ilustracija: Jelena Tizić

piše Marko Vesić

Pod pretpostavkom da nismo istomišljenici, pitanje vakcinacije vanzemaljaca nikako ne bi trebalo smatrati trivijalnim, naprotiv. Koliko god da priželjkujemo da oni nama dođu u goste, moramo im, pre svega, obezbediti uslove za sigurnu egzistenciju. Zašto je to važno, pokušaćemo da objasnimo u sledećim redovima skidajući veo neznanja sa nekih opštih mesta i određenja.

Naime, opšteprihvaćena slika vanzemaljaca podrazumeva mala, zelena i često čovekolika stvorenja koja ne govore naš jezik i koja agresivnim putem žele da osvoje našu planetu. Čak i da zaista imaju takve pretenzije (u šta iskreno sumnjam), moramo uzeti u obzir nekoliko važnih faktora koji nas možda neće razuveriti kada govorimo o njihovim namerama, ali koji će nedvosmisleno pokazati koliko se mi od njih zapravo razlikujemo (ili oni do nas – sasvim je svejedno). Vanzemaljci, pre svega, dolaze sa neke druge planete i vrlo je izvesno da se ta planeta umnogome razlikuje od naše. Sastav njene atmosfere i litosfere može biti potpuno nenastanjiv za ljude, ali ne isključuje mogućnost da se na njoj mogu razviti neki drugi oblici života. To ne znači da je filozofska definicija života kod njih drugačija i da se zakoni prirode razlikuju, naprotiv, to jednostavno znači da život treba shvatiti na jednom apstraktnijem i opštijem, fundamentalnijem nivou koji razume život kao skup određenih mehanizama (ili popularnije, algoritama) koji rade i funkcionišu u cilju razmnožavanja i prenošenja bioloških informacija. Zamislimo jednostavnu situaciju u kojoj njihova planeta, umesto vode, u svojoj „hidrosferi” ima etanol (alkohol) ili neki nepolarni rastvarač poput metana (gas molekulske formule CH4) koji će na određenoj temperaturi i pod određenim pritiskom imati sličnu funkciju kao i voda na Zemlji (istražite pitanje trojne tačke). Zanimljiv je u ovom kontekstu Majkl-Jurijev eksperiment iz 1952. godine koji dokazuje abiogenezu, odnosno stvaranje žive materije iz nežive. Ovi naučnici su simulirali prvobitnu atmosferu Zemlje, njen sastav (bitno drugačiji od ovoga koji danas postoji) i procese koji su se dešavali u specifičnim hemijskim uslovima pri čemu su, kroz nekoliko dana, nastale gotovo sve esencijalne aminokiseline. Džefri Bada, profesor koji je od njih nasledio katedru na Univerzitetu Kalifornija, 2007. godine je iz znatiželje otvorio originalne reagens boce u kojima su njegovi prethodnici čuvali dobijena jedinjenja i metodama sofisticiranijim od onih koje su bile dostupne pomenutim istraživačima utvrdio da su nastale ne samo sve esenijalne, već i određen broj složenijih aminokiselina. Aminokiseline su, podsećanja radi, gradivne komponente proteina koji predstavljaju glavne regulatore razmnožavanja, života i funkcionisanja ćelije uopšte. Sa tim u vezi, vrlo je moguće da se na nekoj drugoj planeti takođe desio sličan proces (kroz dovoljno dugačak vremenski period), ali da se u osnovi ne nalaze jedinjenja koja su bila odgovorna za razvitak života na Zemlji. Nije na odmet pomenuti činjenicu da se stvari u prirodi dešavaju prema prirodnim zakonima nezavisno od nas (mi smo zapravo rođeni, živimo i razvijamo se u skladu sa njima nezavisno od naše volje) i da oni nisu determinisani nama, našim mišljenjem ili jednostavno „stanjem stvari” kod nas. Vanzemaljci, dakle, mogu imati sasvim drugačiji sastav od ljudskog organizma i drugačiji metabolizam, ali su fundamentalni zakoni prirode i dalje na snazi. Netrivijalan i važan uvid jeste činjenica da priroda raspolaže ograničenim brojem elemenata i zakona iako je broj kombinacija i rezultata, odnosno ishoda, interakcija čestica (u skladu sa zakonima) prilično velik.

Nadalje, kada govorimo o imunskom sistemu, bitno je razumeti da se virusi i bakterije prisutni na Zemlji neće javiti u svom identičnom obliku na planeti naših dalekih komšija. Vrlo je moguće da oni imaju svoje viruse i bakterije, ali će njihov opstanak na Zemlji (opstanak vanzemaljaca) biti ugrožen ukoliko dođu u kontakt sa patogenima. Stoga ćemo morati da obezbedimo specijalne vakcine koje će biti prilagođene za vanzemaljce, kako im ne bi naštetile više nego pomenuti organizmi. Sve ovo govorimo pod pretpostavkom da oni mogu da opstanu u našim klimatskim i atmosferskim uslovima. U suprotnom, što nije nemoguće, moraće da nose odela. Kao što možemo da primetimo, saradnja sa vanzemaljcima potencijalno može biti veoma komplikovana, a treba imati na umu da su oni možda i otporni na naše patogene, ali nisu na neke druge supstance u našoj sredini. U slučaju da je njihov oklop rastvorljiv u vodi, biće dovoljno da ih zapljusnemo dihidrogen-monoksidom i sklonimo sa lica Zemlje! Sa druge strane, ne treba isključiti mogućnost i da su daleko otporniji od nas i da je njihova „priroda” posve drugačija, obezbeđujući im otpornost na naše najvatrenije „viruse” – nuklearno oružje.

Sve ove razlike imaju za cilj da nam pokažu i objasne dve važne stvari. Prva se tiče našeg odnosa prema njima. Život kakav poznajemo na temljenom fizičkom, hemijskom i biološkom nivou nije svojstven samo nama. Iako bismo mi procenjivali njih kroz prizmu našeg znanja i iskustva, to bi, zapravo, činili i oni. Međutim, nijedna strana ne bi bila u pravu kada bi govorila o apsolutnim razlikama između vrsta jer su prirodni zakoni ono što nas na fundamentalnom nivou povezuje, a oni su, u svojoj prirodi, neutralni i transgeografski (uzeti sa rezervom našeg mogućeg neznanja samo za granice Kosmosa) i ne pretpostavljaju ništa sem samih sebe. Druga stvar se tiče vakcinacije kao takve. Virusi nisu ni naši prijatelji niti naši neprijatelji, oni su samo drugi oblici života koji prate svoje „interese” (mehanizme/algoritme) funkcionisanja – baš kao i vanzemaljci. Nismo mi ništa važniji od njih i rezultat smo evolucije, baš kao i oni (i jedni i drugi!). Ipak, razvojem tehnologije i novih znanja pre svega došli smo do mogućnosti da se efikasno zaštitimo od virusa i to treba iskoristiti. Baš kao i ugradnja stenta, veštačke ruke ili ubrizgavanja insulina, vakcinacija je deo postbiološke evolucije u kojoj je čovek počeo da modifikuje sam sebe u cilju optimizacije sopstvenog života i njegovog kvaliteta, što je dalo vidne rezultate – ljudi žive duže, kvalitetnije, mogu imati decu (ne znam zašto i dalje opstaje taj odvratni naziv „deca iz epruvete” kada su sva deca „deca iz epruvete”, samo je pitanje da li je ona staklena ili od mesa, potpuno je svejedno i to ne utiče apsolutno ni na šta) čak iako su biološki sprečeni za to. Na koncu, modifikacija organizma ne nosi sa sobom promenu „čovekove prirode” koja se često posmatra esencijalistički, kao njegova suština, jer tako nešto ne postoji; biologija ništa ne pretpostavlja (pogotovo ne neku društveno-vrednosnu kategoriju!), ona samo deluje prema zakonima prirode bez drugih „saznanja”, a mi smo sa modifikacijom počeli veoma odavno. Ako bih za kraj želeo da se obratim svojim neistomišljenicima, postavio bih im jedno jednostavno pitanje – da li znate da su ljudi životinje počeli da pripitomljavaju i ukrštaju (što znači genetski modifikuju) još pre osam i po do deset hiljada godina? Sada znate.

jul, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.