U tekstu Pet života pretužnog Milutina, koji je od spisateljice poručen kao komedija, jedino smešno jeste ruganje samima sebi, ali samo ukoliko smo svesni svoje ružnoće. Od vremena Turaka, preko komunizma i do ovog novog korporativnog doba. Priča počinje prvim životom Milutina kome majka na samrti daje rog koji će ga čuvati i koji bi, kao dar, preneo boljem čoveku. Rog zatim biva prenošen od muškarca do muškarca u pet života, a bolji čovek ne postoji. Da joj je poručen roman, ovaj tekst bi verovatno započeo Adamom i Evom ili, znajući tekstove Milene Marković, monologom neke amebe. Milenina poezija je direktna, ogoljava i ne žmuri ni pred čim.
Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis postavlja komad Pet života pretužnog Milutina u produkciji Ateljea 212, služeći se estetikom ružnog. Kroz lokalni kulturni kontekst pratimo nikakav razvoj našeg grotesknog nasleđa. Psovali smo, silovali jedni druge, ubijali, vračali, mrzeli, imali predrasude, ali reklo bi se da nikada nećemo ni prestati. Time dobijamo jedan krug u kom se postavlja pitanje – kako možemo izaći i šta je početak, a šta kraj? Krećemo li sa dna ili idemo ka njemu? Rediteljka, rasterećena našeg nasleđa, uspeva da zauzme objektivnu poziciju u odnosu na istoriju Srba i jasnom stilizacijom izbegava sve vulgarno i agresivno, dok emotivni ugao posmatranja svodi na racionalni.
Na sceni je mlada ekipa glumaca koja igra kao pod kolektivnim napadom epilepsije, od svinje, muve, jarca, krave, preko bebe, seljaka, pastirice, ćopave brkate razroke snaje itd. Trebalo je voleti ovaj tekst i sve njegove uloge, a glumci iz podele to sigurno jesu. Uživanje u svojim animalnim instinktima, ruganje svemu što je agresivno i ružno, svakako je stiglo i do publike.
Scenografija Jasmine Holbus ovu epsku fantaziju podržava kroz ovih pet života razvojem od panja do „svemirskog broda” te zajedno sa kostimografom Mariom Marković Milojev postiže estetiku neopanka na sceni. I songovi kompozitora Vladimira Pejkovića takođe pružaju začudnost i neobičan pristup pozorišnim songovima.
Svi ovi elementi zajedno nam svakako pružaju pogled na teatar kakav ne očekujemo i dramu na kakvu nismo navikli, što je sigurno potrebno i osvežavajuće bez obzira na to da li se nekome to dopada ili ne.
Rog koji kruži od muškarca do muškarca naposletku završava u rukama žene. Lično, takvo rešenje ne bih pročitala kao pobedu matrijarhata nad patrijarhatom. U predstavi smo videli i niz ženskih uloga koje nisu poštedele ni ženski rod od grotesknog i razvratnog ponašanja.
Te nam, naposletku, ostaju dva pitanja: postoji li neko ko zaslužuje rog i kako se izlazi iz začaranog kruga?
piše: Ivana Pavićević
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim komad koji karakteriše prepoznatljiv poetski izraz Milene Marković – jedne od vodećih savremenih dramskih spisateljica, predstavu Deca radosti, rediteljke Snežane Trišić, a u produkciji pozorišta Atelje 212. Deca radosti istražuje život mladih buntovnih ljudi koji su tražili svoje mesto u socijalističkom sistemu, koji su izgradili njihovi roditelji, a onda tragično skončali početkom devedesetih godina u ratom razorenom društvu. Uloge: Gorica Popović, Milica Mihajlović, Radmila Tomović, Bojan Žirović, Katarina Žutić i drugi.
