foto: Slavica Dolašević

intervju vodila: Tisa Milić

Danka Sekulović je dramaturškinja i performerka rođena u Beogradu. Velika je ljubiteljka lutkarskog pozorišta, sa završenim prvim stepenom specijalizacije lutkarske režije u Rusiji. Tokom rada u Cirkusferi počela je da nastupa, najčešće kao baza u partnerskim akrobacijama, ali ni akrobacije na ringu joj nisu nepoznate. Iza sebe ima nekoliko uspešnih predstava, kako za decu, tako i za odrasle, i nekoliko performansa.

Za početak mala vežba iz dramaturgije. Pokušaj da imenuješ to sve čime se baviš u jednoj (izmišljenoj) kovanici.

Turbopraktik

Tvoj rad u Cirkusferi traje već nekoliko godina. Ispičaj nam nešto ukratko o tom projektu. Kada je nastao, ko ga je osnovao i sa kojom idejom vodiljom?

Cirkusfera je udruženje umetnika koji se bave razvojem savremenog cirkusa. Postoji preko deset godina i osnovali su ga Milan Manić, Vladana Manić, Ivana Koraksić i drugi. Njihova vizija je da kroz edukativne projekte i produkcije žive i rade savremeni cirkus. Udruženje je, naravno, više puta menjalo brojno stanje. U trenutku kad sam otkrila Cirkusferu, ja sam bila dramaturškinja koji voli svašta da trenira, a ubrzo sam postala članica i akrobatkinja.

Kaži nam nešto o CirkoBalkani?

Udruženje Cirkusfera i udruga Cirkorama iz Zagreba zajedno su pokrenule CirkoBalkana putujući festival. Tokom festivala moguće je pogledati  brojne predstave savremenog cirkusa, bilo da su iz regiona ili šire. Važna uloga koju festival ima je edukativnog karaktera. Gostujući umetnici su ujedno i instruktori koji zainteresovanim lokalnim umetnicima drže radionice. Tako se razvijaju tehnike različitih veština, ali i različiti umetnički izrazi. Festival se održava u velikom crvenom šatoru, koji je ujedno i zaštitni znak festivala. Dok ovo pišem, nalazim se u Zagrebu pored šatora i čekam da festival počne. U Beogradu festival se održava u septembru.

Koje su tvoje uobičajene aktivnosti u okviru Cirkusfere?

Često imam osećaj da smo svi u Cirkusferi turbomultipraktik.

Različitih zanimanja, svi okupljni oko iste ideje i suočeni sa brojnim zadacima. Mi smo organizatori, producenti, edukatori, instruktori, umetnici, izvođači, zagovarači, performeri i svi se u sve mešamo, ali ono što se dugo nije mešalo, a lično mi je drago što se i to dešava, jeste da se žongliranje meša u akrobatiku, i akrobatika u žongliranje.

Za predstavu za decu Oh My Todor osvojila si nagradu za najbolji dramski tekst na festivalu u Istočnom Sarajevu. Šta te je inspirisalo da napišeš tekst?

Kuku Todore je bila predstava (i negovano čedo) Amele Vučenović, glumice, a kasnije rediteljke i profesorke lutkarstva. Ona je provela godine istražujući i prikupljajući materijal o ovoj vrsti  vašarsko-socijalno-angažovanog izraza. Svoju ideju je podelila sa mnom kad smo se upoznale i dala mi rok. Kasnije mi je priznala da nisam ostavila utisak da ću ispuniti zadatak i da se prijatno iznenadila kad sam joj u roku poslala prvu ruku teksta, koji ju je već tad oduševio.  Naš Todor je proputovao svet i stigao na neka mesta koja ja još uvek nisam uspela da posetim. On je domaća verzija poznatijeg britanskog ginjola Panča i ruskog Petruške. Mi smo želele da kroz tradicionalnu strukturu ponovo zaigra Todor kao naš savremenik. Poseban i zarazan izazov je bilo rimovanje dijaloga, koje je glumac morao da izgovara dok jednom rukom animira jednu, a drugom drugu lutku, skriven iza paravana…  

foto: Tanja Drobnjak

Odgledala sam nedavno predstavu za decu Svetu se ne može ugoditi u produkciji pozorišta za decu Duško Radović i primetila da deca u publici vrište od smeha. Šta misliš, zbog čega im je tako zabavna?

Predstava Svetu se ne može ugoditi je nastala po skoro istoimenoj narodnoj priči, koja opisuje jednu realnu situaciju. Situaciju koja i jeste i nije smešna, ali je svakako poučna. Nas tri na sceni (Sofija Uzur kao mlađa sestra, ja kao starija i Aleksandra Anđelković kao glas magarca) proživljavamo tu situaciju. Moram priznati da se nas tri dobro zabavljamo na sceni, pa se delom i to prenelo publici. U predstavi se ne trudimo da budemo smešne, ne insistiramo na smehu ili zabavi, ono što iniciramo je razgovor i rešavanje problema sagledavajući ga iz više uglova. Ovako kad napišem ne zvuči nimalo smešno, ali kroz taj naš dijalog smo protkale i akrobacije, i manipulisanje objektima i ples i, naravno, kompikovan i uvek zabavan odnos između dve sestre. Moram samo da dodam da, iako je ovo prvenstveno predstava za decu, primećeno je da se i roditelji smeju i zabavljaju, neki čak i glasnije od dece. Ovo mi je kao autorki jako bitno, jer na taj način deca uče od svojih roditelja da se opuste i prepuste doživljaju.

Predstava Not the right leg je tvoj autorski projekat čija je polazišna tačka bio upravo incident sa lomljenjem noge. Kako ti je sad noga, da li je sve u redu? Imaš li u planu neki nov autorski projekat?

Ligamente kolena smo sastavili hirurški, a predstava je bila važan deo rehabilitacije. Predstava Not the right leg je nastavila da živi i nakon mog zaceljenja. Rediteljka Ana Popović i ja smo činile autorski tim, ali i producentski, tako je i nastala prva koprodukcija Cirkusfere i Tri groša. Mislim da je upravo naša upornost razlog što se ta predstava igra treću sezonu zaredom, što je dosta retko za predstave nezavisne produkcije. Uz Branka Džinovića, autora muzike, uspele smo da obiđemo dosta festivala, osvojili smo nekoliko priznanja i predstavu i dalje zovu i publika i dalje dolazi, te je mi i dalje igramo. Hronološki sledeći autorski projekat je bila predstava Svetu se ne može ugoditi. Trenutno razmišljam o kraćem nastupu, inspirisana kombinacijom balansiranja na žici i jednom istorijski važnom veštinom koju još ne smem da otkrijem…

Cirkuske veštine su bazirane na fizičkom umeću, ali za kompletnu scenu neophodna je dobra priča. U kojoj meri priča figurira u jednoj cirkuskoj predstavi, a koliko je stvar izvođačke improvizacije? Po čemu se proces dramaturgije razlikuje kod cirkuske i predstave nastale po dramskom tekstu?

Dramska predstava i predstava savremenog cirkusa mogu, a ne moraju da imaju mnogo zajedničkih odlika. U savremenom cirkusu fabula, priča, narativ sve je dosta široko shvaćeno. Česta je komunikacija sa publikom i probijanje četvrtog zida. Jedna od odlika savremenog cirkusa je rizik, bilo da je u pitanju fizička opasnost ili tenzija koja se gradi pri izvođenju trika. Sukob uspeha ili neuspeha onoga što se izvodi pred publikom je upravo ono što uvlači publiku u događanje, priču, doživljaj, predstavu… i ruši zid. Još jedna velika razlika u odnosu na predstavu klasičnog dramskog pozorišta je pitanje uloga izvođača u savremenom cirkusu. Dok glumac uz tekst postaje dramski lik, izvođači u savremenom cirkusu najčešće izlaze na scenu kao oni sami. Neretko kopajući po svom karakteru i izvlačeći nesvakidašnje i oslobođene reakcije uz pomoć tehnike klovna… ne umem o ovome ukratko da pišem – kad naučim, javim se opet. Sve ovo ne osporava bitnost dramaturgije u savremenom cirkusu, koja opet podseća na dramaturgiju postdramskog teatra, u kojoj je sve moguće i linije narativa su neograničene.

U okviru akcije koju je organizovala agencija Red, povodom Svetskog dana borbe protiv karcinoma jajnika stajala si kao Pobednica pored Beogradskog pobednika u džinovskoj haljini. Opiši nam kako je izgledao ovaj događaj i pripreme za njega. Na čemu ti to zapravo stojiš? Zbog čega je ovaj performans važan?

Saradnja sa marketinškim agencijama se najčešće opisuje kao tezga. Tezga koja je jako bitna i neophodna za opstanak cirkuskih umetnika u smislu plaćanja računa. Obično su to komercijalne ideje kreativnih timova iz agencija, tako da mogu biti dosta različite. Neke tezge su nam, naravno, draže od drugih, dok su neke bolje plaćene. Pomenuta akcija agencije Red imala je zadatak da podseti žene da odu na redovni ginekološki pregled, jer je karcinom jajnika moguće pobediti skoro pa jedino ako se na vreme otkrije. Budući da je tema dosta škakljiva, kreativci iz agencije su joj doskočili inspirisani haljinom, tj. performansom Marine Abramović. Produkcija me je uključila pred sam događaj, kao nekoga ko se ne plaši da stoji i upravlja platformom, na četiri metra visine po vetru.

foto: Slavica Dolašević

Nakon svih ovih godina bavljenja umetnošću, šta se promenilo? Kako su tebe umetnički procesi formirali? Uglavnom znamo šta je publika dobila od tvoje umetnosti. A šta si ti dobila?

Kad pogledam unazad, shvatim koliko sam promena dobila, šta sam sve saznala, gde sam sve bila, nebrojena iskustva koja su me oblikovala, koja me i dalje menjaju… kad pogledam oko sebe, shvatim da sam dobila posao koji volim, koji mi ne troši dane, već me izaziva da živim čak i onda kad bih malo sela i sačekala da neko vreme prođe. Kad pogledam unapred, shvatim da mogu još puno toga novog da dobijem.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Pesma uz koju mi je lepo da se đuskanjem zagevam jeste Ocean Tree (feat. Christopher Schwarzwalder, Nu, Raz Ohara), a umetnica koju sam otkrila na Instagramu je Britchida.

jul, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.