piše: Nevena Stajković
Jovan Dučić smatra da je putopis „autobiografija jednog srca i jedne pameti”. Svoje sabrane putopise pod naslovom Gradovi i himere (himera je, u onom smislu u kojem pesnik upotrebljava ovu reč, varka, samoobmana, sanjarija) doterivao je gotovo četrdeset godina! Prvi putopis – Pismo iz Ženeve, koje je kasnije preinačeno u Drugo pismo iz Švajcarske, objavljeno je 1900, a konačna verzija Gradova i himera izlazi 1940. godine. Svoje putopise, barem u pojedinačnim naslovima, pesnik maskira u pisma, ali ničeg od forme pisma tu nema. Na početku nije prisutno dobro staro „Dragi/Draga…”, odnosno, ne postoji adresat, primalac pisma, niti na kraju stoji ime adresanta, pošiljaoca pisma. Takođe, pisma nisu pisana u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom licu jednine. Nema intimnog, bliskog i emotivnog tona prema adresatu. Ne samo da nisu pisma, već ovo nisu ni putopisi u osnovnom smislu reči. U njima pisac ne putuje mnogo, pređe samo nekoliko koraka u mestu koje je odabrao kao zgodno stajalište, a to su bili: Ženeva, Krf, Atina, Rim, Pariz, Jerusalim, Kairo…
Kao u poeziji, i u Dučićevim putopisima prisutne su iste opsesivne teme – smrt, bog (religija, mitologija), istorija, priroda, poezija i – žena. Na svojim putovanjima naš pisac imao je nekoliko saputnica, a sada je pravi trenutak da ih upoznamo.
„Ako ne putujete sami, onda putujete samo sa ženom koju volite. To je jedini način da se sve uoči i sve dobije stostruku cenu. Žena ostaje uvek dete jer ume da se iznenađuje.”
…kaže Dučić na svom prvom putovanju, u švajcarskim Alpima, na koje kreće sa prijateljicom iz zajedničke klupe na ženevskom univerzitetu koji je pohađao. Najupečatljivija njena karakteristika koju Dučić naglašava je ta da svakoga dana izgleda kao da je impresionirana okruženjem, kao da je tek tog jutra progledala. „Njena su iznenađenja po stotinu na dan, i sva naprasna i puna žestine.” A njene sive oči pisac poredi sa dva mala severna jezera. Ona je Poljakinja, a „Poljakinje imaju jednu naročitu čar koju neće dostići možda nijedna slovenska žena. One imaju sensualne pokrete Španjolke, duhovitu koketeriju Francuskinje, čisto srce i toplotu Ruskinje, nostalgiju Skandinavke, naivnost Engleskinje i, što je izvesno, ničeg od Nemice.”
Ona je prilično pasivna junakinja. Ne znamo joj ni imena. Naslućujemo piščeva osećanja prema njoj, ali nipošto njena prema piscu. Vidimo je samo jednom, i to u dugoj šetnji po Alpima, kada je iznurena, na nizbrdici, potražila podršku našeg pisca. Njen glas nikada ne čujemo, što ne menja njen status Dučićeve saputnice na ovom prvom njegovom putovanju. Dučić je možda bio isuviše zaprepašćen hladnoćom Švajcarske, države u kojoj mrak izbija i iz zemlje, ne samo sa neba i Ženevom koja nema dušu i nije dala nijednog pesnika, što je svrstava u red bezdušnih i oholih gradova.
Drugu svoju saputnicu pisac upoznaje na brodu, ploveći po Jonskom moru. Ona je mlada „Holandka” koja putuje sa svoja „dva muža”. Prvi gospodin je nemački konzul i zaista je njen suprug; drugi je pak nemački grenadir, kojeg predstavljaju kao njenog rođaka, ali, kada nas upoznaje sa ovim neobičnim triom, Dučić lukavo naglašava: „neizbežni rođak svih lepih žena na ovoj zemlji”.
Ona je znatno konkretnije prikazana, za razliku od male Poljakinje. Holanđanku vidimo svu u belim čipkama, kao u peni, ona je prava gospođa, svesna sebe. Ona živi za muziku i avanturu. Njena dva krupna, siva oka vrede kao dva velika grada u Nemačkoj. Ne ustručava se da iznese svoje stavove u razgovoru s našim piscem, pa tako od nje možemo da čujemo da voli pse zbog njihovih detinjih očiju, ali ih ne voli zbog usta, velikih i mokrih; tek, mačke voli zbog njihove otmenosti. Isto tako, ona ističe da je dovoljno posetiti jedan evropski grad, pa da se upozna cela Evropa, u kulturnom smislu. Jedan evropski muzej ima za nju sve što ima i neki drugi evropski muzej. Ta Holanđanka je žena za ljubav jer ima mašte, a „žena bez mašte je plitka, prazna i vulgarna, kao čovek koji nema duha”. Interesantan je momenat u kojem Dučić ističe da je Holanđanka bila zanesena prvi put nečim drugim nego sobom kad su pristizali na Krf.
U moru misli o surovoj inkviziciji i španskim vladarima, kao svetla tačka Pisma iz Španije javlja se sveta Tereza, svetiteljka iz Avile, koja je samu sebe nazivala verenicom Hristovom. Naš pisac joj posvećuje mnogo pažnje. Otkriva nam da je mlada Tereza de Ahumada sa deset godina pobegla sa jednim bratom da bi je uhvatili Arapi i odsekli joj glavu, da bi na taj način zaslužila nebesko carstvo. U petnaestoj godini čitala je romane o vitezovima i ljubavnim zgodama i čeznula za ljubavnikom, a u dvadesetoj se zamonašila i predala se Hristu i dušom i telom. Zato Dučić kaže da je postala sveštenica božja onda kad je trebalo da postane ljubavnica čovekova. Do kraja njenog života nije se znalo da li će biti spaljena kao veštica ili će biti priznata i slavljena kao sveštenica, zato što je imala srce čisto, ali maštu bolesnu. Međutim, zapamćena je kao sveštenica ne samo zato što je život posvetila bogu, nego i zato što je umnožila broj manastira. Na mestu gde se rodila podignuta je crkva posvećena Svetoj iz Avile. Jedna je od najznačajnijih ličnosti u španskoj istoriji i Dučić naglašava: „Da je živela u Vavilonu, bila bi Semiramida; u Egiptu, Kleopatra; u Grčkoj, Aspazija ili Lais; u Srbiji, Jelena Anžujska ili Milica […] u Rusiji, Katarina II.”
Bila je književnica, najveća pesnikinja ljubavi žene za čoveka, poređena sa Sapfo. Njeno najznačajnije delo jeste Životopis. To je još jedan od razloga zašto je naš pisac imao toliku želju da nas upozna sa svetom Terezom iz Avile.
Dučić je imao samo dve saputnice sa kojima je zaista mogao da podeli utiske sa putovanja, ali i velike istine o životu, ljubavi i prirodi. Treća mu je pak bila u mislima, kao, uostalom, i sve žene ovoga sveta ili, bolje reći, kao jedna, i to sa velikim ž. Zato nam on na više mesta u Gradovima i himerama dozvoljava da mu čitamo misli i saznamo da…
„[se] žene najradije daju ljudima koji umeju da ih zasmejavaju, koji sve okreću na smešno – ne zato što one ponižavaju cenu stvari, nego što su rođene epikurejke i što vole radost života iznad svega u životu”.
januar, 2021.
