piše: Ljubica Erac
Teodor Kalifatides je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih pisaca grčkog porekla. Rođen je u Grčkoj, a od šezdesetih godina živi i stvara u Švedskoj, gde je izgradio bogat književni opus koji obuhvata romane, eseje, poeziju i drame. Njegovo stvaralaštvo često se bavi pitanjima identiteta, sećanja, pripadanja i iskustva života između dve kulture. Roman Opsada Troje, prvi put je objavljen 2018. godine i predstavlja Kalifatidesovo lično vraćanje Homerovoj Ilijadi, delu koje je i sam više puta opisivao kao jednu od najvećih antiratnih priča u istoriji književnosti.
Postoje knjige koje mitove pokušavaju da približe savremenom čitaocu tako što ih pojednostavljuju. Teodor Kalifatides u romanu Opsada Troje radi nešto sasvim drugo: on ih vraća među ljude. Okvir priče je jednostavan: tokom Drugog svetskog rata, dok nemačka okupacija steže jedno grčko selo, učiteljica odvodi decu u pećinu kako bi ih zaštitila od bombardovanja i tu, da bi im skrenula misli sa straha i neizvesnosti, počinje da pripoveda o jednom drugom ratu – onom trojanskom, otvarajući tako pred nama dijalog između dva vremena, dva sukoba i dve vrste opsade. Jedna se odvija pred očima dece, druga u njihovoj mašti, ali obe govore o istom.
Vidimo da Kalifatidesova najveća intervencija u Homerovom svetu nije promena događaja, već promena perspektive koja odgovara okviru priče u 20. veku, pa su zato bogovi gotovo uklonjeni sa scene, nema njihovih hirova i odluka koje upravljaju ljudskim sudbinama. Umesto toga ostaju ljudi sami sa sobom: Ahilej sa svojim besom, Hektor sa svojom odgovornošću, Helena sa svojom usamljenošću. Rat više nije spektakl heroja nego zbir pojedinačnih strahova, gubitaka i zabluda. Upravo tu roman dobija svoju savremenu snagu – Kalifatides ne piše novu Ilijadu, već antiratnu knjigu koja koristi poznati mit kako bi pokazala koliko se ljudska priroda malo promenila. Troja prestaje da bude samo grad iz epa i postaje simbol svih gradova koji su kroz istoriju bili opsedani, rušeni i spaljivani.
Zanimljivo je da Troja postoji i kao književni motiv i kao arheološko nalazište. Tokom više od jednog veka istraživanja, arheolozi su otkrivali sloj po sloj drevnog grada, pokušavajući da razumeju šta se krije iza drevne legende, a Kalifatides radi nešto slično u književnosti: skida naslage mita i herojstva kako bi stigao do onoga što je u priči najtrajnije – ljudskog iskustva rata.
Posebna vrednost romana leži u njegovoj meri – na relativno malom broju stranica pisac uspeva da spoji istoriju, mitologiju i intimnu ljudsku priču. Njegov stil je jednostavan, bez velikih retoričkih gestova, ali upravo zbog toga ubedljiv. Kalifatides ne pokušava da impresionira čitaoca epskim razmerama događaja, već ga podseća da iza svake epopeje stoje ljudi koji vole, greše, plaše se i pate i možda je zato Opsada Troje pre svega knjiga o pripovedanju. U pećini, dok napolju odjekuju eksplozije, jedna učiteljica deci prenosi priču staru hiljadama godina, čime Kalifatides pokazuje da književnost nije bekstvo od stvarnosti, već način da je razumemo.
U vremenu kada se svet ponovo suočava sa slikama razaranja i izbeglištva, ovaj roman deluje iznenađujuće aktuelno. Njegova poruka nije optimistična, ali jeste važna. Opsada Troje nije knjiga o pobednicima i herojima, već je knjiga o običnim, malim ljudima, koji pokušavaju da očuvaju svoju ljudskost, dok oko njih besni još jedan rat.
jul, 2026.
