piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Tu je pride i tema dekadentnosti civilizacije i revitalizacije koju priroda pruža; šuma je ovde utočište, a sve njene boje mnogo draže i življe od gradskih, čak i kada je surova.”
„U principu”, rekao sam tokom jednog razgovora u kafančetu u Pančevu pre nekoliko meseci, „po pitanju delovanja mogu da budem ili proaktivan, ili reaktivan, ili defetista…”. „E, ja sam defetista!”, maltene s usklikom je naglasio Boris, uletevši mi u reč. Fino smo se ismejali, i on i ja i njegovo dvoje prijatelja sa kojima smo delili sto. Namerno vam ne dajem kontekst razgovora, jer i nije toliko bitan. Ovaj mali detalj koji ističem, a za koji znam da bi se i sam Boris složio, nek vam posluži kao mali gram atmosfere u koju ulazite kada čitate njegov, po mom mišljenju, najbolji album ikada urađen.
U pitanju je Anahoreta, s punim nazivom Anahoreta i priče iz starog Banata prema prozi Milete Jakšića. Nije tajna da Boris Stanić, strip autor o kome je ovde reč, voli da adaptira radove starih majstora, kako proze, tako i poezije. Neću navoditi druge primere ovoga, jer želim da i sami istražite Borisov opus. Ovde je reč o adaptiranju radova našeg poznatog pisca koji je, po sklopu ličnosti, jako sličan samom Staniću, i to možemo videti analizirajući individualne priče unutar albuma.
Prva u nizu je Daća. U njoj su glavni akteri Petar i Toma, dva majstora koji su otuđeni od društva, ispraksovani ženomrsci i preziratelji dece. Majstor Toma umire, te majstor Petar pokušava da mu uz nikakve pare organizuje kakvu daću. Njegova mizantropija nimalo ne popušta kada u dvorište mrtvog Tome upadne maltene celo selo, ne da bi žalilo za pokojnim majstorom, već da bi ždrali, pili i veselili se na tuđ račun. Petar, i inače teška osoba, samo još više zamrzi ljude i na samom kraju, samcijat, oplakuje svog mrtvog prijatelja, duboko razočaran u ono što njegovi sameštani predstavljaju.
Sledeća priča, Litija, po meni je vizuelno najlepše delo koje je Boris ikada nacrtao. Povorka ljudi, na čelu sa Petrom, pokušava da tokom opasne suše nađe malo vode. Suša, antropomorfizovana, kreće da priča sa Petrom, koji kroz pokajanje uspeva da dozove kišu. Suša, predstavljena kao usahla polumrtva i jeziva starica, konvertuje sebe u mladoliku devojku uz dolazak kiše, i premda sam Petar na kraju izgleda gore nego na početku priče, cilj je postignut.
U ovoj priči, Boris je koristio pripovedanje bliskije ilustrovanim pripovetkama nego stripu – pasusi teksta i bilo nemi kadrovi, bilo individualne stranice, bilo duplerice. A ove duplerice, prepune živih boja nabacanih akvarel tehnikom, draž su Anahorete. Dve duplerice, pogotovo, mogu da izdvojim kao krunski vrhunac ovog albuma. Prva, i moja omiljena, jeste duplerica koja pokazuje crno sunce kako prelama jarko obojenu dolinu. Ovo prelamanje kao da vrši invaziju na okruženje, kao da stvara za prisutne, ali i za posmatrače, jedan vid pakla u kome se lično i svestrano nekako sklapa. Prelamanje i jaka crnina sunca dovoljno govore o atmosferi. Druga duplerica, koju podjednako mnogo volim kao prvu, jeste ona sa podmlađenom Sušom, mladom i nagom devojkom oko koje se priroda nanovo budi. Ove table, uz druge duplerice i samostalne stranice, ugođaj su koji treba da doživite lično, sopstvenim čulima.
Demon, crno-bela priča, ovaj put se tiče paranoje i manjka duhovnosti u modernom društvu. Naime, jedan otac, sa turobnom prošlošću, primio je na sebe novu veru i zbog iste se polako otuđio od porodice. U jednom trenutku umalo nije ubio sopstvenog hromog sina, smatrajući ga Sotonom. Sama priča po sebi je relativno kratka i laka za tumačenje, ali njenoj atmosferi dodatno doprinosi Borisov dizajn likova, pogotovo u halucinacijama oca koji sopstvenog sina vidi kao lavkraftovsko stvorenje u službi Nečastivog.
Poslednja priča je Anahoreta, po kojoj album i nosi ime (ne slučajno, valjalo bi dodati). Ovde je prikazana sublimacija gotovo svega – i doslovce mislim svega; i prethodnih priča, i Jakšića kao pisca, i Borisa kao autora, a, bogova mi, i Borisa kao osobe. Ispričana u stihu, ova storija govori o čoveku koji se otuđio od gradske vreve i od ljudi koji ga mrze, te se potpuno predao prirodi, kao, jetle, jedan anahoreta, odnosno pustinjak. Ovde, doduše, umesto pustinje imamo šumsko okruženje, gde priroda eksplodira poput one u Litiji, ali je sve crno poput Demona i krcato anegdotama o odvratnim sameštanima poput onih u Daći.
Ovde Jakšić lepo kaže šta misli o svom savremenom društvu i odnosu istog prema prirodi i drevnim vrednostima. Ali dosta govori i o Borisu. Pouzdano mogu reći da je Boris neko koga moderno doba dotiče na jedan bolni način. U njemu je ta pobuna koja ga vodi ka prirodi, ali i letargija koja ga ipak tera da bude obema nogama na zemlji. Kao takav, on se bori protiv sopstvenih demona na njemu svojstven način – umetnošću. Zato ovde isto imamo prelepe duplerice, izvanredno ilustrovane, ali crno-bele i pune težine. Odabir naslova ove priče za naslov celog albuma je samim tim očit. I Boris je anahoreta, barem u sopstvenoj srži kao ličnost, i premda je on telom tu sa vama (verovatno u nekoj kafani ili za crtačkim stolom), duhom je među dodolama, vilama, zverima i šibljem. Nije ni čudo što je odabrao da adaptira Jakšićev rad; njih dvojica beže od svakodnevice perom, s tim što je kod jednog ono pisaće, a drugo crtačko. No, pero samo po sebi nije bitno odakle je i čemu služi, dokle god pomogne nosiocu istog da odleprša dalje od mrtve tačke.
„Ej, pa ovo mesto bi bilo super za neko grupno crtanje ili neku radionicu!”, rekao je tom prilikom Boris, kad smo prolazili pored jedne oronule kuće. Iako je bila relativno blizu centra, polovina iste je nedostajala, a granje, drveće i grmlje je virilo sa svih strana. Priroda je prodrla kroz deo civilizacijske tekovine (onaj koji je sama civilizacija očito ostavila u zapećku). Opet, gram dekontekstualizovane interakcije koju vam dajem kao ilustrativni primer onoga što Borisa čini. Za sve podrobnije analize i sinteze, čitajte Anahoretu. Pomoći će.
maj, 2025.
