Pumpa, Edvard Hoper, foto: Wikimedia

piše: Milica Marjanović

Istina je, svako živo biće želi da živi, zato što postoji samo život.

‒ Đorđe Lebović, Semper idem

Možda jedna od prvih asocijacija na američku umetnost jeste borba za samostalnost i potraga za identitetom van okova evropske kulture i umetnosti. Premda učenik impresionista i klasicista, Edvard Hoper, ukorenjuje „američku misao” u svoja dela u nadi da će u svetu biti prepoznat kao američki slikar. Njegovo tumačenje Amerike 20. veka potiče iz želje da prikaže njenu ružnu stranu, nasuprot onoj koja se nalazila na razglednicama. Inspiraciju za takve prizore pronalazio je na brojnim putovanjima, gde je dominirala njegova radoznalost i oprezno posmatranje likova koje je mimoilazio. Odatle veliki broj slika ilustruje ljude u prostorijama do kojih posmatrač dopire kroz prozor, zbog čega stiče utisak da opkoljava intimu subjekta prikazanog na slici u koju je utkana samoća i duševna praznina. Ljudi u čvoru sopstvenih misli nisu strani Hoperu – bili to prikazi putnika, radnika ili ljubavnika, svima je zajednički beskrajni krug postojanja.

Nastala za njegovog života na Kejp Kodu (Masačusets), Pumpa (Gas, 1940) jedno je od dela natopljenih američkim strahom od grada i urbanog života. Predeli na Hoperovim slikama podražavaju one njegove okoline, ali oni zapravo ne postoje stvarajući tako autentičan Hoperov svet. Za ovu sliku kao inspiracija je poslužila pumpa Džimija de Lorija, prijatelja Hoperovih, zbog čega je njemu posvećena ova slika.

Gail Levin, Edward Hopper: An Intimate Biography (1995)

Počevši od ulice koja vodi negde u daljinu, pogled se seli do čoveka koji stoji sam na pumpi i radi nešto za šta nemamo nagoveštaja šta bi moglo biti. Slika je komponovana tako da vodi oko od pumpe koja je osvetljena ka gustoj i mračnoj šumi. Pojavljuje se čest motiv u Hoperovim slikama – usamljeni čovek koji je izgubljen u svojim mislima i postoji u svom svetu snova i razmišljanja. Drugi motiv jeste doba dana – sumrak koji sa sobom nosi misteriju i neizvesnost, mada će jutro ponovo doći. Prostor je izvajan prema osećanjima subjekta: anksioznost i sukob sa sopstvenim identitetom zbog manjka samosvesti. Čini se da čovek ide negde daleko: od grada ili od samoga sebe?

Izolacija radi samospoznaje je česta tema transcendentalističke filozofije R. V. Emersona i      H. D. Toroa, u čijim delima je Edvard Hoper pronašao „čistu američku misao” i koristio je kao vodilju u svom slikarstvu. Emerson je bio zagovornik traženja inspiracije u banalnom i monotonom svakodnevnom životu, dok je Toro tragao za „pilulom koja će održati naše blagostanje, spokoj, zadovoljstvo”. Obojica su verovali da je društvo neophodno, ali da „glavu treba držati u samoći, a ruke u društvu”. Hoper je, između ostalog, filozofiju svojih dela zasnovao na razmišljanjima dvojice transcendentalista, što je uticalo na njegovu predstavu samotnjaka otcepljenih od društva.

Gail Levin, Edward Hopper: An Intimate Biography (1995)

Uzimajući u obzir vreme nastanka slike, ona se može tumačiti kao studija umetnikovih osećanja povodom događaja u Evropi za vreme Drugog svetskog rata (1939–1945). Prve godine rata Amerikanci su proveli čitajući reportaže iz Evrope i Afrike Pjera van Pasena, kao i njegovu autobiografiju Dani naših godina (Days of Our Years, 1939), koja se bavila međuratnim periodom na pomenutim prostorima. Edvard Hoper u svojim pismima iznosi stavove o dešavanjima sa druge strane Atlantika: „Jasno je da smo svedoci jednog od onih prevrata moći koji povremeno iznedre u Evropi, sve od njenog postanja, i ne možemo mnogo da učinimo, sem da proživljavamo neizvesnost onih sa druge strane i da se potrudimo da i nas ne obmanu.” Možda je tu izvor želje putnika sa slike da ode na neko nepoznato mesto, daleko od društva i grada. Strah satkan od anksioznosti, neizvesnosti i razočaranja pojaviće se dve godine kasnije na Hoperovoj najpoznatijoj slici: Noćne ptice (Nighthawks, 1942), na kojoj će početi da radi u decembru 1941. godine, u vreme bombardovanja Perl Harbora.

Hoperove slike predstavljaju njegov svet u kome čak i kada su njegovi likovi fizički zajedno uvek postoji nešto što ih razdvaja, sila snažnija od prostora među njima. Vešt posmatrač, on shvata da čovek ima potrebu za samospoznajom, ali da je do nje u celini nemoguće doći, koliko god daleko išli. Ipak, slikar je bio mislilac svoga doba koji je slikao ono što se ne može opisati rečima – ne možemo nikada poznavati ni sebe ni svoje okruženje u potpunosti, najviše što možemo jeste da komuniciramo, iako je samoća neminovna.

septembar, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.