piše: Mladen Ilić
Da li je Mona Liza lepa slika? Da li je Zločin i kazna dobar roman? Da li je Odiseja u svemiru: 2001 očaravajući film? Da li su pesme Bitlsa zabavne? Siguran sam da je većina čitalaca dalo manje ili više definitivan odgovor na ova pitanja, koliko god iznijansiran.
Da li je Trijumf volje dobar film? Ili je možda samo lep, ali (moralno) loš? Da li su Brehtove predstave lepe i dobre ili su samo sredstvo za propagiranje određenih ideja, možda etički pohvalne, ali bez ikakve umetničke ili esteske vrednosti? Da li je Lolita uspešno umetničko delo ili samo odvratna fantazija perverznjaka koji slučajno zna lepo da piše?
Potpuno neodređen naslov i dugačka pitanja puna luckastihtermina i činjenica da verovatno većina čitalaca nije dalo nikakav definitivan odgovor na drugu grupu pitanja nam već ukazuje da smo na klizavom terenu. Ipak, postavljanjem pitanja iz druge grupe već sam dao sugestiju u kom pravcu će se kretati ovaj tekst. Iako danas često govorimo o (moralno) neprihvatljivim filmovima, crtaćima, romanima i drugim vrstama umetničkih dela, problem etičke kritike umetnosti nije nov. Već u antičkoj Grčkoj Platonumetnost ocenjuje i kritikuje na razne načine, samo onim što bismo danas nazvali umetničkim ili estetskim kriterijumima. Štaviše, Platon cenzuru umetnosti i njeno podređivanje društvenim i političkim ciljevima proglašava jednim od nužnih uslova za dobro uređeno društvo. Danas verovatno većina nas intuitivno pretpostavlja da je procena umetnosti na osnovu estetičkih i umetničkih kriterijuma ispravna, dok ćemo za etičku kritiku bar načelno reći da nije adekvatan način procene umetničkih dela. Možda ćemo reći da je Trijumf volje uspešan kao film, kao umetničko delo, dok je njegov moralni aspekt potpuno za osudu. Problemima ovog tipa se u savremenoj analitičkoj filozofiji intenzivno posvećuje pažnja u poslednjih pedesetak godina. Ovde ćemo preći neke od pozicija i argumenata različitih stanovišta i videti da li možda možemo, ako ne dati konkluzivan i definitivan odgovor, onda usmeriti raspravu ka konstruktivnim posledicama.
Najpre treba reći da se rasprava o etičkoj kritici umetnosti kreće između dve krajnosti, radikalnog autonomizma i radikalnog moralizma. Prvi tvrdi da su estetska i etička vrednost dve potpuno različite i autonomne oblasti i da etička kritika umetnosti ni u jednom slučaju nije opravdana, dok druga tvrdi da se estetička vrednost u potpunosti može svesti na etičku. Siguran sam da će svako brzo uvideti neodrživost obe krajnost. Moralizam, najpre, potpuno ispušta iz vida značaj formalnog aspekta umetnosti koji će većina umetnika i uživaoca umetnosti isticati. Takođe, iako postoje dela sa etičkom dimenzijom, nije jasno kako svesti estetsku vrednost na etičku kada govorimo o instrumentalnoj muzici ili apstraktnim slikama. Teško da možemo reći da takva dela „zauzimaju” nekakav moralan stav koji se može kritikovati. Ovim autonomista počinje svoj prigovor moralisti. Moralistički kriterijum procene nije adekvatan jer ne može obuhvatiti sve vrste umetničkih dela. Ovde se ne misli samo na instrumentalnu muziku ili apstraktno slikarstvo, već i na mnoštvo dela koja poseduju nekakav kognitivni sadržaj, ali koja nemaju nikakav moralni aspekat. Ipak, relevantna umetnička vrednost, tvrdi autonomista, mora biti primenljiva na sva umetnička dela. Stoga, moralna vrednost ne može ni u jednom slučaju biti adekvatna kritika dela.
Ono što može ponuditi „zajedničkog imenitelja” (ime koje iznetom argumentu daje filozof umetnosti Noel Kerol) jeste nešto inherentno umetnosti, nešto što se može primeniti na sva umetnička dela. Najočigledniji kandidat za to jeste estetsko iskustvo. Svako umetničko delo za svrhu ima izazivanje određenog estetskog iskustva, a tradicionalno, ono je određeno kao bezinteresno, kao potpuno nezavisno od praktičnih i drugih aspekata, ono je vredno samo po sebi. Na taj način etička kritika i moralne vrednosti se potpuno ostavljaju po strani, ono što je relevantno jeste ono što je suštinsko za umetnost – estetsko iskustvo. Drugi kandidat za univerzalni kriterijum jeste neko estetsko svojstvo, poput lepote ili onoga što se u literaturi naziva „značajnom formom”. Fokusirajući se na formalne aspekte umetničkog dela, možemo adekvatno odrediti njegovu estetsku vrednost bez pozivanja na sadržaj koji predstavlja.
Ipak, stvari nisu tako jednostavne kako ih prikazuje autonomista. Najpre, njegov zaključak da etička kritika ni u jednom slučaju nije primerena kritika umetničkih dela je netačna. Dobar primer su grčke tragedije. Ono što čini ta dela vrednim i što i autori i uživaoci drama podrazumevaju jeste njihov etički karakter, njihov prikaz tragičnih junaka koji su uglavnom stavljeni pred moralne dileme. Procena grčkih drama je u neposrednoj vezi sa etičkim kriterijumima. Sa druge strane, pojam esteskog zadovoljstva koje je vredno samo po sebi ne rešava problem zbog kog je uveden. Nisu sva umetnička dela napravljena da izazovu estetsko iskustvo koje se vrednuje zbog njega samog. Primer za to su ritualne skulpture ili Kerolov primer crteža demona nekih plemena koji služe da uplaše nezvane goste. Ipak, ako autonomista odluči da isključi ove kontraprimere izbacivanjem uslova namere da se proizvede estetsko iskustvo i tvrdi da je bitno samo da delo proizvede estetsko iskustvo time obuhvata i vanumetničke „objekte”, poput pejzaža i drugih prirodnih lepota. Naposletku, značajna forma takođe ne pokriva celokupni domen umetnosti jer postoje očigledni kontraprimeri, poput 4’33’’ Džona Kejdža.
Kerolovom kritikom argumenata autonomizma, pokazali smo da se etička kritika s pravom može primeniti na neka umetnička dela i da autonomistički kriterijum estetskog iskustva nije adekvatan ako treba da obuhvati celokupnu umetnost i samo umetnost. Ipak, ovim nismo pokazali istinitost radikalnog moralizma. Kao što smo videli, on je pogrešan već u svetlu primera instrumentalne muzike i apstraktnog slikarstva. Naravno, postoje blaže verzije etičkog stanovišta poput eticizma i umerenog moralizma, dok sa druge strane stoji umereni autonomizam. Umereni autonomizam smatra etičku kritiku legitimnom, ali i dalje tvrdi da su etička i estetička vrednost dve potpuno razdvojene oblasti, odnosno da nikada ne utiču jedna na drugu. Eticizam i umereni moralizam ovu tvrdnju dovode u pitanje.
Eticizam je jača pozicija jer tvrdi da je etička vrlina ili mana umetničkog dela uvek i estetička vrlina ili mana. Drugim rečima, etička vrednost će uvek uticati na estetsku vrednost dela. Beris Got, kao pionir ovog stanovišta tvrdi da se svako umetničko delo strukturiše tako da izazove određenu reakciju kod uživaoca i zahteva je od njega. Umetničko delo je (estetski) uspešno ako je ta reakcija zaslužena, dok je neuspešno ako ona to nije. Njegova teza je da će etički pogrešno delo uvek biti estetički manje vredno jer neće zaslužiti reakciju od uživaoca dela. Na primer, roman koji opisuje zločine nad starosedelačkim stanovništvom Amerike i u isto vreme to radi tako da od nas zahteva da se tom nasilju divimo i da ga glorifikujemo neće od nas zaslužiti reakciju koju zahteva. „Zauzimanjem” pogrešnog etičkog stava umetničko delo ne uspeva da zasluži reakciju i utoliko prkosi svojoj estetskoj svrsi koja se upravo ogleda u izazivanju adekvatne reakcije. Na ovaj način, svako delo koje zauzima ispravne etičke stavove uvećava svoju estetsku vrednost, dok je u suprotnom smanjuje. Naravno, mogu postojati velika dela u kojima će biti etičkih defekata utoliko što će ostali aspekti dela relevantni za estetsku procenu prevagnuti. Takođe, eticizam ne tvrdi da svako umetničko delo poseduje moralnu dimenziju i da se mora ocenjivati na etičkom osnovu već da, kada se moralna dimenzija javlja, onda nužno utiče na vrednost dela na već opisan način.
Umereni moralizam je slabija pozicija jer tvrdi da moralna mana dela može ponekad predstavljati estetsku manu dela, kao i da moralna vrlina dela može ponekad predstavljati estetsku vrlinu dela. Kerol, kao zastupnik umerenog moralizma, tvrdi da nam moralni defekti dela ponekad onemogućavaju da se potpuno angažujemo i unesemo u delo i time onemogućavaju potpuno iskustvo dela. Prigovor koji Kerol upućuje eticizmu jeste da postoje dela koja izazivaju zaslužene reakcije (ako zasluženo shvatimo kao opravdano), a koja sadrže neku moralnu manu. Kao primer daje neumesne viceve. Rasistički vic će nam verovatno biti potpuno etički odbojan, ali će nas, usled njegove dovitljive forme, najverovatnije zabaviti i zasmejati. Kerol tvrdi da je to upravo zbog njegove neumesnosti, a ne uprkos njoj. Na ovaj način, forma i sadržaj umetničkog dela (u ovom slučaju vica) opravdavaju nemoralnu reakciju koju delo izaziva, što se direktno protivi stanovištu eticizma koji tvrdi da moralna mana oduzima estetskom kvalitetu i onemogućava zasluženu reakciju. Sa druge strane, umereni moralizam preuzima pretpostavku eticizma da je cilj umetničkog dela da izazove reakciju publike koju ono traži, i da u sklopu toga ono mora da zadovolji određene moralne aspekte koji bi omogućili izazivanje te emocije (primer sa nasiljem kolonizatora). Ovim se, kao što smo već videli, omogućava da etička vrednost dela utiče na estetsku vrednost dela. Ono ne uspeva da ostvari svoju estetsku svrhu usled svog moralnog nedostatka. Ipak, umereni moralizam ne tvrdi da svaka moralna mana predstavlja i estetsku manu dela jer zauzimanje moralnog stava u umetničkom delu nekada može da bude previše suptilno da bi se uočilo. Kriterijum koji određuje kada će moralna mana uticati na estetsku jeste moralno osetljiva publika. Naravno, može se desiti da moralna mana ne odvrati publiku od pozitivne reakcije na delu jer se publika nalazi u okolnostima u kojima je manje osetljiva nego inače (npr. gledajući propagandni film za vreme rata). Zbog toga se Kerol poziva na idealizovani pojam moralno osetljive publike kao normativni momenat koji onemogućava relativizam. Ipak, njegov kritičar, Konoli, uočava da, pozivanjem na idealnog posmatrača, Kerol upada u eticizam jer bi, po pretpostavci, idealni posmatrač, tj. moralno senzitivna osoba uočila sve moralne defekte i stoga ih računala kao estetske. Drugim rečima, s obzirom na to da ne bi bilo moralnih defekata koje ona ne bi uočila, u njenu računicu bi uvek ulazila moralna svojstva i uticala na estetsku vrednost. Ovim uvođenjem moralno senzitivne osobe, Kerol poništava i svoj prigovor eticizmu koji se poziva na nemoralan vic jer njegova moralno senzitivna osoba zasigurno ne bi bila zasmejana niti zabavljena takvi vicem.
Sada, kada smo razmotrili standardna stanovišta u pogledu etičke kritike umetnosti, možemo videti da barem na konceptualnom nivou etička kritika umetnosti jeste održiva. Drugim rečima, čini se da bezbedno možemo reći da je etička kritika deo estetske kritike i da nema razloga odbaciti je kao neopravdanu. Naravno, postoje mnogi drugi, možda i zanimljiviji i praktičniji aspekti ove rasprave, poput toga da li i kako umetnost utiče na naše ponašanje, na naše moralne stavove ili toga kako razlikovati etički ispravne i pogrešne stavove u umetnosti, ali o tome drugi put. Za sada, osećajte se slobodno da se upustite u kritiku dela koja zastupaju etički upitne stavove.
jun 2021.
