Ovaj moto je jedan od onih kojima bi trebalo da se vodimo u životu, mada će ovaj tekst pokušati da objasni ulogu reči u jednom (umetničkom) delu. Iako je moć vizuelnog takva da uglavnom ostajemo bez reči, posebno onda kada smo u prilici da uživo vidimo delo nekog starog majstora, reči nam pomažu u opisivanju umetničkih dela, čak i kada mislimo da to nije potrebno. Bez obzira na to da li ste od onih koji vole da sede ispred jedne slike u muzeju i nemo je posmatraju satima ili od onih koji uživaju u tumačenju kustosa, pisanu ili izgovorenu reč ne možemo da zaobiđemo ukoliko želimo da znamo nešto više o samom delu. Postoje i ona dela koja u sebi čak sadrže reč, izreku, moto, akronim, citat, stih i tako naglašavaju ono što je na njima manje ili više očigledno ili pak ukazuju na potpuno novo značenje predstavljenog. Tekst koji je pred vama pruža neke od takvih primera i vrlo lako može da formalno, ali ne i suštinski, ponese naziv: Reči, reči, ne dela.
Nepoznati autor, Despot Stefan Lazarević, oko 1416–1418.
Ktitorska kompozicija manastira Resave, kao i većina srednjovekovnih fresaka ima natpise koji imenuju predstavljene ili bliže određuju celu predstavu, uglavnom pojedinu biblijsku scenu. Na taj način se ovo slikarstvo, uslovno rečeno, približava stripu – biblijske priče objašnjene su kroz cikluse ili nizove kompozicija koje predstavljaju određene epizode, a tekst je tu da nam pomogne da shvatimo o kojoj priči je reč. Iznad ove ktitorske kompozicije stoji natpis: Despot Stefan, gospodin svih srpskih zemalja i ktitor mesta (ovog svetog). Prikazan reprezentativno, u viteškom duhu i svečanoj odeždi dekorisanoj zlatnim dvoglavim orlovima u krugovima, despot prinosi model hrama trima anđelima, koji ovde simbolišu Svetu Trojicu kojima je crkva posvećena. Ispod modela hrama je svitak sa molitvom i poetskim tekstom, odnosno delom hrisovulje (povelje manastira sa zlatnim pečatom čiji original nije sačuvan). Sa neba Hrist spušta krunu na despotovu glavu, dok mu anđeli sa strane prinose mač i koplje – čin koji je označen kao božanska investitura, odnosno vizuelna predstava srednjovekovnog vladara koji je istovremeno i Hristov namesnik na zemlji. Nisu poznata imena umetnika resavskog živopisa, ali ostalo je zapisano da je despot Stefan odabrao neke od najiskusnijih majstora vizantijskog slikarstva ranog 15. veka, uglavnom iz Soluna.
Jan van Ajk, Arnolfinijev portret, 1434.
Ova slika veridbe ne bi bila ista da se u pozadini, na zidu doma porodice Arnolfini, nije našao potpis samog umetnika: Johannes de Eyck fuit hic 1434. Ne samo da je umetnik svojim potpisom potvrdio autorstvo i datum nastanka ovog dela, već je čitavoj kompoziciji dao jedan kredibilitet u smislu svedočanstva. Naime, prisustvujemo jednoj veridbi, gde par koji očekuje prinovu sklapa bračni zavet, držeći se za ruke, dok druga ruka muškarca gestom pokazuje da je reč o obećanju, a ruka žene je položena na stomak u kome se već odvija novi život. Pas između njih, cipelice, voće i upaljena sveća simbolišu vernost, muške i ženske principe, plodnost i svetlu budućnost, a u ogledalu okruženom scenama Hristovih stradanja, koje uvek ima složenu simboliku, vidimo dve figure koje su svedoci ovog događaja, dok se zbog pomenutog potpisa iznad njega: Jan van Ajk beše ovde, smatra da je jedan od predstavljenih svedoka upravo sam umetnik, te je ova slika na neki način i njegov autoportret.
Žan Žak Buasar, Expers fortunae est sapientia, 1593.
Amblemi su likovni izrazi u kojima su slike i reči nerazdvojni. Ponekad je veza između njih očigledna, a ponekad toliko komplikovana i zagonetna da čak ni prateći stihovi ne mogu da je objasne. Srodni su sa simbolima, alegorijama i heraldikom, ali upravo je tekst ono što ih čini specifičnim. U Buasarovoj knjizi amblema Emblemata (prvo izdanje 1584. godine) mogu se pronaći različiti amblemi koji ilustruju brojne apstraktne pojmove, od kojih je jedan i ovaj sa nazivom Expers fortunae est sapientia odnosno Mudrost (znanje) je nezavisno od bogatstva. Na amblemu vidimo žensku figuru kao personifikaciju Bogatsva koja plovi vodom u lađi snabdevenoj kovčegom i vazama, dok druga ženska figura, personifikacija Mudrosti, čita za kamenim stolom sa istoimenim natpisom na grčkom, okružena knjigama, globusima i sovom, poznatim simbolima znanja i mudrosti.
Alfons Muha, Job (Džob), 1896.
O važnosti plakata i porukama koje oni nose bilo je reči u jednom od prethodnih brojeva. Tekst je njihov nerazdvojni deo i tumačenje se ne prepušta slučaju, prvenstveno zbog njihove komercijalne ili propagandne svrhe. Jedan od umetnika koji je obeležio zlatno doba plakata bio je Alfons Muha. Na njegovom reklamnom posteru za proizvođača duvanskih papirića, kompaniju Džob, vidimo jednu od Muhinih prepoznatljivih devojaka duge kose koja se uz duvanski dim svoje cigarete, sva bujna i voluminozna, stapa sa ornamentima slike. Da nema ključnog naziva na vrhu kompozicije, moglo bi se reći da je reč o nekoj glumici koje je Muha često portretisao u maniru ar nuvoa, a bez cigarete bi posmatrač možda pomislio da je reč o nekoj personifikaciji. U pozadini se nazire i više puta ponovljeni logo, odnosno inicijali osnivača kompanije Džozefa (Žozefa) Bordoa (Joseph Bardou): JB koji su spojeni stilizovanim dijamantom, od koga se ljudima učinilo da je u pitanju slovo „O”, te je kompanija tako i dobila naziv JOB.
Mihail Larionov, Vesna (Proleće), 1912.
Avangardu je obično odlikovala inovativnost i želja da se umetnik otrgne tradiciji, ako ne suštinski, onda makar formalno. Ruska avangarda je te težnje katkad dopunjavala za zapadni svet egzotičnim pismom – ćirilicom. Naime, da ova slika nije potpisana godinom i nazivom Vesna (Proleće), možda ne bismo ni znali da je umetnik želeo da prikaže jedno godišnje doba tradicionalno, jednom ženskom figurom, ali ne klasičnom, kako je to dugo u umetnosti bila praksa, već jednom naivnom i primitivnom predstavom. Takozvana primitivna umetnost bila je velika inspiracija modernim i avangardnim slikarima poput Gogena, Rusoa i Pikasa, a tim velikanima pridružio se i Larionov.
Marsel Dišan, L.H.O.O.Q, 1919.
Avangarda, a kasnije i umetnost koncepta, nije se samo poigravala sa formom, već je pravila i parodiju na umetničko delo. Dišan, osnivač redimejda, pokreta koji je podrazumevao da se od već postojećeg predmeta, najčešće za svakodnevnu upotrebu, napravi novo umetničko delo tako što bi umetnik dodao poneki detalj ili samo dekontekstualizovao predmet, kreirao je jednu od najpoznatijih parodija u istoriji umetnosti. Leonardova Mona Liza, kao identitetska slika Luvra, ali i čitave renesanse, već je krajem 19. veka, zbog konstantnog forsiranja, postala predmet podsmeha u pojedinim krugovima. Dišan je Mona Lizi na jednoj crno-beloj razglednici dodao brkove i bradu, čime je želeo da se poigra i sa tradicionalnim predstavama i ulogama žena i muškaraca usled Frojdove psihoanalize, dodavši naslov: L.H.O.O.Q. (francuski: el aš o o ku). Kada se ovaj pseudoakronim ovako brzo izgovori i pretumbaju se slova, dobija se jedna vulgarna izjava kroz igru reči: Ona ima dobru zadnjicu, što je, naravno, izazvalo oštre kritike u umetničkom svetu, ali ubrzo i otvorilo prostora za brojne parodije, parodije parodija i preispitivanja autoriteta u umetnosti.
Rene Magrit, Izdaja slike (Ovo nije lula), 1928–29.
Da li biste verovali očima ili rečima kada vidite sliku lule na kojoj jasno piše da to nije lula? Rene Magrit često se poigravao sa značenjem, kako slike, tako i reči. On je za njegovu sliku poznatu kao Ceci n’est pas une pipe izjavio da bi slagao da je napisao da je to lula, jer kada bi nekom zatražio da mu zapali tu istu lulu, taj neko to ne bi mogao da učini jer je reč o slici lule, odnosno njenoj reprezentaciji, a ne luli kao konkretnom i opipljivom predmetu. Otud zvanični naziv dela Izdaja slike, jer se umetnik vodio onom mišlju da nas oči često varaju, kao i da možemo predstaviti i ono što ne postoji, odnosno ono što ne vidimo u realnosti, a to je bilo u skladu sa nadrealizmom, pravcem kome je pripadao.
Roj Lihtenštajn, Beznadežno, 1963.
Strip je bio na razne načine rado primenjivan u slikarstvu. Posebno je to bio slučaj sa Lihtenštajnom i njegovim melodramatičnim ženama. Jedna od njih je ova plavokosa beznadežna žena koja leži na krevetu i plače dok u oblačku iznad nje vidimo da misli: That’s the way it should have begun! But it’s hopeless! Dok je ona, sada razočarana, očekivala da će njeni ljubavni jadi početi drugačije i nastaviti se u drugom pravcu, Lihtenštajn je zapravo iskoristio istu epizodu strip umetnika Tonija Abruca, promenivši samo devojčinu boju kose.
Džon Baldesari, Šta je slika, 1968.
Ovo je jedno savremeno delo koje postavlja važno pitanje i daje odgovor: Šta je slika? Da li osećate kako su svi delovi dobre slike međusobno povezani, a ne samo postavljeni jedni do drugih? Umetnost je stvorena za oko i može se samo nagovestiti rečima. Umetnik koji je, u stvari, iskoristio tekst iz jedne knjige, a angažovao nekog drugog da ih ispiše na platnu, imao je u glavi samo ideju koju su drugi realizovali. Ironično, ispalo je da su upravo te reči o kojima on govori i kreirale sliku.
Benksi, Prati svoje snove – otkazano, 2010.
U bostonskoj Kineskoj četvrti je jednog dana 2010. (prema nekim izvorima 2011. godine) na jednom zidu osvanuo grafit sa porukom: Follow your dreams i jednom jedinom, ali vrlo važnom rečju: Cancelled preko čitavog grafita. U svom prepoznatljivom, satiričnom maniru, ovaj britanski umetnik (ili verovatnije čitav tim) još jednom je ukazao na mnoštvo problema savremenog društva. Ostvarenje američkog sna koje svi došljaci te države priželjkuju, a posebno oni koji su iz svoje zemlje otišli nezadovoljni, želevši da u nekom, recimo baš Bostonu i Kinesekoj četvrti, i to baš kao moler, započnu svoj novi život, odjednom je delovalo mnogo teže, čak i nemoguće, suprotno samoj motivacionoj floskulici: Prati svoje snove. Moć reči (ovde konkretno reči: Otkazano) pokazala je kako samo jedna jedina reč može u potpunosti da promeni poruku koju nose tekst i slika kao i čitav kontekst umetničkog dela.
piše: Ana Samardžić
maj, 2018.
