piše: Maša Antonijević
Repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta od pre mesec dana bogatiji je za još jednu predstavu. I to kakvu; Disko svinje u režiji Sima Đukića izvanredno je pozorišno iskustvo. Najpre, odabir glumačkog para nije mogao biti bolji – teško je zamisliti bilo koga drugog u ulozi Svinje i Prcoljka do Veljka Stevanovića i Sare Simović. Njihova hemija je opipljiva, dinamična i nepredvidiva, a emocije koje ova saigra budi jesu sve one na spektru između histeričnog smeha i jecaja neverice.
Oni igraju dvoje nerazdvojnih prijatelja koji su pobegli od kuće da proslave svoje rođendane i otpočnu novi život. Kada kažem da su nerazdvojni, mislim bukvalno nerazdvojni: rodili su se istoj bolnici, maltene u isto vreme, ceo život proveli u zajedničkim igrama, sanjajući o budućnosti, smišljajući sopstveni jezik, rastući zajedno, voleći jedno drugo i mrzeći sve van mehura koji su stvorili. Celoživotnim maštanjem u četiri oka, izolovali su se od sveta i izgradili sopstvenu fantaziju u kojoj su Svinja i Prcko, kralj i kraljica Disko palate. Ovaj beg od realnosti i tolika privrženost koja se rodila, posledica su trauma koje su ih zbližile i ujedinile u preziru prema odraslima. Poput dece, oni odbijaju da žive u stvarnom svetu u kome ne vide ništa sem poroka, patnje, nasilja i dosade. S obzirom na to da su zajedno odrasli, uspeli su da sačuvaju nešto dečje u doživljaju ovog drugog. Ali i oni jednom moraju sazreti, a 17. godina koja im se iznenada prikrala preti da nepovratno promeni njihov odnos.
Ulazak u pozorišnu salu označava dolazak publike na njihovu rođendansku proslavu i cela je radnja tu smeštena. Ovo jedinstvo vremena i mesta još dublje nas uvlači u njihov mikrokosmos. Kao pravi domaćini, njih dvoje će se postarati da nas uključe u svoje razgovore, da nas čime posluže i da nam se otvore kada za to ugrabe priliku. Kao gosti ove zabave, prisustvovaćemo njihovim bizarnim nadmetanjima, unutrašnjim previranjima, izjavama ljubavi i izlivima mržnje, a sve to upakovano u nešto manje od sat vremena. Ako pokušamo da sklonimo pogled, ubrzo ćemo shvatiti da nemamo gde da pobegnemo.
Scena Studio koja je mesto ove proslave, intimno je okruženje pogodno za snažan neposredni kontakt sa publikom. Na kraju krajeva, sva neudobnost koju žestoke emocije i morbidne radnje, poput prejedanja i povraćanja, mogu izazvati, pandan je nelagodi koja polako ali sigurno proždire njih same – iz ljubavi izrodila se opsesija koja se maligno širi sve dok je potpuno ne uništi.
Dizajn zvuka koji je radio Matej Rusmir i scenski pokret za koji je zaslužna Tamara Pjević jako lepo funkcionišu i čitav doživljaj dižu na viši nivo – haotičnim, a usklađenim pokretima koje na trenutke prati muzika, a katkad usplamtela rasprava, Svinja i Prcko osvajaju svaki pedalj prostora koji im je dat. Kostimi Marije Milekić i scenografija Nađe Vukorep fino se dopunjuju – udobni komadi eklektičkog stila akterima dozvoljavaju rasterećeno kretanje, a vizuelni aspekt upotpunjen je i dobro osmišljenim dizajnom svetla koji stvara toplu, prozračnu, ali i zloslutnu atmosferu.
Kako se bliži kulminaciji, predstava postaje mračnija, prostor se sužava, Svinja se sve otvorenije kreće, a Prcko sve dublje povlači u sebe. „Svinjo, ja ne volim blato”, ona insistira. Ipak, oboma je jasno da će oči kojima je on gleda neminovno zaprljati njihov odnos. Onaj odnos koji su odlikovali nežnost, razumevanje, iskrenost i nevinost – koji je trebalo da bude drugačiji. Kao rođendanski poklon, od njega dobija disko kuglu, simbol Disko palate o kojoj su sanjali. Ipak, san kao i svaki drugi, obećanje je koje lepše sija izdaleka. Iluzija je raspršena i ona uviđa da dalje mora sama; Boni bez Klajda, Prcko bez Svinje.
„Koja je boja ljubavi?”, pitanje je koje Prcko postavlja, nagoveštavajući svršetak jedne epohe. „Koja je boja ljubavi?”, poslednje su reči koje Svinja izgovara, i zvanično označavajući njen kraj.
mart, 2024.
