Sigurno ste se u nekom trenutku života susreli sa terminom „dendi” i verovatno ste taj pojam vezali za raskošno, bogato i ekscentrično odevanje plemića i umetnika s kraja 19. veka, čime su nas pogrešno naučili kinematografi i kostimografi 20. veka. Uzimajući ponešto od ovog tako tipično devetnaestovekovnog koncepta, naredno stoleće nam je u nasleđe preneo pomalo netačnu, pomalo romantizovanu, filmskom platnu prilagođenu sliku nečega što je u svom korenu imalo mnogo dublje sociološke i kulturološke korene od pukog šepurenja neobičnim luksuznim perjem. Pre nego što uđemo u dublju analizu pojma dendi, pročitajte prvo kako su dendizam opisivali njegovi devetnaestovekovni savremenici:
Dendizam je :
- žarka potreba da se bude jedinstven,
- despotska doktrina elegancije i jedinstvenosti,
- jedna vrsta kulta samog sebe,
- zadovljstvo u zapanjenosti drugih
Dendizam nije:
- preterana sklonost ka dobrom odevanju,
- težnja novcu,
- drskost koja prelazi granicu učtivosti.
Iz izvora saznajemo da nas prvi dendi nikada neće opterećivati odevanjem kao takvim. Dendi ima potrebu da bude jedinstven i da od sebe stvara kult, ali kao i svaki kult, neće biti uspešan ako se zadrži isključivo na vizuelnom i površnom. Dendizam podrazumeva dobro obrazovanje, besprekorno vladanje manirima i bontonom, elokvenciju, visprenost, dosetljivost i puno drskosti. Povrh svega, dendi nam nikada neće pokazati koliko je truda i vremena uloženo u pažljivo filigransko tkanje svih ovih aspekata njegove ličnosti. Na dendiju je da nas ubedi, a na nama da poverujemo, da ono što kod drugih zahteva mukotrpan rad, kod njega dolazi prirodno jer je neizostavni deo njegovog bića. On se može spremati za večernju zabavu satima, ali u trenutku kada se pojavi u balskoj dvorani, prestaje da se zanima za svoju odeću. Njom se sada zabavljaju svi drugi. Ako se svemu doda i dašak šoka njegovim ekscentričnim ponašanjem, dendi može mirne duše otići na spavanje jer je njegov posao za taj dan završen.
Sa druge strane, nezvanična deviza dendizma glasila je nil mirori – ne dopusti sebi iznenađenost. U srce modernog urbanog čoveka velikih industijalizovanih gradova 19. veka (u periodu kada stres počinje da se oslovljava svojim današnjim imenom), dendizam uvodi antičku smirenost. No, ova ničim izazvana smirenost, koja se u antičkom heroju javljala usled sklada ljudskih sposobnosti i punoće života, kod dendija ima drugačije poreklo – njegov duh je naprosto previše zgrožen da bi se mogao pokrenuti i reagovati na svet oko sebe.
Dendi je suštinski engleska pojava, ali nije fenomen samo engleskog društva. Njegov pravi koren nalazi se u ljudskoj prirodi koja je svuda univerzalna i nepromenljiva. Ipak, za pojavu i definisanje ljudske sujete kanalisane kroz društveno prihvatljivu neprilagođenost, senzaciju i doktrinu elegancije, moramo se zahvaliti jednom Englezu, čoveku koji je svojim likom i životom dendizam učinio opštepoznatim pojmom, pa i profesijom – Džordžu Bramelu.
Džordž Bramel
„Biti rođen u Londonu 1778. godine bez ikakve plemićke titule značilo je biti osuđen na život u anonimnosti, osim ako na svoj periferni društveni položaj ne usmerite svetla ekscentričnosti”, napisao je Barbe d’Orviji, čovek koji je proučavao dendizam i njegovog prvog predstavnika, Džordža Bramela. Kao što se da videti iz priloženog citata, Džordž Bramel po rođenju nije dobio puno toga što bi mu u kasnijem uspinjanju društvenom lestvicom moglo pomoći. Ipak, zahvaljujući svom urođenom talentu da zaseni i šokira, postaće najbolji prijatelj tadašnjeg prestolonaslednika i budućeg kralja Džordža IV, a, zahvaljujući svom besprekornom ukusu, i apsolutni autokrata mode svog vremena.
Bramelovog suda i komentara su se plašili svi, bez obzira koliko imućni ili ugledni bili. Na vrhuncu njegove, hajde da to nazovemo, popularnosti, jedan negativan komentar ovog gospodara ukusa značio je toliku društvenu sramotu i mrlju na imenu da ste na osnovu toga mogli biti izbačeni iz elitnih londonskih klubova Vejters i Vajts. No, i pored toga, izvori navode da se Bramel sam nije oblačio toliko drugačije od ostalih. „Imao je ono nešto”, govorili su njegovi savremenici, „što razlikuje elegantnog čoveka od čoveka u večernjem odelu.” Izgleda da je upravo u tome stvar, a da je sud „ono nešto” pretrajao od početka 19. veka do danas, kada istim rečima opisujemo ljude koji nam se čine neverovatno privlačnim, a ne možemo objasniti zašto. Za dendija, kakvog je Bramel definisao svojim likom i delom, odevanje samo po sebi nije bilo dovoljno. Ono je samo predstavljalo simbol superiornosti njegovog duha.
Ipak, da odevanje jeste prva asocijacija na dendija i dendizam govori i podatak da je Bramel, nakon mentalnog sloma, pred kraj života počeo da nosi samo crne kravate iz žalosti za samim sobom. No, čak i ovaj podatak govori da je odevanje samo vizuelna doskočica talenta i inteligencije.
Kritika dendizma
Sredinom 19. veka, slučajno ili ne, baš u Francuskoj javljaju se prve javne osude dendizma, kao ispraznog i besmislenog trošenja vremena i energije. Pisci Balzak i Stendal naselili su svoje romane dendijima. U svom Traktatu o elegantnom životu Balzak pita: „Šta je to dendi?” i zatim odgovara:„Nameštaj iz budoara, izuzetno vešt maneken, ali misleće biće nikada.” Uglavnom su svi protivnici ove pojave dendizmu zamerali preterano podilaženje ljudskoj sujeti i taštini. (Setimo se da je upravo sredinom veka, tačnije 1848. godine publikovano izadnje knjige Vašar taštine. Naslov govori dovoljno.) „Da li bi taština bila poslednje osećanje u hijerarhiji osećanja naše duše?”, pita se Barbe d’Orviji. ,,Kada je taština zadovoljena, i kada to i pokaže, postaje uobraženost.”
Uobraženost je ta poslednja peruška u šeširu dendijevskih trikova. Dendi je uobražen preko svake mere, skoro nepodnošljiv, on izaziva i provocira i takvo ponašanje ne bismo trpeli ni od koga drugog, osim kod dendija. Jedan od najboljih primera je engleski pisac Oskar Vajld, čijim se duhovitim dosetkama i replikama junaka njegovih romana i danas divimo, a čiji smo lik verovatno upamtili ako smo ga ikada videli, jer hej, to je čovek brižljivo uređene neuredne frizure, u bundi, sa štapom u čijoj dršci ima dragulja za jednu prosečnu kraljevsku krunu. Ali zamislite da sa takvim čovekom morate da razgovarate svakog dana? Ipak nam je simpatičniji sa ove razdaljine od jednog i po veka.
Dendizam i dekadencija
Iako nisu dva putpuno identična pojma, dendizam i dekadencija se često pominju u duetu, koji su ne tako retko i činili. Šarl Bodler nazvao je dendizam „poslednjim bljeskom herojstva u dekadenciji”, a svojim stihovima je često pokazivao da je dekadencija opšteprisutna u svim slojevima naizgled naprednog društva opsednutog mehanizacijom i urbanizacijom.
Sigurno vam nije nepoznata ideja da su svi misleći ljudi skoro svake epohe tokom istorije mislili da je njihovo doba najgore, da su društvo, civilizacija i moral u opadanju i da čovečanstvu kao takvom sledi brzi kraj. Ipak, kraj 19. veka, period koji je izumeo termin „bol veka” definišući opšte stanje depresije i anksioznosti, bio je u ovu tvrdnju ubeđen malo više nego ostali. Bezbroj je umetnika, pisaca, filozofa i naučnika pokušavalo da dokaže da će, ne bude li se nešto brzo promenilo, svet jednostavno propasti. U svakom periodu duhovne krize, a kraj 19. veka to svakako jeste bio, čovek ipak čezne i za utehom, ili makar skretanjem misli. Svako ko se ikada lečio od bolnog raskida šopingom, zna da je okretanje modi, eleganciji, brizi za imidž, izgled i pojavnost, jedna od najčešćih ljudskih varki kojim se um štiti od straha. Stoga je, na kraju veka u kojem se pojavio, dendizam kao sada već opštepoznata, još uvek ne i sasvim priznata pojava, postao jedna od stanica sa kojih se kretalo u beg od stvarnosti. Dendizam i dekadencija, udruženi, u umetnosti ovog perioda najčešće se mogu pronaći u pesmama i na platnima pripadnika simbolističkog pravca.
„Dendizam je zalazeće sunce; kao zvezda koja se gasi on je veličanstven, bez toplote i pun melanholije”, napisao je Bodler. A vi zapamtite – dendizam je način života i ne postaje se dendi zbog materijalno vidljivih stvari.
piše: MoonQueen
Više podataka i zanimljivih priča o dendizmu potražite u knjizi Barbe d’Orviji, Dendizam i dekadencija, Ukronija, Beograd, 2007.
