Dama s hermelinom – Leonardo da Vinči

Njegovo malo srce udara dok beži pred hladnom cevi lovca. Preskače prepreke veštinom životinje koja u genima čuva razmišljanje glodara i gracioznost mačke. Nema tog lovca koji je brži od njega. Međutim, i lovci su se dosetili trika. Sateran je u zamku. Sigurna travnata površina livade nestala je i pred njim se proteže dugačak blatnjavi put. Blato je verni pratlac ljudi. Fuj. Malo srce udara kao ludo dok zatvara oči i okreće se ka svom progoniocu. Poslednje što vidi je cev koja mu se naslanja na njušku. Čega se odreći, života ili dostojanstva? Malo srce prestaje da kuca. Hermelin uvek radije bira smrt nego prljavštinu.

To je legenda o životinji belog krzna, koja bi radije pustila da je uhvati lovac nego isprljala svoje krzno bežeći. U ovu legendu učitana je drevna vrlina kraljeva odabranih od strane viših sila – vladar mora umreti, pre nego uprljati svoju čast. Vladar mora biti kao hermelin. Zato vladar ubija stotine ovih životinjica kako bi na svom purpurnom ogrtaču nosio njihovo belo krzno sa crnim tufnama – repićima. Višeslojna simbolika pretrajava vekove. Milanski vojvoda Ludoviko Sforca znao je to kada je stavio hermelina u ruke svojoj lepoj ljubavnici Čečiliji Galerani. Iz Firence je došao najbolji slikar da je ovekoveči sa simbolom njegove moći i pravične vladavine.

Leonardo, molim vas, uhvatite desni profil. I nisku crnih bisera dovezenih iz Španije. Nosiće jednostavnu haljinu po modelu Izabele Aragonske. Želim da se na ovom portretu prirodnom lepotom moje ljubavi oslika sva slava vladavine doma Sforca.

Tako i bi. Mlada Čečilija tek je napunila šesnaest godina kada su je iz svog skromnog doma poslali na vojvodin dvor. Opčinjeni njenom lepotom, ali i britkim umom, dobrim obrazovanjem i talentom za poeziju, dvorjani su je prihvatili kao sebi ravnu. Tek nakon svadbe Ludovika Sforce sa Beatriče d’Este, mladom koja mu je obećana po rođenju, njihova veza moraće da bude okončana i to udajom Čečilije za čoveka bogatog, poštenog i diskretnog, kako prilike nalažu. Međutim, svima je bilo jasno da je u godinama provedenim na dvoru ona bila vojvodin saputnik, saborac i savetnik iz senke, političar koliko i dama, i oslonac svom ljubavniku. Na nekoj od mnogih prebojenih verzija slike Leonardo joj je iza leđa prikazao vrata – moguće ona kroz koja je nečujno otišla sa dvora, neprimetna kao što su i u stvarnosti bila.

Pojava životinje belog krzna na ovoj slici može se objasniti nekolicinom činjenica. Kako su istraživanja pokazala slika je prebojena više puta i može se govoriti o tri verzije. U početku je ovo trebao biti  običan portret kojem je kasnije dodata životinja čiji je izgled tokom stvaranja slike još jednom promenjen. Godinu dana pre nego što će Leonardo početi sa portretom Čečilije Galerani, Ludoviko Sforca dobio je Orden hermelina koji će postati njegov lični amblem. Savremenici su ga nazivali Belim hermelinom a pojava životinje na slici može biti odraz ljubavi ali i slikarevog suptilnog odavanja počasti patronu.

Ne bi bio prvi put ni da se Leonardo poigra sa simbolikom imena one koju portretiše. Naime, moguće je da pojava životinje ima veze i sa prezimenom Galerani, s obrizom na to da je starogrčka reč za ovu vrstu glodara galê (γαλῆ) ili galéē (γαλέη). Slikar je učinio slično nekoliko godina ranije na portretu Žinevre de Benči predstavljajući granu smreke koju su latini nazivali juniperus.

Zanimljivo je da se Dama s hermelinom danas ne čuva ni u Italiji ni u Luvru. Ako želite da je vidite uživo (a to vam najtoplije preporučujem jer je osećaj pred njom neopisiv – bejah, videh, doživeh) moraćete da odete severnije, sve do Krakova i muzeja Čartorijski, zadužbine sa zbirkom umetničkih dela poljskog plemića Adama Čartorijskog koji je krajem 18. veka sakupljao umetnine po Evropi i stvarao ovu bogatu kolekciju.

I kada sledeći put budete videli kraljevski ogrtač razmislite o ovome – svaka crna tufna je jedan hermelinov repić. U odnosu na kraljeve Evrope Kruela de Vil je čist amater.

piše : MoonQueen