piše: Mia Matković
Početak 20. veka doneo je sa sobom velike društvene i političke promene koje su uticale na umetnost tog perioda. Jedan od značajnijih pravaca bio je dadaizam koji je, za razliku od tada istaknutog larpurlartizma izraženog kroz popularni romantizam, umetnost usmerio ka parodijskim principima, antiumetnosti i kritici institucionalne umetničke prakse. Umetnici ovog perioda bavili su se istraživanjem granica umetnosti i njenog izraza, što je postalo primetno i u muzici. Predstavnici dadaizma u likovnim umetnostima, skulpturi i poeziji bili su Hana Hoh, Marsel Dišan i Hugo Bal – čija je pesma Karawane oličenje dadaističke lirske misli i dematerijalizacije, desimbolizacije umetnosti. U tom smislu, promislila bih šta je to što je, na neki način, zajednička nit ovih umetničkih dela. Zaključak se nameće i sam – pervertiranje kanona umetnosti u najradikalnijim vidovima pojedinačnih izraza. Ovaj raskorak od tada dominantne struje umetnosti glavno je obeležje dadaizma, pokreta koji želi da prikaže i razorne uticaje rata po društvo.
Istorija umetnosti je za muziku imala drugačije planove. Ona je posle romantizma krenula u dva različita smera – ka posttonalnosti, individualnim poetikama i slobodnoj atonalnosti koja je kasnije prerasla u dodekafoniju. Gde se, u tom smislu, može pronaći mesto za dadaistički izraz ili za jednog dadaistu u muzici? Delo Erika Satija (Eric Alfred Leslie Satie,1866–1925) francuskog kompozitora, pijaniste i pisca, jednog od značajnijih predstavnika pariske avangardne muzike početkom 20. veka, ukazuje upravo na to svojstvo:
„Zamisao anti-muzike, tj. antimuzičara je predočena u osnovnim Satijevim refleksijama sopstvenog mesta u muzici. On eksplicitno kaže za sebe da nije muzičar, da njegova dela – na primer: Files des Etoils ili Sarabandes nisu vođena muzičkom idejom, već – dodajmo – konceptima koji su izvan mišljenja o muzici.”
Miško Šuvaković, Estetika muzike
Otklon od larpurlartizma ukazuje na to da ova muzička misao, onda kada je nastala, nije pripadala kanonu muzike. Razmislila bih o njegovim dadaističkim usmerenjima i na sledeći način – šta to muzičko može biti izvan muzike? To mogu biti zvuci (iz) svakodnevnog života koje u prvi mah i ne doživljavamo kao muziku, a što u određenim delima Sati i ostvaruje – u Paradi, na primer. Drugi primer bi bio njegov Komad u obliku kruške (1901) koji izvođači treba da ponove 813 puta. Izrazito dadaistička muzika je i delo Muzika nameštaja (1917–1923) namenjena pozadinskom izvođenju za razliku od, na primer, Bajrotskog pozorišta u kome je svaki provedeni trenutak bio važan i posvećen muzici – ništa nije bilo sporedno i nevažno. Navedenim primerima ipak nismo prikazali sveukupnost njegovog stila i izraza koji se kreće u više registara:
„Za Satijev pristup je bitno čulno i konceptualno reflektovano kretanje od muzike kao posebnog učinka ka umetnosti kao otvorenoj intervenciji na muzičkom delu ili sa muzičkim delom unutar kulturno naturalizovane svakodnevice.”
Miško Šuvaković, Estetika muzike
Tokom predratnih godina, muziku je odlikovala različitost izraza: od romantičarskih tendencija i početaka ekspresionizma, do neoklasičnog paganizma, kakav srećemo u ubedljivo najradikalnijim delima Igora Stravinskog, poput Posvećenja proleću (1913). Erik Sati je, za razliku od njih, voleo svedeniji izraz na koji je pozivao i druge autore, što je čvrsto podržavao i Kokto. Njegova dela koja su mogla da se porede sa delima savremenika (koja nisu apstraktna; danas bismo rekli eksperimentalna dela) svakako su Gimnopedije (Gymnopédies, 1888), Gnosenijane (Gnossiennes I-III, 1890; Gnossiennes IV-VI, 1889-1897), Birokratska sonatina (Sonatine Bureaucratique, 1917) i druga – dela koje sa sobom nose i referencijalne muzičke momente:
„Sati je komponovao i kratku Birokratsku sonatinu za klavir, satiričnu parafrazu muzike Mucija Klementija, kompozitora 18. veka. Ova sonatina je značajna zato što anticipira neoklasičnu fascinaciju ranijim stilovima. Njegovo naredno veliko delo, ’dramsku simfoniju’ Sokrat (1918) mnogi smatraju Satijevim najboljim ostvarenjem. Ova opsežna kompozicija za soliste i kamerni orkestar, prema tekstovima izabranim iz Platonovih Dijaloga, na izvestan način predstavlja Satijev ulazak u ozbiljnost i strogost, koja prati potpuno odsustvo popularnih elemenata, što je u oštrom kontrastu prema Paradi.”
Robet P. Morgan, Twentieth-Century Music: A History of Musical Style in Modern Europe and America
Uticaj popularne muzike, posebno džeza, očigledan je u njegovim formalno veoma jednostavnim delima, kao i uticaj umetničke, kanonske muzike. Sada možemo postaviti naše pitanje iz naslova – neoklasicista ili dadaista? Delo Erika Satija svakako nije uniformno i o njemu ne možemo govoriti iz jedne perspektive. Međutim, sklona sam mišljenju da se može pronaći zbirni označitelj ovog jedinstvenog umetničkog života. U tom smislu, promišljanje o definiciji neoklasicizma i dadaizma predstavljala bi dobar uvod u ovu problematiku.
Neoklasicizam u muzici se, za razliku od dadaizma, nije poklapao sa svojim istorijskim analogom u likovnim umetnostima i arhitekturi. Pored toga, neoklasicizam je dosta neprecizan termin. On ne pokazuje nikakve osobenosti dela i više govori o odnosu prema muzici. Najvažnije, on je postao deo kanona i predstavlja odnos prema uzoru u prošlosti (što je primetno od Prokofjeva do Stravinskog). Dadaizam, sa druge strane, ima sasvim drugačiju, antiumetničku funkciju i prkosi kanonu. On jasno pokazuje da počiva na konceptualnim temeljima, fenomenalizaciji zvukova svakodnevice i drugim oblicima subverzivnog izraza pre nego na ustanovljenoj zvučnosti (akordima, zvuku po sebi…). U tom smislu, dadaizam je ne samo dosledniji svojim konceptualnim temeljima i idejama, već je i nezavisan o zvuku, dok, sa druge strane, neoklasicizam to nije. Svaki povratak na svedeniji zvuk se, na neki način, može tumačiti kao neoklasičan, jer biti klasičan predstavlja niz istorijsko-referentnih kategorija koje imaju vrlo različite izglede, stilove, a u muzici – zvučnosti.
Satijeva ozbiljna dela, kako ih neki nazivaju, možda ne bi trebalo tumačiti u duhu te ozbiljnosti. Možda je reč samo o iskoraku u referencijalne zvučnosti, istraživački poduhvat i satiru, ne ozbiljno delo – koje je samo deo integralne stvaralačke ideje. O doslednosti u izrazu i misli govore i redovi o njegovoj Muzici nameštaja koja predstavlja jedno od kasnijih, poznih dela iz 1920. godine, nekoliko godina pre smrti:
„Ovi komadi, namenjeni izvođenju u pauzi između činova komada, predstavljali su radikalni pokušaj poricanja svih ekspresivnih intencija ili umetničkih ambicija. Kompozitor je preklinjao publiku da ’ne obraća pažnju na muziku i da se tokom pauza pretvara da ona ne postoji…Muzika želi da doprinese životu na isti način kao i privatni razgovor, slika…ili stolica na kojoj možete, ali i ne morate sedeti. ’”
Robet P. Morgan, Twentieth-Century Music: A History of Musical Style in Modern Europe and America
Izražen dadaistički stav dosta govori o autorovim konceptualnim osnovama. Bez obzira na to kako muzika zvuči, ona može imati različite funkcije: od one koja je namenjena slušanju za sebe, do eksperimentalnih performansa. U vezi sa time, rekla bih da je Erik Sati bio, zapravo, dadaista, što potvrđuje i njegov nadimak deda Dada – odnosno, deda dadaizma. Nadimak je dobio u godinama kada je svoju pažnju posvetio mlađoj generaciji kompozitora. Još jedan osvrt na prirodu stvaralaštva ovog kompozitora možemo videti i kroz sledeće navode:
„Ironične provokacije koje ’prestupaju’ Zakon idealiteta klasičnog i, pre svega, pobunjeničke izuzetne transgresije romantičarskog muzičkog dela se javljaju kod Gustava Malera, Erika Satija i traju sve do Kejdža, Andersenove ili Zorna.”
Miško Šuvaković, Estetika muzike
Kao zaključak možemo navesti da čitavu tradiciju muzičkih eksperimenata i iskoraka prepoznajemo još kod ranijih uzora, ali da se linija nastavlja ka Kejdžu koga možemo smatrati neodadaistom. Iako su dela Satijevih savremenika sadržala određenu dozu aktivizma, on se time nije bavio. Međutim, iza aktivizma se nalazila linija prestupanja koja je svojstvena i njima i Eriku Satiju. Navedeno govori u prilog tome da se Sati može smatrati dadaistom, ali ne bih bila u pravu ukoliko bih rekla da se pre njega nikakvi prestupi nisu događali. Ipak, oni su gotovo uvek ostajali u okviru larpurlartističke tradicije koju Erik Sati, u istoriji muzike, svojim delima, konceptima i stavovima, prvi put razrešava svoje funkcije.
februar 2023.
