Piše: Ivan Veljković
Slike ustupio: Komiko
Crtež: Manuele Fior
U prošlom broju…
„Lamentirati jaz koji kao da je dubok čitav jedan kontinent?”
U jednom malom italijanskom gradu, dva mladića zveraju kroz prozor u novopridošlu, rastrgnutu porodicu. Gledaju i čekaju da se pojavi kćerka nove vlasnice stana. Jedan od njih se zaljubljuje u nju, osećanja su obostrana. Deluje sve vispreno i lepo.
Deluje tako, dakako. A onda se život desi.
Manuele Fior, italijanski strip autor sa renomeom, 2010. godine zgotovio je album kojim se probio na šire tržište. Pod naslovom Pet hiljada kilometara u sekundi, ova priča je bila izvanredni sklop njegovog karakterističnog akvarel stila i karakterističnijeg isprekidanog pripovedanja. Porazgovarajmo o obe teme.
Pre svega, uzmimo akvarel. Crtež sam po sebi, na prvi pogled, deluje uprošćeno, mahom zato što jeste. Fior svoje likove i pozadine kreira brzim, oštrim potezima, gde po nekoliko iskošenih linija znaju da predstave fluidan pokret. Ne mogu ovo dokazati, ali deluje mi kao da su likovi inspirisani animacijom Teksa Ejvorija, ili generalno animiranim kratkim crtaćima u međuratnom, ratnom i poratnom periodu 20. veka. Gotovo da možete unapred da im nazrete gestikulaciju samo pogledom na jedan kadar. A onda su tu boje. Fior, poput Darvina Kuka, ima određene boje koje se poklapaju sa izvesnim delovima priče, premda ne predominantno, više kao jako prisutno. Nekada je okruženje jarko žuto, blještavo i veselo žuto. A nekada je setno plavo, modro. Pokatkad je prljavo braon, oker, prigušeno. Potom bude teško ljubičasto, purpurno, u slojevima. Ume da bude i roze, rozikasto, propisno pink. A javi se i zeleno, bistro ali opet mirno, nenametljivo. I opet, ove boje ne preovladavaju, ali su dovoljno istaknute da se moraju primetiti.
I svaka je indikator posebnog dela života naših likova, ako se zagrebe ispod površine. Žuta boja je istaknuta kada su glavna tri aktera – Pjero, Nikola i Lucija – još uvek tinejdžeri. Pjero je nesiguran u sebe, hteo bi da bude s Lucijom ali ne zna kako da joj priđe. Nikola je ekstrovertni, privrženi ortak koji je tu za svog drugara i hteo bi da pomogne. Lucija, kao dete sveže razvedenih roditelja i nova osoba u novom gradu, ima svojih problema i nije joj lako da se poveže. Ali je budućnost pred njima.
To se nekako gasi u korenu kad saznamo, u plavoj priči, da je Lucija otišla na nekoliko meseci u Norvešku, povodom studija. U porodici gde odseda upoznaje Svena, sina gazdarice Hilde i budućeg oca svog deteta. Tu saznajemo i da su Lucija i Pjero već raskinuli pre nekog vremena, premda ne znamo detalje. Samo znamo da je to Lucija obavila preko pisma.
Braon boja prati Pjera. On odlazi u Egipat kao sveži arheolog, spreman da radi u Asvanu u međunarodnoj ekipi arheologa koju predvodi izvesni Filip Spenser. O čemu god da je reč (sam Pjero će naglasiti da su u pitanju stare zgrade), ovaj iskopinski poduhvat zahteva puno izvora novca, između ostalog primajući finansije i od Ministarstva obrazovanja Norveške, o čemu ćemo saznati u Lucijinoj ružičastoj priči, preko novina. I premda je njegov posao dovoljno poznat da i norveške novine pišu o njemu, naš mladi arheolog ne razmišlja o iskopavanju egipatske prošlosti. Umesto toga, on kopa po svojoj prošlosti i prve mu veće ljubavi. Do te mere, treba istaći, da kreće da halucinira i da sanja usred busa dok lokalni putnici zbijaju šale o Amerima, Evropljanima i Egipćanima ili slušaju mujezina kako poziva vernike na molitvu.
Taj roze period vidi trudnu Luciju, otprilike u trenutku kada rešava da napusti Svena. Njen razgovor sa njim, praćen razgovorom sa njegovom majkom, jezivo je realističan. Štaviše, jedan sličan raskid se desio u mojoj neposrednoj sredini dok sam bio mladi tinejdžer, gde je naizgled idilični život prekinut naprasno. Zato je verovatno i predominantna roze boja ovde; deluje kao da je sve fino i prijatno, iako puca po šavovima.
Zelena boja nas vraća u Egipat. Pjero je u sličnoj situaciji kao Lucija. Saznajemo da treba da postane otac, da je njegova supruga Ćincija trudna, ali saznajemo i da planiraju da ga sklone sa posla na terenu. Filip, njegov nadređeni, otvoreno mu i kaže zašto ga smiče s posla i daje isti kolegi. Naime, po njegovim rečima, rad na iskopini mu je uzeo preko dve decenije života, daleko od porodice i prijatelja, samo zato što je jurio strast. „Arheolozi su izgnanici, izgubljene duše”, reći će on nimalo zadovoljnom Pjeru, koji, i pored toga što je saznao da će biti otac, ne može da bude srećan zbog ove vesti. Naposletku, on je nemirna duha – jezivo slično Filipu – i trenutni arheološki posao mu hrani potrebu za smirenjem dotičnog. Kasnije te večeri, kada se braon boja polako vraća i stapa sa zelenom, vidimo njegov prvi razgovor sa Lucijom nakon njihovog raskida.
A njihov prvi susret prati teška purpurna boja. Sad su već oboje stariji, ona je krupnija i zdepastija, on je ćelaviji i dežmekastiji. Pijani, u kafani, pokušaju snošaj u toaletu, ali njena samosvest o telesnom izgledu i njegova disfunkcija im ne dozvoljavaju ni taj trenutak strasti. Pritom, naravno da Nikola iskače kao zajednička bolna tema. Ona smatra da je Nikola bio ljubomoran na njih zbog toga što je Pjeru Lucija oduzimala previše vremena i odvajala ga od prijatelja, a on smatra da je ta ljubomora došla iz Nikoline želje da bude s Lucijom. I tačno je da vidimo Nikolu, na kraju ovog susreta, kako zajedno sa Lucijom odlazi negde. Ali nemamo dovoljno informacija da potvrdimo koja je priča tačna.
Aspekt kojim se ovaj strip izdvaja odnosi se na činjenicu da Fior namerno ne odaje ključne trenutke u životima Lucije i Pjera, a Nikolu maltene u potpunosti izostavlja. Sličnom tehnikom se bavio i Darko Macan u svom možda najkvalitetnijem uratku La Bete Noire, gde samo naziremo između redova kroz šta je prošao glavni akter iste. Dakle, kontekstualno ovde saznajemo da su Lucija i Pjero bili u vezi, ali ne znamo koliko dugoj i tek na kašičicu nam je dato kako je završeno. Znamo da je Lucija trudna, ali ne vidimo joj dete. Znamo da je Pjero u vezi ili braku sa izvesnom Ćincijom, ali nju takođe nigde ne vidimo. Znamo da je Nikolina distanca rezultat ljubomore, ali ne znamo kakve, prema kome, niti kolikog je intenziteta – Fior nam daje tangente, isečke i vinjete, sa namerom da sami popunimo praznine i doživimo priču…otprilike kako bismo je doživeli kao kada bismo sreli nekog prijatelja posle mnogo godina, te nam on prepričava istu. On prepričava, a mi hvatamo kontekstualne tragove i pakujemo u kategorije koje nama odgovaraju.
Jednostavnost izraza i usmeravanje odabira boja naglašava prirodnost i svakodnevnost situacija koje se dešavaju. Iako ovo naizgled deluje kao romantizirana, pastoralna ljubavna priča, u stvari je presek jednog segmenta ljudskih života, prikazan tako da ga sami proučimo. Ili, ako vam je draže, uzećemo Pjerovu struku – restruktuiranje veze ova tri aktera je arheološki podvig koji ne daje uvek stopostotne rezultate, već zahteva mnogo promišljanja, nagađanja, povezivanja i dodatnog kopanja. Nekako mislim da nije bez razloga Fior odabrao arheologiju kao Pjerovu struku, kao ni književnost za Lucijinu. Bunarenje po prošlosti prožeto kreativnim elementima pripovedanja – recept za uspeh.
Ono, dobar je strip. Stvarno.
jul 2026.
