Da li volite da se poigravate sa idejom kako bi vaš život sada izgledao da ste u nekim krucijalnim momentima u prošlosti doneli neku drugačiju odluku? Da li vas ponekad obuzme neobjašnjivi osećaj jugonostalgije? Ako su odgovori na oba ova pitanja potvrdni, onda je ovo prava knjiga za vas! Marko Vidojković nam je u knjizi E baš vam hvala otvorio portal ka drugoj dimenziji u kojoj se lepa Juga naša nije raspala, već suprotno – postala je vodeća svetska sila, u svakom smislu te reči.
Glavni junak romana Mirko Šipka radi u Upravi za analizu neobjašnjivih fenomena. Godina je 2017. a Mirko živi u Jugoslaviji, vozi električni automobil zastavu 1001, puca iz niklovane zastave 666, njegova žena koristi pametni telefon marke El Niš, deca u školi uče sa tableta Gorenje, ljudi se voze superbrzim levitacionim vozom jugoslovenskih železnica. Jugoslavija je zemlja u kojoj je rak skoro pa iskorenjen, u kojoj je rokenrol mrtav zato što, kako Šipka objašnjava, „živimo u najboljem mogućem društvu u ovim istorijskim okolnostima”, u kojoj je jedini posao pandura da skidaju mačke s drveća i vraćaju izgubljenu decu kući, u kojoj Šipka, kao jedinu konstruktivnu kritiku Savezne vlade, može da izdvoji to što ima policajaca kojima su otkopčana dva dugmeta na košulji.
Na početku romana otkrivamo da Mirkov posao, u zemlji gde su nauka i tehnologija na nezamislivom nivou, nije nimalo uzbudljiv (drekavci, vampiri i veštice su najčešće halucinacija naduvanih ljudi, jer je marihuana u Jugoslaviji legalna). No, sve se to menja onog trenutka kada se u Jugoslaviji pojavi Aleksandar Bimbalović, za kog se ispostavlja da je likvidiran još 1991. jer je sa nekim ustašama delio letke po Nemačkoj. Jugoslovenski naučnici otkrivaju da je otvoren portal ka jednoj drugoj dimenziji, u kojoj se nije desilo ono što se desilo u Jugoslaviji 1989. godine (u avionskoj nesreći su izginuli svi članovi Predsedništva SFRJ i svi predsednici jugoslovenskih republika). Ta druga dimenzija je Srbija 2017. godine iz koje ispadaju pijani ljudi koji su, iz perspektive Jugoslovena, pretnja po njihovu državu.
Šipka se upušta u istraživanje ovog neobjašnjivog fenomena, pri čemu dobija priliku da iskusi život u Srbiji koja je miljama udaljena od Šipkine Jugoslavije – prljave ulice, sivo nebo, očajni, nervozni ljudi koji smrt doživljavaju kao spasenje, polovni strani automobili… Kako sam Šipka kaže, to je zemlja u kojoj se ništa nije promenilo u odnosu na njegovo detinjstvo, ili se barem nije promenilo na bolje.
Postavivši glavnu radnju ovako, Vidojković je sebi dao prostora za neke fantastične epizode (kao što je Šipkino prisustvovanje sopstvenoj sahrani), za pregršt komičnih scena, ali i kritike savremenog društva koja se može iščitati između redova. Iako u knjizi ima dosta vedrine i humora, nakon čitanja iste ostaje nam neki gorak ukus u ustima jer nas navodi da razmišljamo o tome gde bismo i šta bismo bili da smo neke stvari u prošlosti uradili samo malo drugačije, bilo na ličnom, bilo na kolektivnom planu.
Kako se završava ova Šipkina avantura? Da li pobeđuju pozitivci ili negativci? Pa, knjigu u šake i saznajte sami! Verujte nam, uživaćete.
Smrt bandi – sloboda Jugoslaviji!
piše: Tamara Živković
