piše: Pavle R. Srdić
Vanesa Paradi je definitivno jedna od mojih prvih muzičkih ljubavi. Ona to nije postala izvođenjem pesme o kojoj ovog puta pričamo, već hita Be My Baby, koji joj je napisao tadašnji partner, Leni Kravic. Izgledala je tako senzualno, a opet mlado i nevino sa svojih dvadeset godina u tom spotu. Spotu? Krvavo eksploatisanom od strane RTS-a, kako kao česta odjava jutarnjeg programa, tako i u okviru muzičkog programa Trećeg kanala. Ova francuska pevačica i glumica nam je ostala u pamćenju i kao supruga Džonija Depa („kakav čovek, a kakva mu je ona žena…” – čest je komentar bio tih godina).
No, gospođa Paradi je svoje lovorike stekla veoma rano, sa čitavih četrnaest leta. I to kakvom pesmom, na kakav način! Numera Joe le Taxi jeste singl sa prvog studijskog albuma Vanese Paradi, pod nazivom M&J iz 1988. godine. Singl je prethodio albumu i izdat je aprila 1987. godine za izdavačku kuću Polydor. Kao autor stihova pesme potpisan je francuski tekstopisac Etjen Roda-Žil, dok je numeru komponovao francuski kompozitor Frank Langolf. Pesma je klasična pop-šećerlema sa laganim ritmom mamba i ča-ča-ča, kao pravljena za slušanje u trenucima opuštanja i u noćnim satima.
Nije ni čudo što pominjem noćne sate. Junakinja – da, junakinja – ove pesme jeste neko kome je noć bila prirodni saveznik. Radila je noću, bolje rečeno, saživela se sa noćnim životom Pariza. Tako je u kontakt sa njom došao i Roda-Žil. I sam poseban karakter – rokenrol autor, anarhista i anarhosindikalista – Roda-Žilu nije bio potreban neki specijalan skener da uoči takvu ličnost u svom bliskom okruženju. Jedne pariske večeri ušao je u taksi koji je vozila čuvena taksistkinja Džo, iliti Joe le Taxi. I ne bi možda ženski taksista bio dovoljno neobičan prizor za ovog francuskog tekstopisca, da sa njenog kasetofona nisu dopirali zvuci peruanske pevačice Ime Sumak. Roda-Žil je obožavao ovu umetnicu i brzo se potegao razgovor sa Džo. Razgovor se pretvorio u tri kruga vožnje taksijem i svaki put kada bi Džo došla na Žilovu adresu, on joj je govorio da obrnu još jedan krug. Kada je najzad druženju bio kraj, Roda-Žil je upitao Džo za dozvolu da o njenoj priči napiše pesmu. Ona je to dopustila.
A ko je zaista Džo? Marija Žoze Leao dos Santos je od samog početka života spoznala šta znači biti označen i živeti na marginama društva. Rano je shvatila da je privlače osobe istog pola, a kada je to shvatila i njena konzervativna majka, momentalno ju je uputila u manastir, da iz mlade Marije isteraju đavola – i to u pravom smislu reči, egzorcizmom. Naravno da takav besmisleni tretman nije imao uspeha, a pored porodice, ni tada vladajući režim u njenom rodnom Portugalu nije imao sluha za njenu seksualnu orijentaciju. Za one koji ne znaju, Portugal je dobar deo 20. veka, poput susedne Španije, bio pod plutokratskom nacionalističkom diktaturom Antonija Salazara. To društvo je na homoseksualnost gledalo kao na težak društveni prestup protiv morala, i u takvom društvu mesta za ljude poput Dos Santosove nije bilo. Kao devetnaestogodišnjakinja odlazi u Francusku, u predgrađe Pariza, te nakon nekoliko neuspešnih poslovnih pokušaja odlučuje da postane taksistkinja.
Ubrzo su je angažovali vlasnici pariskih noćnih klubova kao njihovu dezigniranu taksistinju, da bi prevozila kući važne goste. Do momenta polaska, Džo je zajedno sa njima igrala i pevala na podijumu, sve dok se nije čulo iz publike „Džo taksi! Džo taksi!”, što je bio znak da je nekome potreban prevoz. Uniforma joj je bilo muško odelo, borsalino šešir i muške cipele, a pariskim ulicama jezdila je, sa svojim klijentima, u prepoznatljivoj beloj – ne kao što pesma kaže, žutoj – opel askoni. Ova karijera je odgovarala Džo, pa je u kasnijim godinama bila samostalni vozač, a mnoge svetske zvezde su želele da ih Džo vozi – među njima Dalida, Džulija Roberts, saudijske princeze…
Eto, pesma o jednom ovakvom životu je Vanesi Paradi donela prvi muzički uspeh. Međutim, nije baš sve tako glatko išlo. Pre svega, Vanesa Paradi je dugo čekala svoju priliku da uđe u studio. Danima je dreždala u studiju dok je svoje numere snimala druga poznata francuska glumica, Sofi Marso. Ali, to je primetio Didije Pen, njen ujak, koji je odlučio da investira u svoju sestričinu, i nije pogrešio. Međutim, pesmu devojčice od četrnaest godina koja peva o homoseksualnoj taksistkinji koja tumara pariskim ulicama u svom vozilu niko nije hteo da objavi. Šansu je dao pomenuti Polydor, a da li su se prevarili…
Nisu. Pesma je postala instant hit, štaviše, veoma iznenađujuće je to što je postala hit preko kanala. Britanci nikada nisu bili blagonakloni prema francuskim pop ostvarenjima, jer su uvek bila nekako patetična i sladunjava za ukus Ostrvljana. Britanska muzička kritika nikad nije bila više oduševljena jednim francuskim hitom. Ostalo je zabeleženo da je pesma puštana 450 puta nedeljno i da se dnevno prodavalo oko 30 000 singlica. Vanesa je bila na svim televizijama i naslovnicama časopisa, a o posterima – da ne govorimo. No, dešavalo se i suprotno. Na jednom festivalu, Paradi je odlučila da se predstavi ovom pesmom, koja je uveliko prošla peak svoje popularnosti, pa ju je revoltirana publika izviždala i oterala sa bine.
Što se tiče diskografskih uspeha, napomenuli smo da je pesma u jeku popularnosti prodavana u 30 000 primeraka dnevno. Očekivano, država u kojoj je bilo najviše prodatih nosača zvuka jeste Francuska, u kojoj je pesma prodata u preko 1 000 000 primeraka sa platinumskim tiražom. Što se tiče uspeha na kontemporarnim top-listama, pesma je dosegla vrh top-lista u Francuskoj – jedanaest nedelja na broju jedan, Kanadi, Belgiji, Švajcarskoj i Izraelu, a značajni su i plasmani u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je pesma dosegla broj tri na top-listama. Za numeru su snimljena dva spota – jedan u kojem Paradijeva igra uz parkirani žuti taksi u studiju, dok senke dva muškarca sviraju saksofon, i drugi u kojem u otvorenom džipu Paradijeva vozi ulicama na francuskom ostrvu Martinik. Pesma je snimljena i na španskom jeziku. Što se tiče modernih platformi, na Jutjubu video-spot za ovu pesmu, tačnije prva verzija, beleži više od 85 000 000 pregleda, dok na Spotifaju pesma beleži preko 68 600 000 slušanja.
Mislim da nije potrebno posebno naglašavati zašto Đole Taksi… prosečan domaći slušalac nije mario za francuski pravopis, već je po uhu to bio – Đole Taksi!
avgust, 2026.
