije iz druge polovine 19. veka prikazuju grupe mladih Bugara i Turaka školovanih u Evropi koji nose evropsko odelo i fes. U srpskoj gradskoj nošnji polovinom veka on je bio znak nacionalne pripadnosti koji je ublažavao negativne asocijacije, zazor i nepoverenje koje je evropski način odevanja izazivao kod većeg dela domaćeg stanovništva. Anonimni putopisac je 1845. godine zabeležio da su ga u Jagodini nazvali „Švabom” i radoznalo posmatrali kroz prozor gostionice u kojoj je večerao zato što je bio obučen u evropsko odelo. Tad je on bacio svoj „praški šešir” i odmah dao novac kočijašu da mu kupi fes ili šubaru, kako bi se bolje uklopio u sredinu u koju je došao.
U drugoj polovini 19. veka fes ipak polako počinju da smenjuju druge vrste kapa. Slično se dešavalo na celoj teritoriji Bаlkаna, pa i u samoj Turskoj. Osim evropskog cilindra, u šumadijskoj nošnji zamenila ga je vojnička kapa – šajkača, koja je postala i obavezan deo uniforme 1873. godine.
Krajem veka levantski kostim koji je u Srbiji dobio konotaciju narodne nošnje nosili su još samo pripadnici konzervativnog sloja zanatlija i trgovaca koji su time izrazavali bunt prema promenama socijalno-kulturnog sistema u kojem oni više nisu privilegovana klasa. Poslednji zabeleženi primeri nošenja fesa u Srbiji bili su Aleksije Jerosimović iz Knića, koji je poslednji nosio čakšire i fes 1923. godine kada je umro u devedeset i šestoj godini, Ago Maričić i Miloje Zorćević iz Grošnice (1928) i Đorđe Radenković iz Ramaće (1940).
piše : MoonQueen
Podaci u tekstu preuzeti su iz knjige Mirjane Prošić-Dvornić Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, Stubovi kulture, 2006.
