Studene novembarske dane ugrejaćemo pričom o trojici divnih modernističkih pesnika – Tomasu Sternu Eliotu, Vladimiru Vladimiroviču Majakovskom i Rajneru Mariji Rilkeu. Po čemu su oni slični, a u čemu se ogledaju njihove razlike, pokušaćemo da otkrijemo u ovom tekstu.
Tomas Stern Eliot rođen je 26. septembra 1888. godine u Sent Luisu u Misuriju. Engleski pesnik američkog porekla uživao je veliko poštovanje svojih savremenika i vršio izuzetan uticaj na engleske i američke pesnike onog vremena. Raskid sa tradicijom 19. veka oseća se u svim njegovim delima, ali usudićemo se da kažemo da je on najvidljiviji u dve njegove najznačajnije poeme – Pusta zemlja i Ljubavna pesma Alfreda Dž. Prufroka. On prisvaja pravo da upotrebi bilo koju građu koja mu se učini važnom, kao što su tehnička dostignuća, što ga čini bliskim Majakovskom i ruskim futuristima koji su bili fascinirani automobilima, tramvajima, ali pre svega avionima. U centru Eliotove pažnje je čovek, pojedinac, pa tako, na primer, u Ljubavnoj pesmi Alfreda Dž. Prufroka otkrivamo varijacije dramskog monologa koji je, u stvari, unutrašnji monolog samog Prufroka. On se koleba da li da prizna ljubav ženi svojih snova. Dovodeći čoveka u poređenje sa Hamletom, Eliot kaže: „Ne! Ja nisam princ Hamlet, niti sam to trebao biti!”, ali se u pesmi, ipak, osećaju zabrinutost, razočaranje i lične smutnje suptilnog čoveka onog, ali i svakog vremena.
Vladimir Majakovski rođen je 19. jula 1893. godine u Bagdatiju. Kao i Eliot, Majakovski želi da se oslobodi prošlosti, želi da stvori novi pesnički rečnik i svoje stavove izlaže 1912. pišući, sa nekolicinom ruskih futurista, manifest futurizma pod nazivom Šamar društvenom ukusu. Želeo je da bude po svaku cenu svoj, slobodan od svake kontrole. Nazivali su ga „čovekom grada” – Moskve i Petrograda, jer je imao oštro oko za prizore iz gradskog života. Ustajao je u korist kinjenih, a sam je pripadao siromašnima koji su mu bili inspiracija. Veoma je interesantno napomenuti da je taj novi književni rečnik, u stvari, podrazumevao jezik koji se temelji na razgovoru, čak i slengu. On se direktno obraća slušaocima na trgovima, književnim večerima. Bio je ekscentrična ličnost, kao, uostalim i drugi futuristi, te je nosio ogromnu kravatu, dok su drugi iscrtavali lica.
Njegova najznačajnija poema svakako jeste Oblak u pantalonama koju je najpre kontroverzno nazvao Trinaesti apostol. Ona se sastoji od četiri dela koja govore o ljubavi, umetnosti, društvu i religiji i zamišljena je kao četvorojevanđelje, ali je ipak morao da promeni naziv, uzevši stih ih prologa. U središtu pesme je intiman i iskren lirski subjekt, kao što je i Alfred Dž. Prufrok, i mi prepoznajemo Majakovskog kao tananog posmatrača sopstvenih osećanja.
„Telo tvoje prosto molim
kao što hrišćani:
’hleb naš nasušni dažd nam dnes’”
Oblak u pantalonama
Rajner Marija Rilke, najstariji od trojice naših pesnika, rođen je 4. decembra 1875. godine u Pragu. Žrtvovao se poeziji i svoj život organizovao da bude pesnik. Nezavisan od svega osim od lepog, Rilke je prešao put od romantizma, preko esteticizma da bi stigao do jedne posebne vrste misticizma. On sastavlja zbirku Nove pesme, iskrenu, objektivnu, manje ličnu i manje intimnu. To je, u stvari, Rilkeova prva zrela zbirka. Devinske elegije predstavljaju povratak ličnoj, simboličnoj i teškoj poeziji, a interesantna je činjenica da je počeo da ih piše kada mu se učinilo da u oluji čuje glas koji kaže: „Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa anđeoskih?”, što je ujedno i prvi stih Prve elegije. Uopšteno gledano, čovekovo mesto u svetu je glavni predmet Elegija – one su poezija o svim ljudima koji se bore i koji su obuzeti sumnjom i potištenošću. Treća zbirka po kojoj pamtimo Rilkea jeste zbirka Soneti Orfeju koja predstavlja antitezu Elegijama jer govore o radosti. Postoji mit da je pesnik za tri dana napisao dvadeset šest soneta. U Orfeju, pevaču koji uzaludno pokušava da svoju dragu dozove iz mrtvih, Rilke je našao simbol za sebe. Skončao je tako što je, dajući ružu ženi koju je voleo, ogrebao ruku, što je dovelo do inficiranja i trovanja krvi.
Usmerenost na čoveka, sloboda kao apsolut, lepota kao načelo, nov jezik, beg od stega strogog 19. veka, zadirkivanje starih tradicija, divljenje novim tehnologijama…sve je to spajalo ove, ali i mnoge druge pesnike sa početka 20. veka koji su osećali da u njima ključaju novi stihovi, nove ideje i teme, novi pesnički oblici koji zapravo podrazumevaju bekstvo od stare i već hiljadu puta pročitane lirike. Ova trojica savremenika zapravo potvrđuju Svedenborgovu, a zatim i Bodlerovu misao o univerzalnim analogijama. Oni kažu: sve pojave na ovom svetu povezane su tajnim vezama, pa tako vidimo da jedan pisac u Engleskoj, jedan u Rusiji i jedan u Austriji dele mišljenja, osećanja i impresije iako se nikada nisu sreli.
piše: Nevena Stajković
