Da li ste znali da na Filozofskom fakultetu postoji glumačka grupa koja već nekoliko godina izvodi antičke drame koje se ne mogu videti ni u jednom drugom pozorištu u Srbiji? Ukoliko niste, pravo je vreme da pročitate tekst koji sledi, jer će upravo ona biti fokus naše martovske rubrike.
Okupljeni oko Odeljenja za klasične nauke i profesora Gordana Maričića, sa radom su počeli 2014. godine, kada su sa velikim uspehom adaptirali i izveli Menandrovog Namćora. Te godine svi angažovani su bili studenti klasičnih nauka, da bi se kasnije priključili i studenti sa ostalih fakultetskih odeljenja. 2015. godine nastupali su sa Plautovim Lažom, a 2016. sa Trgovcem od istog pisca. Sve tri drame nisu doživele ni jedno stalno izvođenje u Srbiji, iako su svojim duhom veoma bliske današnjem društvu i prijemčive savremenim gledaocima. Karakteristični likovi i zapleti, antički, ali i savremeni, oživljeni su radom ove grupe, njihovom predanošču i ljubavlju prema pozorištu. Angažovani studenti često su imali amaterskog glumačkog iskustva, što je doprinelo uspehu predstava. Humor iz četvrtog i trećeg veka pre nove ere, upotpunjen aluzijama na savremene događaje, nasmejao je pune sale Doma Omladine, SKC-a, Bitef teatra, kao i Filozofskog i Filološkog fakulteta, gde su predstave izvođene.
Odabir dela vrši profesor Maričić, koji je, osim klasičnih nauka završio i dramaturgiju jer je, kako kaže, osećao da samo jedno nije dovoljno. U pripremi, režiji i adaptaciji ovih predstava spojio je dve stuke i dve ljubavi, a prošle godine u režiji Trgovca istakla se i Danijela Ugrenović, glumica Narodnog pozorišta, i Maričićeva koleginica sa Fakulteta dramskih umetnosti.
Planovi za buduće predstave već postoje, a sledeći izbor će najverovatnije biti Euripidov Kiklop, satirska drama u prevodu profesora Maričića. Kako nam je objasnio, satirska drama nije isto što i satira, jer je njen zadatak bio da, nakon izvođenja tri tragedije, nasmeje i opusti publiku, i ublaži gorak ukus koji za njima ostaje.
Saznali smo i da budući planovi zavise od rezultata stipendiranja projekata kulture. S obzirom na to da je prethodne tri godine amatersko pozorište radilo bez ikakvog budžeta, za dalje planove neophodno je nabaviti određena sredstva. Mi im u tome želimo puno sreće, a vama preporučujemo da podržite njihov rad i častite sebe uživanjem u antičkoj drami, ne ako, već kada Euripidov Kiklop osvane u njihovoj interpretaciji.
Šta misle o interpretaciji antičkih dela danas, i kakav su im iskustva na tom polju, pitali smo glumce Ivanu Matić i Žarka Mladenovića.
Koliki je izazov glumiti u pozorišnom komadu koji je napisan pre više od 2000 godina?
Ivana : Izazov je onoliki kolika je naša svest o onome u šta se upuštamo. Ne manje bitno, koliko to nešto ima značaja za nas, u kom smislu i koliko smo spremni sebe da damo. Svest o tome u šta se upuštam nije manjkala, kao ni želja da se bezrezervno dam. Međutim, usled perfekcionizma i činjenice da nisam školovana glumica (iako je reč o amaterskoj predstavi), za mene je rad na komadu napisanom pre oko 2200 godina, u kojem sam pored toga, igrala mušku ulogu, predstavljao ogroman izazov. Pitala sam se, kao i ostali članovi sekcije pretpostavljam, da li sam dorasla ovome? Da li smo mi kao ekipa dorasli ovome? Da li će Trgovac biti puko otelotvorenje, postavka jednog antičkog teksta na sceni, ili nešto više od toga? I na kraju, pitanje koje je došlo kao posledica nedovoljnog promišljanja i kao takvo ubrzo potisnuto argumentima; gde leži opravdanost za postavku teksta nastalog u antici, osim u činjenici da smo članovi dramske sekcije koja je nastala pri studijskoj grupi klasičnih nauka?
Žarko : Izazov je veliki, kao i za svaki komad. Nebitno da li je napisan pre 2000 godina ili prošle godine. Ali pored toga što treba da ljudima, koji su odvojili par sati svog života, pružimo nešto što će ih nasmejati, rasplakati ili naterati da razmisle o životu, antičkim komadom treba da pokažemo da se mnogo ne razlikujemo od ljudi koji su živeli pre 2000 godina.
Šta je, po vama, savremeno u antičkoj drami?
Ivana : Ljudska svest, međuljudski odnosi, problemi, porivi, težnje ljudi i njihovo delanje, društvena i politička stvarnost ostali su, nažalost, suštinski isti do današnjih dana. Ako se osvrnemo, konkretno na Trgovca, uvidećemo da među nama živi veliki broj Ljudmila i Ljupki (Demifon i Pasikompsa), Milomira i Dora (Lizimah i Dorpia), od dna do vrha društvene lestvice. Sve to čini neraskidivu, primarnu vezu ove i drugih antičkih drama i savremenog sveta, koja opravdava i uz neophodno prilagođenje čini poželjnom postavku antičke komedije i tragedije danas.
Žarko : Antička drama je umetnost, a po meni u umetnosti ne postoji vremenska razlika. Sva ta tuga, bol, ljubav, sreća, bes, zajednički su problemi čoveka, čoveka u prošlosti i čoveka u budućnosti.
Da li su današnjem čoveku bliže antička komedija ili antička tragedija?
Ivana: Globalno gledano, suočeni smo sa bolesno hipokritičnom, surovom stvarnošću u kojoj misleće biće oseća užasnu teskobu, skrajnutost usled nemogućnosti da se sa takvim poretkom stvari izbori ili pomiri, baš kao što su junaci antičke tragedije, kao uzrok nezadovoljavajuće sudbine, videli želju bogova, protiv čije bi volje svaki otpor bio uzaludan. S druge strane, svakodnevno nam ulaze u vidokrug razni karikaturalni muški i ženski likovi koji se savršeno poklapaju sa takozvanim večitim tipovima antičke komedije. Tako da bi najkraći odgovor na tvoje pitanje bio – kako kome.
Žarko: Zavisi kako je koji čovek raspoložen, ako je željan komedije onda komedija, a ako je željan tragedije onda tragedija.
U antičkom pozorištu sve uloge su glumili muškarci, pa i ženske. U vašim interpretacijama često se dešava obrnuto. Kako si se snašla u ulozi muškarca?
Ivana: Trudila sam se da pre svake probe Ivanu ostavim ispred vrata, a da na probu uđem kao nepromišljeni, ‘’bogato-bahati’’ starac Ljudmilo. Nije mi bio problem, ali je bio veliki izazov da poništavam sebe u sebi i ženu u sebi pomoću glasovne modulacije, facijalne ekspresije, pokreta, u okviru svoje datosti i zahvaljujući mnoštvu saveta koje su nam Danijela Ugrenović i Gordan Maričić nesebično i dobronamerno upućivali. Bio je cilj da se svi mi udaljimo od realistične glume. O tome koliko sam se snašla, najdraži mi je komentar dečka koji je odgledao premijeru, i nakon smo smo izašli iz garderobe, pitao je svoju devojku koji sam ja lik u predstavi. Kada mu je odgovorila, bio je u neverici. Verujem u to kao dokaz da je na sceni bio Ljudmilo, a ne Ivana.
Ti si glumac Dadova tako da si i pre imao glumačkog iskustva. Zašto se, po tvom mišljenju, antička dela retko adaptiraju i izvode (uzimam u obzir to da se oba Plautova dela nigde drugde nisu izvodila)? I da li je moguće prilagoditi ih i mlađoj publici?
Žarko: Stvarno ne bih znao zašto. Pretpostavljam da je trenutno takva moda u glumačkom svetu, zbog surovog realizma nema se vremena za nešto iz prošlosti, za neko sanjarenje ili za nešto što je u stvari jedino i bitno svakom čoveku: emocije.
Uz dobrog dramaturga, reditelja i glumce sve je moguće prilagoditi, čak i antička dela.
piše: MoonQueen
