Kulturološki motiv prodaje duše đavolu javlja se veoma rano u legendama i folkloru naroda Evrope, a najveću popularnost stiče u periodu između 15. i 18. veka. Ljudi za koje se smatralo da imaju neku vrstu ugovora sa đavolom najčešće su bili nadarene individue, visokih sposobnosti u svom polju rada. Često se ovakav pakt pripisivao piscima, slikarima i muzičarima. Takvo obeležje stajalo je nad imenima umetnika kao kletva, dok je Nikolo Paganini taj epitet koristio kao adut.
Ovaj najslavniji virtuozo svog vremena, poreklom iz Đenove, može se smatrati jednim od začetnika moderne tehnike sviranja violine. Paganini je rođen 27. oktobra 1782. godine, kao treće od šestoro dece Antonija i Tereze Paganini. Njegov otac, neuspešni trgovac, će ga već sa pet godina upoznati sa muzikom, učeći ga osnovama gitare i mandoline, da bi sa sedam godina prešao na violinu. Pored prvog susreta sa muzikom, otac mu je ostavio i nezgodnu ljubav prema kockanju, nešto što će Paganiniju praviti probleme tokom većeg dela života. Kada je prevazišao muzičko znanje svoga oca, otišao je da uči od najboljih učitelja u Đenovi. Njegov muzički talenat je vrlo brzo prepoznat i već sa deset godina Paganini je imao svoje prve nastupe. Kratko je boravio u Parmi, gde je dobio dobro obrazovanje iz komponovanja. Po povratku u Đenovu bio je svestan toga da ne postoji ni jedan majstor violine od koga može nešto novo da nauči, s obzirom da ih je sve prevazišao sa nepunih osamnaest godina. Počeo je da komponuje i da svira, uglavnom po crkvama. Takođe je sebi postavio rigorozno vreme vežbanja od petnaest sati dnevno, u toku kojeg bi vežbao sopstvene kompozicije koje su često bile komplikovane i za njega samog.
Godine 1801. zadivio je publiku svojim izvođenjem na festivalu Santa Kroče, što mu je donelo popriličnu slavu. Sa osamnaest godina Paganini je postavljen za prvu violinu grada Luke. Luka je u to vreme anektiran od strane Napoleona, a oblast je data pod rukovodstvo Elizi Bonaparte, Napoleonovoj sestri. Elizi se dopalo Paganinijevo sviranje, pa ga je 1805. dovela da bude solo violinista na njenom dvoru. Međutim, vrlo brzo se vratio životu ispunjenom konstantnim turnejama. Paganinijevo ime dobijalo je sve veći značaj, a uz slavu probudila se njegova slabost ka ženama i kocki. Njegova ljubav prema kockanju dovela je do toga da je morao da založi svoju violinu da bi otplatio kockarski dug. Jedan francuski trgovac mu je pozajmio violinu da bi mogao da svira na koncertu i povrati izgubljeni novac, a nakon što ga je čuo kako svira, tu violinu mu je poklonio. Podjednako strasna bila je i Paganinijeva ljubav prema ženama. Tih godina vratio se i akustičnoj gitari, ali na njoj nikada nije svirao na javnim koncertima, ona mu je služila kao lični instrument i kao pratnja u mnogobrojnim ljubavnim pohodima.
Iako je bio popularan pred italijanskom publikom, Paganini nije stekao internacionalnu slavu sve do 1828. godine, kada je krenuo da putuje na turneje po svim većim evropskim gradovima. Umeo je da očara publiku svojim izvođenjem, bilo da se radi o oštrom ili pak izrazito nežnom izvođenju, nije bilo retko ni to da publika zaplače od naleta emocija na njegovim koncertima. Publika tog vremena se prvi put susrela sa takvom virtuoznošću i razgibanošću koju je Paganini posedovao. I mada nije uveo nikakvu revolucionarnu tehničku promenu u svet violine, on je poznate tehnike ukombinovao na način kakav je do tada bio nezamisliv. Njegov zapanjujući način sviranja je ubrzo dobio mitske proporcije. Talenat, posvećenost i vrlo smelo privlačenje pažnje publike, ukombinovani sa dve fizičke karakteristike (izraženo dugački i fleksibilni prsti) zaslužni su za nadimke poput „Đavoljeg violiniste“ i „Gumenog čoveka“. Paganini je svakako potpomagao ovakvim mitovima sa svojim vragolijama, poput sviranja na samo jednoj žici.
Paganini je imao malo bliskih prijatelja. Sa ljubavnicom je dobio sina, koga je kasnije priznao i kome je ostavio svoje neprokockano bogatstvo. Kroz ceo svoj život bio je izložen raznim bolestima. Njegov ekstravagantni život i konstantne turneje negativno su uticale na njegovo zdravlje. Već 1822. mu je dijagnostikovan sifilis, a lečenje živom i opijumom samo je pogoršalo njegovo pshičko i fizičko stanje. Nakon preležane tuberkuloze u Francuskoj, potpuno je prestao sa koncertima. Ovo vreme svog života je posvetio sređivanju kompozicija i dokumentovanju metoda sviranja. Poslednji put kada je otišao u Pariz, 1836. godine, imao je želju da otvori kazino. Nakon momentalnog neuspeha i razočaranja koje ga je ostavilo u finansijskoj propasti, odlučio je da na aukciji proda svu svoju imovinu, uključujući i svoje instrumente. Zbog bolesti, glas gubi 1838. godine, a dve godine kasnije umire u Nici.
Međutim, čak ni tu nije bio kraj njegovim mukama. Zbog njegovog zloglasnog nadimka, katolička crkva je odbijala da se njegovo telo sahrani u Đenovi. Celu stvar je pogoršalo to što je Paganini odbio da se ispovedi pred smrt misleći da je prerano za to, a zbog nagle smrti sveštenik nije mogao doći na vreme. Prošle su četiri godine dok se njegovo telo nije prenelo u Đenovu, ali i dalje nije sahranjeno. To je učinjeno tek 1876. godine u Parmi.
Mnogi smatraju Paganinija za najznačajnijeg violinistu svih vremena, a njegove brojne kompozicije, uključujući i najznačajniju 24 Caprices, do danas važe za najzahtevnije kompozicije ikada komponovane za violinu. Njegov turbulentan i tragičan život služio je kao inspiracija za mnogobrojna flmska dela, koja vam mogu dati nov i zanimljiv pogled na život ovog italijanskog virtuoza. A ako vam filmovi i brojne interpretacije Paganinijevih dela (koja se mogu naći na internetu) ne utole interesovanje za ovim kompozitorom, toplo vam preopručujem da ugrabite prvu moguću priliku da uživo čujete izvanrednog violinistu Nemanju Radulovića. Shvatićete zašto ga nazivaju Paganinijem 21. veka.
piše: Marko Kolarović
