„Polje šipansko – zemaljski raj… Brežuljci zastrti šarenim ćilimom primorskog šiblja streme put pučine, u nju se survavaju preko strmih litica u crvenilu i suvoći odronulih stijena prema otvorenom moru… Blagoća i čar ljepote i mira, miris mora, borova, srđela slanijeh, šume, lovorike, vršlje i smrče… Nebo blago, skoro umorno, sa kog će eto trepnuti prva zvijezda barke ribarice… Šipan je najljepše dubrovačko ostrvo…”
…zapisao je Marko Murat, dubrovački slikar rođen na ostrvu Šipan, u svojoj autobiografiji. U aprilu vam predstavljamo njegovu sliku Dah dubrovačkog proleća, nastalu 1907. godine, koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Nakon školovanja u Minhenu, gradu koji će ostaviti dubok trag modernizma u njegovom stvaralaštvu, Murat dolazi u Beograd i dobija katedru plenerističkog slikarstva (slikarstva na otvorenom) u novoj umetničko-zanatskoj školi Rista i Bete Vukanović. Posvećen profesorskom pozivu, Murat je nekoliko godina živeo na relaciji Beograd–Dubrovnik. Tokom godine predavao je u slikarskoj školi, da bi sa prvim nagoveštajem sunca odlazio kući, u Dubrovnik i na rodni Šipan, gde se prepuštao svojoj prvoj ljubavi – slikarstvu.
Ovaj period njegovog života upamćen je po brojnim pejzažima i kompozicijama vezanim za Dubrovnik, njegovu okolinu i istoriju. Nova faza Muratovog slikarstva počela je slikom Cveti u Dubrovniku, kojom, među prvima u srpskoj sredini, nagoveštava pojavu impresionizma. Daleko veći pomak ka slikanju svetla načinio je slikom Proleće, a zatim i Prolećnim lahorom ili Konavljankom. Na svim njegovim slikama nastalim krajem prve decenije 20. veka može se pronaći nekoliko zajedničkih motiva – svetlost, proleće, priroda koja se budi, i u njoj, kao najlepši cvet – žena. I sve su ove slike, na neki način, prethodile onome što će predstaviti Dahom dubrovačkog proleća, a što je sam slikar nazvao ne plenerizmom, već ,,idealnim naturalizmom”.
Dve nage devojke, alegorije proleća, gorske vile, sirene ili obične primorske kupačice, protrčavaju kroz naše vizuelno polje, uokvireno lokalnim pejzažem. Murat je govorio da je za njega, još dok je bio sasvim mali, ženska lepota imala neku čudnu privlačnost. Takođe, leto i praznični dani bili su u njegovoj mladosti najveća radost, a „nadahnuće je rijeć kojoj je korijen dah, duh”. Možda je slika omaž jednom davnom prolećnom jutru, kada je dobio zadatak od učitelja da pomete dvorište škole, ali se, umesto toga, zapričao sa devojkama preko ograde, zaboravio na metlu i krenuo za njima u beg… Ili je, posvećen beleženju svog zavičaja i njegovih prirodnih i duhovnih lepota, u spoju žene i prirode našao svoje nadahnuće, svoj duh i dah proleća.
,,Utisci koje na dušu ostavljaju priroda i objekti dobijaju još i neizbrisive ilustracije od uspomena, priča i legenda koje slušah od mile majke i od njene pjesme”, zapisao je Murat mnogo godina kasnije. Predlažem da sliku pažljivo pogledate onog dana kada vas probudi uporni zrak sunca koji se probija kroz roletne, a proleće podivlja u vašoj bašti, parku ili saksiji. Opustite se i prepustite slici i naslikanim devojkama, sirenama ili Konavljankama, koje će vas odvesti negde na jug, Mediteran i ostrva sa mirisom mora i borova…
„Miris čempresa, pinja i ruzmarina prati nas i dalje, kao i duh onih koji nisu uzalud ovim putem prolazili…” šapuće iz svojih memoara dubrovački slikar Marko Murat.
piše: MoonQueen
