piše: Ivan Veljković
Izvor slika: Besna kobila
Crtež: Kristof Šabute
„A ni more ne prašta.”
Znate kako da ga zovete. Ako ste čitali knjigu, znate i za njegovo noćenje sa Kvikvegom, za njegov odlazak iz Nantaketa u vidu člana posade broda Pikvod. Znate pritom i da nije bio vičan kitolovu kada se pridružio posadi. Svesni ste trezvenosti i sumnje Starbaka, raspevanosti Staba, zakucanog zlatnika i slikovitih scena čerečenja kitova nakon lova. Sećate se članova posade svih boja i rasa, kao i sudbine koja doslovce sve njih dočeka, bez izuzetka… Dobro, s jednim izuzetkom. A sećate se jako dobro i tog velikog belog kita.
Ne postoji generacija u zadnjih dvestotinak godina a da barem na neki način nije ukačila Mobija Dika, roman izvanrednog Hermana Melvila koji je postao deo svetske književnosti maltene od svojih ranih dana. Melvil je uspešno kombinovao svoje iskustvo na moru sa poznatim onovremenim pričama, poput lova na izvesnog kita po imenu Moka Dik i potapanja američkog kitolovačkog broda Eseks, za koje je upravo jedan kit bio zaslužan. Melvil je mudru, setnu i filosofsku prozu povezao sa vrlo opširno (i bez cenzure, barem u originalnom rukopisu) opisanim lovom na kitove i žetvu istih zarad dobijanja važnih namirnica poput spermaceta. Time je stvorio vanvremensko delo koje je zrelo za adaptaciju, reinterpretaciju, pa i parodiju. Štaviše, garantujem da ste odgledali najmanje jedan crtani film koji ili direktno prepričava priču, ili je parodira sa sopstvenim belim kitom.
I tu se javlja interesantna dilema. Kako kreirati adaptaciju a da se oseća sveže, da ne kopira prethodne, da zadrži originalni duh Melvilovog dela? U stripu je to rađeno mnogo puta, uključujući i dela koja su izašla na srpskom tržištu u zadnjih tridesetak godina. Dakako, najprijemčivije zreloj publici je štivo koje potpisuje francuski majstor stripa Kristof Šabute. Delo je izvorno izdala francuska kuća Vents d’Ouest (danas deo izdavačkog giganta Glénat) 2014. godine, u dve knjige. Integralno izdanje ova dva albuma u Srbiji potpisuje Besna kobila 2022. godine. I u maniru svih Šabuteovih dela (većina njih su, inače, adaptacije, interesantno je navesti), ovo je štivo koje i te kako treba posedovati na polici, pogotovo sada kada se gotovo svi Šabuteovi stripovi rasprodaju i jako teško nalaze.
Šabuteova adaptacija definitivno nije iscrpna. Najočigledniji primer toga je, recimo, izostatak najvećeg broja gemova (brodskih poseta), kojih u izvornoj knjizi ima devet, dok Šabute prikazuje samo poslednja tri. Pritom, Ismailovo filosofiranje je drastično svedeno, gde je i on sam u biti samo sporedni lik sa ne mnogo iskustva. To se vidi i vizuelno – Šabute Ismaila predstavlja kao glatko obrijanog momčića sa gotovo uvek nevinim, prestravljenim pogledom. Za razliku od njega, likovi kao što su, recimo, Taštego, Fedala, Starbak – ili, realno, skoro svi ostali – imaju neuredne kose, masu bora ispod očiju i na čelu, rošave ruke, rane po licu, posekotine po prstima i manjak zuba. I dakako, poglede koji prodiru pravo u dušu.
Ovo nevinaštvo Ismaila Šabute dodatno se pojačava kada se Ahab prvi put pojavi u priči. I iskren da budem, ne znam da li sam boljeg Ahaba video u bilo kojoj adaptaciji do sada. Da se razumemo, on ovde nije bombastičan niti preterano naočit. Štaviše, deluje gotovo jednoliko sa posadom. Ali se u njegovom pogledu, držanju i interakciji sa ostalima vidi upravo ono što ga odvaja od ostatka čovečanstva. To se vidi i kada zakucava zlatnik, kada tera posadu na zakletvu uz ispijanje ruma, ili kada krsti novoskovani harpun krvlju trojice harpunera. Dokažite mi da ste vredni, veli on. Dokažite mi da ste spremni da pratite ovog nimalo naočitog čoveka u sam pakao.
A zašto? Pa, zato što mu je ova bela ulješura odgrizla nogu. I ne, neće se odmoriti dok se za tu nogu ne osveti.
Šabute je, treba posebno naglasiti, izuzetno ispoštovao Melvila u vizuelnom delu, i tu ne govorim samo o likovima čije ste opise malopre pročitali. Sam čin kitolova je prikazan u tančin, sa vrlo malo dijaloga, u prigušenoj i mračnoj atmosferi; mornari, Melvil i Šabute su u tom smislu isti, jer su procesu kasapljenja kita prišli hirurški. Mornari su to obavili jer im je to posao, Melvil je to uradio rečima, a Šabute slikom. Neke od ovih scena su zapravo Melvilu i zadavale problem sa izdavačima kada je predstavljao Mobija Dika, i cenzure je zasigurno bilo, ali od tog trenutka pa do danas prošlo je znatno više od jednog veka, te Šabute s tim nije imao muke. Veća muka bi mu zasigurno bila koje delove izostaviti, koje zadržati, a na koja vizuelna rešenja se oslanjati da se ta filosofska, pregnantna nota Melvilove proze ne preskoči. Na tom terenu, Šabute je i više nego uspeo, jer ne postoji kadar u ovom stripu a da posustaje u kvalitetu. Od prvih tabli, gde vidimo tiho kretanje kroz travnato polje, pa do poslednjih tabli, na kojima vidimo Ismaila kako pluta u talasima, gledamo apsolutni vrhunac crtalačkog talenta ovog alzaškog strip autora.
Šabute je najefektniji kada ima pred sobom scene bez dijaloga. Naravno, to opet predstavlja prepreku adaptaciji dela kao što je Mobi Dik, koje se mnogo oslanja na razgovore, interakcije, monologe i prilično rečite izlete naratora (koji je, naposletku, i sam lik unutar priče). Količina dijaloga može sama po sebi da predstavlja problem novim čitaocima Mobija Dika Šabutea, ali to se svakako može nadomestiti apsolutnim trijumfom crteža i kompozicijama tabli.
Uzeću dve nasumične table kao slepi primer; na tablama 78 i 79 srpskog izdanja Šabuteovog Mobija Dika, jedan stariji mornar pojašnjava Ismailu kako Ahab može da pronađe Mobija Dika na osnovu smerova struja i plime, odnosno popularnih mesta gde se kitovi hrane (u romanu, ovu informaciju Ismail deli sa čitaocem putem naracije). Razgovor je krcat ekspozicijskim dijalogom, ali klaustrofobično smeštanje sagovornika u mračno potpalublje, kao i nekoliko ključnih kadrova gde vidimo mapu i olovku koja crta preko iste, dovoljno nam dočaravaju atmosferu razgovora. Čak i sa nimalo konteksta, posmatrač zna o čemu se razgovara i ko kome dostavlja informacije. Ponavljam, ovo su dve stranice koje sam nasumično okrenuo čisto da dokažem koliko se Šabuteova veština vidi u apsolutno svakom kutu stripa.
Sa jedne strane, jeste pomalo tužna činjenica da se Šabuteovi stripovi jako teško nalaze, a još manje reprintuju. Ali to samo po sebi govori dovoljno o njegovom uspehu. Mobi Dik je tek jedan primer svega što ovaj autor može da uradi, a definitivno stoji rame uz rame sa nekim od najbolje kotiranih adaptacija izvornog Melvilovog romana. I tu ne treba stvarno više ništa dodati.
april, 2026.
