piše: MoonQueen
Priča o Džuliji Margaret Kameron jedna je od onih koje vam dobro dođu kada se u nekim godinama života zapitate – da nije do sada već trebalo da pronađem svoj put, svoje idealno zanimanje ili barem ono u čemu sam najbolja/i? Jedan mim kaže, otprilike ovako: pokažite mi sjajnog pisca koji je napisao prvi roman u šezdeset osmoj, pokažite mi da život ne prestaje u tridesetoj godini. Pa evo, ovog oktobra mi ćemo vam pokazati sjajnu fotografkinju koja je svet fotografije otkrila u četrdeset osmoj i bez problema postigla da u toj veštini zablista.
Britanka Džulija Margaret, udato Kameron, rođena je u Kalkuti kao dete jednog od saradnika Istočnoindijske kompanije. Iako je veliki deo života provela u ovom delu sveta, Džulija je, poput svojih sestara, školovana u Francuskoj, zahvaljujući francuskom aristokratskom poreklu njene majke. Nekoliko godina provela je u domu svoje bake u Versaju, pa možemo zaključiti da se sa visokom evropskom umetnošću susrela već tada. Nakon bolesti 1835. godine, poput mnogih Evropljana koji su živeli u Indiji, odlazi u južnu Afriku, tačnije u obilazak Rta dobre nade, kako bi se oporavila. Na ovom putovanju upoznaće svog budućeg muža, dvadeset godina starijeg Čarlsa Heja Kamerona, koji je za ovu priču možda i najvažniji zbog svoje duge sede kose i brade zbog kojih će u budućnosti često igrati ulogu čarobnjaka Merlina na fotografijama svoje supruge.
Na svom afričkom putovanju Džulija upoznaje još jednu značajnu ličnost, ser Džona Heršela, astronoma koji je u tom trenutku sa najjužnije tačke afričkog kontinenta posmatrao južnu nebesku hemisferu. Njihovo prijateljstvo nastaviće se u godinama koje slede, a prepiska koju su razmenjivali pomaže nam da shvatimo poreklo interesovanja ove dame za umetnost fotografije.
Džulija i Čarls Kameron venčali su se u Kalkuti 1838. godine, a 1845. sele se sa porodicom u London. U Londonu Džulija počinje da piše poeziju i prozu i da se bavi prevodilačkim radom. Uskoro, bračni par je stekao mnoge prijatelje među pripadnicima gradske umetničke scene, pa je ovom prilikom Džulija mogla da se upozna i sa nekim od najeminentnijih engleskih slikara viktorijanskog doba, posebno sa radom umetničke grupe prerafaelita čija će estetika biti uočljiva i na njenim budućim delima.
Godine 1860. porodica kupuje imanje na ostrvu Vajat, a prvi komšija biće im pesnik Alfred Tenison. U isto vreme u Džulijinoj prepisci sa starim prijateljem, astronomom Heršelom, počinje sve češće da se pominje relativno nov izum koji je francuski pesnik Herkil Florans imenovao grčkom rečju za „svetle zapise” – fotografija. Heršel je svojoj prijateljici poslao i dvadesetak dagerotipija, što su bile prve fotografije koje je imala prilike da vidi.
Da se sama upusti u istraživanje ovog novog i uzbudljivog medija Džuliju će podstaći jedan božićni poklon. Naime, za Božić 1863. godine ona na poklon od ćerke i zeta dobija svoj prvi foto-aparat kao lek od dosade i usamljenosti u dugim časovima u kojima je muž bio odsutan od kuće zbog posla. Nije prošlo mnogo vremena, a kokoške iz kokošinjca porodice Kameron puštene su na slobodu da lutaju predelima ostrva Vajat jer je njihov pređašnji dom veoma brzo promenio namenu i postao atelje za fotografisanje. Džulijina nedovršena autobiografija ponela je naziv Anali iz Staklene kuće, što je bilo ime koje je umetnica dala svom ateljeu.
„Pretvorila sam šupu u svoju tamnu sobu, a kokošinjac je postao moja staklena kuća. Kokoši su oslobođene, nadam se i verujem da nisu pojedene…”
Džulija Margaret Kameron
Ako pogledamo celokupan fotografski opus ove umetnice, a on broji više od devet stotina fotografija napravljenih za svega dvanaest godina njenog rada (imajte na umu kompleksnu izvedbu i izradu fotografija u ovom periodu, kao i cenu materijala), primećuje se nekoliko dominantnih tema koje su okupirale Džulijino fotografsko oko. Svakako najpoznatiji i najbolje prihvaćeni od strane tadašnje kritike jesu njeni portreti znamenitih ljudi, tačnije, muškaraca tog perioda, poput naučnika Čarlsa Darvina i Džona Heršela, pesnika Henrija Tejlora i drugih. Cilj ovih portretnih fotografija, prave male galerije junaka onog doba, bilo je veličanje genija, jedne od dve važne vrline koje je Džulija težila da uhvati objektivom. „Kada sam imala takve muškarce pred kamerom, cela moja duša trudila se da izvrši dužnost prema njima verno beležeći veličinu unutrašnjosti, kao i spoljašnje osobine čoveka. Tako napravljena fotografija gotovo da je otelotvorenje molitve”, rekla je umetnica o ovim portretima.
Druga tema Džulijinih fotografija bila je, u skladu sa viktorijanskom i prerafaelističkom estetikom, lepota. Za predstavljanje Lepote ona je birala ženske modele čednog izgleda i bujne raspuštene kose. Najčešći ambijent u kojem ih je fotografisala bili su imaginarni vrtovi i bašte, a ovako prikazane devojke postajale bi istorijske, biblijske, mitološke i literarne junakinje ili alegorijske predstave pojedinih vrlina i osećanja. Postoji anegdota da je Džulijina usvojena ćerka i jedan od njenih najomiljenijih modela, Mari Rijan, osvojila srce svog budućeg supruga kada je ugledao njen lik na fotografiji Prospero i Miranda. Ipak, Džulija je po današnjim standardima bila poprilično surova u izboru tema i modela ženskog sveta. Druga anegdota kaže da je odbila da fotografiše suprugu Čarlsa Darvina uz objašnjenje da nijedna žena ne bi smela biti fotografisana nakon svog osamnaestog rođendana, ili pre sedamdesetog. Viktorijanski ideal nevine lepote zahtevao je veoma mlade modele, a Džulija je ovo nepisano pravilo prihvatila kao svoje.
Fotografije dece takođe su česte u njenom radu, mada su je savremenici oštro kritikovali zbog njih. Jedna struja kritika bila je usmerena na nemoralnost fotografisanja nage dece koja su u Staklenoj kući ulazila u uloge anđela, puta (beba koje liče na Kupidona), antičkih bogova ili junaka iz književnih dela, dok je druga smatrala da su ovakvi prikazi prevaziđeni i trivijalni.
Ilustracije mitova, biblijskih priča ili poetskih dela Šekspira, Alfreda Tenisona, Džordža Eliota ili Kristine Roseti još jedna su kategorija umetnicinog rada. Za Tenisona (setimo se, on je bio njen prvi komšija i čest posetilac ateljea) Džulija je napravila serijal fotografija koje su ilustrovale njegovo delo Kraljeve idile. Za potrebe komleksnijih kompozicija koje su brojale više ljudi Džulija je tražila modele predano i uporno, ne obazirući se na poreklo, stalež, pa čak i spremnost odabrane osobe da se nađe pred foto-aparatom. Tako su se u njenom ateljeu, pored najvećih intelektualnih imena tog doba, našle i mnoge sluškinje, pralje, prosjakinje, te stolari, zemljoradnici i ribari, a priča se da ni turisti koji su dolazili na jezero u potrazi za odmorom nisu bili pošteđeni. Ukoliko bi baš njihovo lice odgovaralo zamisli uporne fotografkinje, bili su regrutovani i odevani u kostime iz različitih istorijskih epoha. U starom kokošinjcu služavke su postajale kraljice, svetice i Madone i kasnije su svedočile da su to bili trenuci njihovih života u kojima su najviše uživale.
Jedna od Džulijinih najpoznatijih fotografija, Rastanak ser Lanselota i kraljice Gvinerve, donela joj je veliku slavu kada se 1877. godine pojavila na naslovnoj strani magazina Harper’s Weekly. Ipak, najuspešnijom Džulijinom fotografijom smatra se Poljubac mira nastao 1869. godine.
Džulijina fotografija ostala je upamćena po krupnom kadru kojim je portretisala svoje modele i mekom fokusu. Njena pranećaka, danas mnogo poznatija engleska spisateljica Virdžinija Vulf, napisala je i nekoliko eseja o njoj, u kojim je opisuje sa blagom dozom satire, ali i puno nežnosti, a tekstovi si bili mahom bazirani na svedočenjima onih koji su je lično poznavali i posmatrali dok je radila – prijatelja i posluge. Takođe, iz pera književnice izašao je i dramski komad predviđen samo za uži krug porodice i prijatelja, čija je tema ekscentrična starija dama koja juri svoje modele po ulici i uvlači ih u atelje u stalnoj potrazi za savršenim kadrom.
Nakon višegodišnjeg boravka u Engleskoj porodica Kameron se vratila na svoje plantaže kafe na Cejlonu 1875. godine. Nekoliko fotografija tamilskih radnika spadaju među poslednje koje je Džulija napravila u svojoj fotografskoj karijeri. Četiri godine kasnije umire na Cejlonu. Pričalo se da je poslednja reč koju je izustila bila lepota.
oktobar, 2023.
