piše: MoonQueen
Dečje igračke, slika novorođenčeta u porodičnom albumu, kućni ljubimci, dečja soba – ovo su neke od asocijacija koje danas imamo pri pomisli na decu i detinjstvo. U periodu u kojem smo mi odrastali one su se manje ili više podrazumevale i smatrane su društvenom normom, pa verovatno svako od nas ima barem jednu fotografiju iz detinjstva na kojoj „pozira” sa svojom omiljenom igračkom, braćom i sestrama, drugom, drugaricom ili nekom životinjom. Tradicija posmatranja i predstavljanja deteta na ovaj način ipak nije drevna koliko bismo možda pomislili. Ona seže u drugu polovinu 18. veka, a razvija se tokom 19. kada se slika deteta u javnosti formira na način koji nam je danas blizak. O tome najbolje svedoče upravo dečji portreti koji se u srpskoj, kao i evropskoj umetnosti učestalo javljaju tokom 19. veka, zahvaljujući novom statusu koji deca dobijaju u društvu.
Veliku zaslugu za poštovanje deteta kao individue, te interesovanje i razumevanje njegovih potreba, dugujemo eri prosvetiteljstva koja stupa na evropsku intelektualnu scenu krajem 18. veka. Jedna od najvažnijih ličnosti (ali svakako ne jedina), čiji je intelektualni rad popločao put uvažavanju dečje individualnosti jeste francuski filozof Žan Žak Ruso, čija je knjiga Emil ili o vaspitanju postala obavezna lektira svih pedagoških ustanova širom sveta. Ruso i njegovi savremenici posmatrali su detinjstvo kao (podjednako) važan deo života, zalažući se u isto vreme da se prema detetu treba ophoditi shodno njegovom uzrastu, što znači strpljivo, sa razumevanjem i nežnošću. Popularizacija pedagoške literature i unapređen sistem školovanja koje je donelo doba prosvetitetljstva rasvetliće i obojiti put razvoja brige o deci tokom narednih sto godina. Upravo u narednom, 19. stoleću, različiti naučni i društveni faktori oblikovaće sliku deteta kakvu danas znamo i čije obrasce nesvesno usvajamo i ponavljamo.
Veliku ulogu na pozornici pedagogije odigrala je demografija. Poznato je da je 19. vek bio period vrtoglavih i naglih demografskih promena, a za priču o deci i detinjstvu veoma važne promene odigrale su se i na polju medicine. Otkriće vakcine protiv boginja drastično je smanjilo stopu smrtnosti novorođenčadi i male dece, čemu su doprinela i stroža higijenska pravila krajem veka. Istraživanje i korišćenje kontraceptivnih sredstava dovelo je do delimične kontrole rađanja, a pomenuti faktori dovešće do opadanja broja dece u jednom domaćinstvu, ali i dužeg životnog veka ukućana. S vremenom, sve ove izmene uslovile su i drugačije doživljavanje doma i porodice i veću emotivnu povezanost njenih članova koja postaje i tema umetnosti.
Građanski porodični portreti bili su veoma česti tokom 19. veka. Oni preuzimaju odlike aristokratskih porodičnih poretreta ranijih epoha. Novine koje donosi 19. vek jesu odlike prisnosti i nežnosti među roditeljima i decom – dodiri i zagrljaji ostaju dokumentovani ne samo na fotografijama već i na slikama. Blizak odnos očeva i dece, ranije veoma retko prikazivan u slikarstvu, postaje nova tema umetnosti 19. veka, tokom kojeg se pod uticajem pedagoškog obrazovanja očinska naklonost više ne tumači kao odraz slabosti. Jedan od najlepših primera ovakvog napretka jeste slika austrijskog umetnika Fridriha fon Amerlinga Rudolf fon Ataber sa decom Rudolfom, Emili i Gustavom iz 1837. godine. U isto vreme, umanjena razlika u godinama između braće i sestara doprinosi i njihovoj bliskosti – starija braća i sestre dobijaju ulogu nekoga ko čuva i pazi mlađe, uči ih igrama i „životnim lekcijama”, a ponekad i grdi, kao što je to prikazano na slici Uroša Predića Stariji brat uči mlađeg da dubi u uglu iz 1878. godine.
Još jedna inovacija 19. veka, kada su u pitanju porodični portreti, jeste slikanje novorođenčadi na njima. Naime, zbog velike stope smrtnosti u najranijem uzrastu, tokom ranijih perioda sasvim mala deca neretko su bila izostavljana sa portreta jer se nije znalo da li će i koliko poživeti. Ipak, novo doba donelo je i izmenjenu praksu žaljenja za bližnjima, o čemu više možete pročitati u našem 50. broju.
Kao što smo pomenuli, pod uticajem prosvetiteljskih ideja, detinjstvo počinje da se shvata kao doba neponovljive idile, a deca kao suštinski iskrena i neiskvarena ljudska bića. Zbog toga, na dečjim portretima 19. veka ona su nedvosmisleno povezivana sa drugim simbolima sreće, idile, nežnosti i nevinosti pozirajući sa cvetom i mladunčadima životinja. Žan Žak Ruso napisao je da je dete mladica na čiji rast i razvoj treba uticati i podsticati ga. Mnogobrojni časopisi 19. veka govorili su o deci kao „najlepšem cveću”, a sa cvetom u rukama pozirale su i devojčice i dečaci u najranijem uzrastu. Jedan od prvih srpskih časopisa za decu, Neven, nije slučajno dobio ime upravo po cvetu, niti mi danas bez razloga pevamo Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte – deca su ukras sveta!
Drugi čest motiv na dečjim portretima bile su životinje, i to najčešće njihova mladunčad, koja su, kao i ljudska deca, pravila prve korake i sa znatiželjom otkrivala svet oko sebe. Na portretima su deci društvo uglavnom pravile domaće životinje koje se i danas smatraju uobičajenim kućnim ljubimcima – psi, mačke i ptice – ali ne treba zanemariti ni ulogu jagnjeta kao simbola nevinosti i umiljatosti. U stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu nalazi se Dete sa jagnjetom, slika Jovana Popovića nastala 1846. godine koja idealno ilustruje ovakav primer.
Briga oko domaćih životinja ili kućnih ljubimaca bila je važna tokom odrastanja dece u 19. veku. Brigom o životinjama deca su se učila disciplini, odgovornosti i upravljanju domaćinstvom. Porodice koje su gajile golubove neretko su prepuštale brigu o golubarnicima najmlađim članovima, zbog čega je golub postao jedan od čestih epiteta i simbola deteta.
Građanska klasa koja je bila glavni naručilac dečjih portreta u 19. veku uvela je još jednu novinu u život najmlađih – podarila je detetu njegov privatan prostor, tj. dečiju sobu. Svođenje porodice na njen osnovni nukleus, majku, oca i decu, izmenjeni uslovi stanovanja, pa i sama arhitektura građanskog doma odvojili su decu od roditeljske postelje. Harmonična i hijerarhizovana sreća građanskog društva počivala je na harmoničnoj porodici u kojoj je svaka individua imala svoje posebno mesto i ulogu, obaveze, ali i određene privilegije. Sredinom 19. veka u evropskom kulturnom krugu deca dobijaju sopstvenu sobu i pravo na privatnost koje ranije nisu imala.
Uloge za koje su deca pripremana ogledale su se u njihovim igrama i igračkama. Način na koji se deca igraju, sadržaj i struktura njihove igre i izgled igračaka odražavale su aktuelne socijalne i ekonomske uslove. Sasvim mala deca prikazivana su sa zvečkama koje su bile iste za oba pola. S vremenom, zvečke smenjuju replike ratničke opreme za dečake (drveni pištolji, mačevi i bič) i lutke za devojčice koje su se na taj način pripremale za buduću ulogu majke. Poziranje sa igračkama bilo je rezervisano za portrete dece koja još nisu pošla u školu, dok od njihove sedme godine lutke i lopte na slikama menjaju knjige – simboli njihove svetle budućnosti ka kojoj ih vode škola, obrazovanje, pismenost i nauka.
Iako je knjiga mnogo češći pratilac dečaka nego devojčica, na ovakvim portretima u srpskoj istoriji slikarstva poznato je i nekoliko drugačijih primera. U pitanju su portreti Savke Simić koji je uradio Jovan Popović i Varvare Pupin čiji je autor Paja Jovanović.
Kraj veka uveo je u dečje portrete individualnost koju raniji radovi nisu imali. Dečji bunt, nestašluci, duhovitost, naivnost i čitav raspon emocija koje deca proživljavaju, a koje često nisu u stanju da prikriju kao odrasli, počinju da se slikaju iskreno i sa simpatijom. Majstor dečje psihologije na slici u našoj sredini svakako je Uroš Predić, čija dela i danas izazivaju i suze i smeh, a u oba slučaja veliku empatiju i osećaj da naslikanoj sceni lično prisustvujemo. U shvatanju i predstavljanju dece na umetničkim delima 19. vek doneo je ključne promene, a jedna od najvećih jeste ta što je na koncu 19. veka detetu konačno dozvoljeno da bude samo dete i da to bude dovoljno.
april, 2023.
