piše: Pavle R. Srdić
I dan-danas imam strahopoštovanje prema francuskom. Deset godina tokom školovanja i već godinu dana, evo, kako se bavim popunjavanjem svojih (ne)znalačkih rupa u pogledu poznavanja francuskog jezika, izgleda to pomalo kao da bacam kamenčiće u bezdan, no, tiha voda breg roni. Dok sam se hrabrio da počnem sa obnovom znanja francuskog, tražio sam neki jezik, čisto da me dovede do radne temperature za hvatanje ukoštac sa starim znancem. Našao sam ga.
Mnogi od vas verovatno i znaju, ali, za one koji nisu baš upoznati, esperanto je međunarodni, veštački – konstruisani, pomoćni, aglutinativni – jezik. Kreirao ga je Lazar Ludvig Zamenhof (rođen kao Lejzer Zamengov), oftalmolog jevrejskog porekla, rodom iz Bjalistoka, grada u današnjoj Poljskoj. Kako je poticao iz višejezične sredine, a i sam se u ranoj životnoj dobi koristio nekolicinom jezika – neki kažu čak trinaest – Zamenhof je jako rano osetio potrebu da poradi na nečemu što bi se zvalo makar zametkom univerzalnog svetskog jezika. Naravno, nikada nije gajio prevelike iluzije, ali nikada nije ni prestao da se nada da će taj njegov jezik jednom zaživeti i biti korišćen širom sveta.
Tako je Zamenhofov jezički poduhvat i dobio ime esperanto (na esperantu – onaj koji se nada, nadežnik), a po njegovom pseudonimu Dr Esperanto. Smatra se da je Zamenhof, paralelno sa radom na esperantu, radio i na standardizaciji jidiša, germanskog jezika Aškenaza, međutim, taj proces će sačekati neke druge lingviste da ga dovrše, a on se koncentrisao na rad na univerzalnom jeziku. Iako je jezik, po Zamenhofu, bio spreman mnogo ranije za upotrebu, ruski carski cenzori nisu dozvolili da uđe u bilo kakvu upotrebu.
Međutim, to ni najmanje nije omelo Dr Esperanta, s obzirom na to da je 1887. godine uspeo da izda knjigu pod nazivom Međunarodni jezik Dr Esperanta na ruskom jeziku (ruski naziv: Международный язык), a koja je u esperanto zajednici poznata kao Unua Libro (na srpskom: Prva knjiga). Ovo kapitalno delo je za svoj predmet imalo uvodna razmatranja o jeziku, kratak istorijat i program učenja esperanta, gramatiku esperanta, kao i rečnik od 917 reči. Zamenhofovo prvo delo je naišlo na različite reakcije – od predmeta podsmeha i žestokih kritika, do veoma afirmativnih ocena. Zanimljivo je da je prva poznata ličnost koja je podržala Zamenhofa bio veliki ruski pisac Lav Tolstoj, a ovaj poduhvat su podržali i brojni učenici volapika, uistinu veštačkog jezika sa istom namerom, ali, ispostaviće se, ni blizu jednakim uspehom kao esperanto. Već naredne, 1888. godine, Zamenhof objavljuje Drugu knjigu međunarodnog jezika (na esperantu: Dua Libro de l’Lingvo Internacia), u esperanto zajednici poznatu kao Dua Libro (na srpskom: Druga knjiga), u kojoj se autor osvrće na date poglede i mišljenja o poduhvatu esperanto jezika širom sveta, vrši manje dopune sintakse, a u dodatku ove knjige daje i prevode tekstova i pesama radi lakšeg učenja i prihvatanja esperanta. Dua Libro je prvo delo koje je u celosti napisano na esperantu, a zanimljivo je da je Američko filozofsko društvo pokušalo da popularizuje delo, ali bez većeg uspeha.
Godina 1889. je donela prvo glasilo na esperantu pod nazivom La Esperantisto (na esperantu: esperantista, onaj koji izučava esperanto). Objavljivan u Nirnbergu do 1895. godine, služio je maloj zajednici esperantista, koja je, opet, došla uglavnom iz redova razočaranih učenika volapika, da razmenjuju mišljenja i komentarišu razne teme od značaja za esperanto, ali i uopšte društvena dešavanja. Iako je bio veliki pristalica esperanta, jedan esej Tolstoja, objavljen u ovom listu, zapečatio je njegovu sudbinu 1895. godine, jer je isti bio zabranjen u Rusiji, a esperantisti nisu hteli da rizikuju sa daljim objavama ove vrste, pa je interesovanje za časopis drastično opalo.
Nakon neuspešnih reformskih pokušaja samog Zamenhofa 1894. godine, u narednoj deceniji esperanto pokret doživljava ekspanziju u zapadnoj Evropi, što dovodi do sazivanja prvog Univerzalnog Kongresa Esperantista 1905. godine u francuskom gradu Bulonj na Moru. Na Kongresu su usvojeni zaključci da je esperanto verski, politički i moralno neutralan pokret i da ne predstavlja zamenu postojećih jezika, već njihovu dopunu; da se esperanto ima popularisati dok se ne ostvari njegov cilj najrasprostranjenijeg pomoćnog jezika na svetu; da esperanto ne pripada nikome i da pripada svima; da je Osnov esperanta (nedosledno prevedeno na srpskom kao Osnovi esperanta; na esperantu Fundamento de Esperanto) jedini obavezujući edukativni autoritet u pogledu esperanta i da isti nikada ne može biti menjan, pa ni od strane samog Zamenhofa, koji je ovo delo sačinio 1905. godine i koje predstavlja, da se grubo izrazim, Bibliju esperanto pokreta; te da se esperantistom smatra lice koje tečno govori esperanto. Od tog momenta, praktično kreće istorijski rolerkoster za esperanto.
Već 1907. grupa poslanika britanskog parlamenta nominuje Zamenhofa za Nobelovu nagradu za mir, a u toj zemlji se osniva prva banka esperantista i prva esperanto valuta spesmilo (na srpskom: hiljadu para; 1 speso – 1000 spesmilo). Naredne godine, osniva se Svetska esperanto asocijacija (na esperantu: Universala Esperanta Asocio), koja i danas postoji sa sedištem u Roterdamu. Naredna decenija prolazi u daljem širenju – esperanto se uči u javnim školama u Kini, na ostrvu Samos i – što je jako zanimljivo – u Makedoniji (oblasti), a francuski parlamentarci 1910. daju isti predlog kao njihove britanske kolege 1907. godine.
Zamenhof umire 1917. godine, međutim, njegovo delo nastavlja nesmanjenim intenzitetom da širi svoj uticaj po svetu. Francuska akademija nauka će 1921. godine izdati zvaničnu preporuku za uvođenje esperanta u škole kao jezika za međunarodnu naučnu saradnju, da bi već 1922. godine ovaj jezik bio zabranjen u školama u Francuskoj, jer je ugrožavao status francuskog jezika kao diplomatskog i lingua franca uopšte. Liga naroda je pokazala svojevrsno interesovanje za inkorporaciju esperanta u međunarodnu komunikaciju. Štaviše, Liga naroda je imala i svoje predstavnike na svetskim kongresima, koji su na zasedanjima Lige naroda podnosili izveštaje sa ovih događaja. Činilo se da pokret podržavaju svi narodi. Svi narodi? Naravno da ne. Francuzi iz pomenutih razloga blokiraju bilo kakve odluke u pogledu globalne difuzije i popularizacije esperanta.
Naročito je interesantan odnos totalitarnih i autoritarnih režima prema esperantu, koji je išao od nemila do nedraga. S obzirom na to da je Adolf Hitler u svom delu Mein Kampf esperanto okarakterisao kao jezik ujedinjenja jevrejske dijaspore, jasno je da mu je u toj državi sudbina bila zapečaćena. Esperantisti koji su dopali u konc-logore su ponegde uspevali da zavaraju svoje kapoe i ubede ih da međusobno ne govore esperanto, već italijanski ili francuski, pa je njihova aktivnost zabeležena i na ovim tužnim i užasnim mestima. Sa druge strane, Sovjetski Savez je, pod Staljinovom vladavinom, ohrabrivao i otvarao esperanto udruženja, međutim, 1937. godine bivaju zabranjena – poznati esperantisti stradaju u zloglasnim Staljinovim čistkama, a sve do 1956. godine nije im bilo omogućeno javno oglašavanje, jer je doživljavan kao jezik moguće neprijateljske propagande.
Zanimljiv je slučaj generalisimusa Franka, koji je, ratujući protiv republikanaca i anarhista u Španiji, zaratio i sa esperantom, s obzirom na to da su govornici esperanta dolazili iz redova ovih političkih grupacija, ali to nije bila prepreka da Franko bude patron jednog od svetskih kongresa, koji se održavao u Madridu. Interesantan je i podatak da je esperanto doživeo veliku ekspanziju tokom sedamdesetih godina u Iranu. Međutim, dolaskom ajatolaha Ruholaha Homeinija na vlast, nakon inicijalnog podsticaja od strane novih iranskih vlasti da se esperanto izučava kao alternativa engleskom, došlo je do izvesnog pada esperanto euforije, s obzirom na to da je jezik korišćen od strane režimski nenaklonjenih manjinskih verskih i nacionalnih grupacija.
Esperanto je jezik bez države i nacije. Naime, iako su tokom istorije postojale male često zavisne, ili bar nakratko nezavisne teritorije koje su proglašavale esperanto za zvanični jezik (guglajte Neutralni Moresnet ili Ostrvo ruža u Jadranu), niti jedna država nije prihvatila esperanto za barem jezik u službenoj upotrebi na celoj ili delu teritorije. Zbog internacionalističkog momenta u ideologiji, socijalističke zemlje su u prošlosti prednjačile, ali i danas prednjače – ovde, pre svega, mislim na NR Kinu – u učenju i upotrebi esperanta, mada ne treba zanemariti i države poput Brazila ili skandinavskih zemalja, Kanade i SAD.
Vredi napomenuti intenzivnu decenijsku saradnju UNESCO-a i Svetske esperanto asocijacije, koja je započeta 1954. godine, donošenjem rezolucije iz Montevidea, kojom se podstiče izučavanje esperanta na globalnom nivou, nalaže popularizacija esperanta i praćenje razvoja jezika i pokreta od strane generalnog direktora UNESCO-a, a vredno je pomena da je do ovakvog priznanja esperanta u globalnim okvirima došlo usled zalaganja profesora Iva Lapene, italijanskog profesora prava, predsednika i generalnog sekretara Svetske esperanto asocijacije, inače rođenog Splićanina. Tokom 1985. godine, ova specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija je donela rezoluciju kojom se odaje počast esperanto pokretu povodom veka postojanja, te se pozivaju članice UN-a i međunarodne nevladine organizacije da u svojim školama i programima uvrste opciono izučavanje esperanta.
Međutim, padom Berlinskog zida, esperanto pokret prima značajan udarac, s obzirom na to da je državna podrška, koju su mnoge socijalističke zemlje davale pomesnim esperanto udruženjima i asocijacijama, počela da izostaje, a rad mnogih nacionalnih esperanto asocijacija zamire, čak i nestaje. No, nada nije nestala. Usavršavanjem modernih tehnologija, pre svega interneta, esperantu je data svojevrsna injekcija, pa je danas ovaj jezik moguće izučavati onlajn i pratiti razne sadržaje na istom. Ako govorimo o savremenom doprinosu esperantista širom sveta, isti se može videti na bolnom iskustvu čovečanstva u toku pandemije kovida 19, kada je esperanto zajednica pristupila izradi svih neophodnih pamfleta i priručnika o ovoj opakoj bolesti koja je iznenada zadesila čovečanstvo na ovom jeziku, a Svetska zdravstvena organizacija je izradila i kratak kurs bezbednosti i zaštite na radu u uslovima pandemije kovida 19 na esperantu.
U sledećem broju – prelazimo na neke osnovne jezičke karakteristike. Ĝis!
Mali esperanto rečnik i izrazi :
Otac – Patro
Majka – Patrino
Ljubav – Amo
Muškarac – Viro
Žena – Virino
Dečak – Knabo
Devojčica – Knabino
Avion – Aviadilo
Voz – Trajno
Drvo – Arbo
Mačka – Kato
Pas – Hundo
Pozdrav – Saluton
Hvala – Dankon
Nema na čemu – Nedankinde
decembar, 2024.
