Erotika izgubljena u mraku

Prilikom pisanja ovog broja, redakcija je sebi iznova ponavljala jedno te isto pitanje – šta je erotika? Za naše potrebe ona je suptilan, zabavan i prelep način oslobođenja požude (i/ili seksualnosti), bez straha od posledica. Međutim, dok su ideje o ovom broju bile tek u začetku, odgledao sam predstavu koja prikazuje šta se može dogoditi ako je strah ipak prisutan, kako se onda suptilnost pretvara u skrivanje, zabava u puki beg od dosade, a sam čin seksa u nešto odvratno i nakaradno. Na kraju predstave Carstvo mraka, nije se čuo bogzna kakav aplauz. To ne znači da ga nisu zaslužili, naprotiv! Publika je bila toliko emotivno iznurena i potresena, da smo jedva skupili snage da podignemo ruke na kraju. Što kaže narod – nismo znali šta nas je snašlo! Ova postavka Narodnog pozorišta s pravom je pokupila veliki broj nagrada i o njoj su pisani brojni tekstova: o postavci koja nema nijednu slabu kariku – kako najstariji, tako i najmlađa glumica predstave od glavnih do takozvanih sporednih uloga; o scenografiji koja inspiriše i glumce ali i publiku; i, naravno, o režiji o kojoj ću i sam nešto napisati malko kasnije. Ne želeći da ponavljam tuđe hvala, odlučio sam da ovaj članak više fokusiram na samu Tolstojevu dramu, a ne toliko na predstavu, koju vam iz sveg srca preporučujem…uz upozorenje da nije za one sa slabim srcem.

Carstvo mraka (drama zasnovana na istinitim događajima) prati Nikitu, mladog čoveka koji se uz pomoć zločina penje uz socijalnu lestvicu. Međutim, u svakom zločinu, gde je sledeći, naravno, gori od prethodnog, njemu pomažu žene njegovog života: majka, ljubavnica i buduća žena, i usvojena ćerka. Ova pomaganja su propraćena često seksualnim odnosima; neretko mu i pomažu u zločinima i prikrivanju istih ne bi li sakrile sopstvenu požudu a možda i ljubav. Mada Nikita nije ništa manje kriv od svojih saputnica, Tolstoj u ovom delu zastupa stav tadašnjeg patrijahalnog sistema vrednosti koji kaže da muškarac jeste moralno loš ukoliko poklekne pred telesnim iskušenjima, ali upravo oličenje tih  iskušenja su, naravno, same žene. To se najbolje vidi kada Nikitina majka Matrjona brani postupke svog sina pred ženom koju je prevario:

Sama znaš kako su našem momku žene mile, a i lep je, brate, nema šta reći… Žena, dok trepneš, sedamdeset i sedam misli u glavi prevrne, gde bi se on toga dosetio.

Bez obzira na moguće socijalne i politički nekorektne zaključke Tolstojeve drame, niko mu ne može osporiti njenu, možda, sumornu, ali ubedljivo realnu sliku. Takođe, Tolstoj zna da nismo kažnjeni zbog naših grehova, već od strane njih samih, a kazna je najčešće još jedna – veći greh. Međutim, problem nastaje kada društvo odluči da je seksualna želja greh veći od svih drugih i njeni nosioci, tj. žene će biti daleko teže kažnjene od muškaraca. Ironičan je Tolstojev pokušaj odbrane žena u kome de facto govori kako nisu one krive što su takve:

Kako se vi, ženska čeljad, nećete iskvariti? Ko vas uči? … Samo muž pijan kad vam uzdama pokaže. To vam je sve vaše učenje. Ne znam ni ko će odgovarati za vas … najgluplji od svih je vaš stalež.  

(Zanimljiva je i činjenica da Tolstoj koji, pored toga što je bio izvanredan pisac, nije podnosio Šekspirova dela i smatrao ga je beznačajnim piscem bez umetničke vrednosti)

No, ovde treba spomenuti i samu predstavu, tj. njenog reditelja Igora Vuka Torbicu koji je bez skoro ikakve promene teksta uspeo da izbalansira podelu krivice. Prostom promenom motivacije lika Mitrača, pokazao nam je kako i muška populacija može imati izvitoperene želje, bez ikakve sumnje da ga je neka ženska možda isprovocirala. Naravno, ne mogu tvrditi o tome kakvu poruku, ili više njih, je reditelj imao na umu, ali iz prirode teksta kao i same predstave nije nelogično pretpostaviti da su mu na umu bili potisnuta seksualnost i njene katastrofalne posledice po društvo. Takav jedan mrak bio je sastavni deo života krajnje siromašnih, patrijahalnih ruskih sela XIX veka –  a da li se njihova svakodnevica poklapa sa našom, i ako to jeste slučaj, u kolikoj meri, kao i uvek, ostavljam vama na razmišljanje.

 Pozorišni dodatak

Trudim se da svakog meseca mali deo svoje rubrike odvojim da bih sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Dok nam je Tolstoj prikazao ekstreme ruskog života pri opisu njihove svakodnevice, Čehov ostaje nenadmašiv – zato danas sa vama delim Ujka Vanju u domaćoj produkciji, sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi. Ku’š više od toga?

piše: Igor Belopavlović