ilustracija: Milica Dopuđa

piše: Marko Vesić

Možda bi, za ovu priliku, bilo zanimljivo da počnemo od jedne veoma frekventne i stereotipične rečenice koju najčešće čujemo nakon roditeljskih sastanaka – Ma…samo neka je on meni živ i zdrav. Ta rečenica, uz ton duboke rezignacije, želi da obavesti sagovornika o tome da škola i nije najvažnija na svetu, ali i o tome kako se roditelj koji je izgovara iskreno slaže sa tim ostavljajući prostor svom detetu da se okrene i nekim drugim aktivnostima koje su bliske njegovim ili njenim afinitetima, a koje nisu obuhvaćene standardnim obrazovnim programima. Potom sledi taj neizvesni dolazak kući. Ostalo je istorija.

Mislim da nije teško zaključiti da je preduslov zdravog odnosa deteta prema školi, što potvrđuju i mnogobrojna empirijska istraživanja na polju sociologije obrazovanja, zdravo okruženje, odnosno porodica u kojoj dete odrasta i koja je već od prvih koraka njegovog odrastanja usmerena ka usvajanju kulture i društvenih vrednosti, kao i pozitivnog stava prema školi, obrazovanju i učenju uopšte. Sve aktivnosti, poput posećivanja zoološkog vrta, muzeja, pozorišta i bioskopa, kao i aktivnosti u okviru doma (slušanje klasične i druge muzike, gledanje crtaća) imaju značajnog udela u stavu koji će dete usvojiti prema kulturi i školi, pri čemu će biti usvojeni i različiti tipovi očekivanog i kulturnog ponašanja, što nazivamo telesnom socijalizacijom. Naravno, sve u svoje vreme, a pod time mislim da ovo nije ohrabrenje za roditelje da vode decu na izvođenje Malerovih višečasovnih simfonija ili Vagnerovih opera, već da aktivno učestvuju u odrastanju svog deteta jer je ono, u izvenom smislu, zaista rezultat ili produkt društvene strukture. Ako znamo da je kategorija ukusa određena u distinkciji, odnosno u razlici naspram nečeg drugog (pank nije pank sam po sebi, on je drugačiji u odnosu na rok, klasiku, džez – on je sistem razlika), jasno je da okruženje utiče i na tu, naizgled, bezinteresnu i apsolutnu kategoriju koja je očišćena od bilo kakvih upisa društvenih identiteta i razlika.

Šta je preduslov upisa deteta u prvi razred? Jednostavno, potrebno je da dete napuni ili da će u skorije vreme napuniti sedam godina, kao i da pedagog i psiholog utvrde njegovu mentalnu spremnost za predstojeći početak njegovog obrazovanja. Ali, da li je zaista jedino to važno? Tog septembra će đaci prvaci, te pčelice željne znanja (već u ovoj konstrukciji primećujemo distorziju pogleda i očekivanja od dece), sesti u školske klupe i za njihove nastavnike će oni biti potpuno jednaki, što u praksi nije tačno. Kao što kaže Hulio Kortasar u romanu Školice, postmodernistički roman i biser hispanoameričke književnosti koji preporučujem – Među jednakima postoje oni koji su više jednaki od drugih. Prvi problemi koji nastaju vezani su upravo za prethodno odrastanje deteta. Istraživanja su pokazala da deca koja su prošla period predškolskog obrazovanja pokazuju bolje rezultate u odnosu na one koji nisu, što jasno implicira činjenicu i da je prethodni period takođe od vitalnog značaja za razvoj deteta i njegovo zdravo funkcionisanje unutar društva, odnosno sredine i specifične strukture unutar obrazovnog sistema. Zanimljivo je da ona ne uče slova i brojeve, već crtaju određene geometrijske slike, linije, boje i usvajaju osnovne relacije, poput skupova po principu sličnosti i razlika. Predškolsko obrazovanje, koje nije obavezno, ali se preporučuje, ne samo da učestvuje u socijalizaciji dece, već ih priperma upravo za aktivnosti poput pisanja i računanja. To, kao ni privatno učenje jezika i instrumenata, što su aktivnosti rezervisane za one sa dubljim džepom, ne bi bio nikakav problem da u izvesnom smislu ne stvaraju razlike.

Određen broj dece seda u školsku klupu sa izvesnim znanjima, kao što su pisanje i čitanje, a neki od njih već znaju da broje i računaju. Problem nastaje kada se to znanje vrednuje kao rezultat natprosečne inteligencije i sposobnosti, a ne kao znanje koje je moglo da usvoji bilo koje drugo dete da je za to imalo društvenih i/ili materijalnih uslova. Učiteljica će, stoga, biti sklonija tome da poveća kriterijum znanja za drugu decu i da individualne slučajeve smatra natprosečnim, čime doprinosi povećanju nejednakosti koja je unapred upisana u društvenu strukturu. Najpoznatiji primeri toga su poznavanje stranog jezika, dobrog izgovora i osećaja za jezik, kao i šira opšta struktura koja je, na primer, rezultat posedovanja neke literature kod kuće (npr. roditelji su stručnjaci u datoj oblasti, pa je samim tim i poseduju).

Kada je reč o jeziku, treba napomenuti da i on, to jest njegova struktura i organizacija, može predstavljati prepreku u obrazovanju i evaluaciji znanja, što ponovo, sasvim jasno, rezultira povećanjem nejednakosti. Sociolozi su primetili da se govor ljudi takođe klasno raslojava, tako da ljudi iz nižeg sloja insistiraju na pojednostavljenim, kratkim rečenicama orijentisanim ka čistoj informaciji, nekada loše i gramatički loše organizovanim, dok pripadnici višeg društvenog sloja insistiraju na formi, a ne samo na sadržaju. Tako se primećuju izvesne razlike i u konstrukciji odgovora kada deca odgovaraju neke predmete usmeno, što utiče i na njihovu ocenu koja, kao što znamo, ima dalekosežne posledice. Sa druge strane, kada je reč o komunikaciji između roditelja i dece, deca iz nižih društvenih slojeva orijentisana su više ka autoritetu roditelja jer sami roditelji ne pretenduju da im objasne kauzalnosti određenih situacija ili svrhu izgovorenih reči, dok su roditelji višeg sloja usmereni ka obrazloženju. Tipičan primer je situacija kada majka kaže detetu da ne sme kasno da se vraća kući nego da to uradi još dok je dan. Majka iz sredine koja je niže klasno rangirana će kao odgovor na pitanje zašto? izgovoriti onu gotovo legendarnu rečenicu – Zato što ja tako kažem. Sa druge strane, roditelji društveno bolje rangirani biće skloniji da detetu objasne zašto je poželjno da se vrate ranije kući.

ilustracija: Igor Kovačević

Najsuptilniji vidovi nejednakosti ispoljavaju se upravo u polju kulture i kroz kategoriju ukusa. Potrošnja legitimne kulture najčešće nije besplatna, kao ni potrošnja popularne kulture, ali je razlika između njih uspotavljena, osim u unutrašnjoj logici polja, prema stavu koji društveni subjekt zauzima. Kao što kaže francuski sociolog Pjer Burdije (Pierre Bourdieu), visoka ili legitimna kultura podrazumeva jedan poseban, gotovo religijski stav i odnos prema njoj, verovanje u njeno neupitno dobro i vrednost, kao što se očekuje određen način ponašanja u okviru institucija kulture, kao i skup znanja i kulturnog kapitala koji sa sobom nosi ta društvena pozicija. Drugim rečima, često čujemo kako „klasiku voli onaj ko razume, pozorište je za one bogate i koji imaju višak vremena, a savremenu umetnost ti ja ništa ne razumem, nije mi to čak ni lepo, bolje su mi slike što slikaju ulični umetnici”. Ovde nije reč o tome da je nešto dobro, a nešto loše – u svaku vrednost je prethodno potrebno poverovati. Važno je razumeti da će deca koja su kao mala učila da sviraju neki instrument, koja su posećivala muzeje na putovanjima i imala slike u kući biti sklonija da budu potrošači legitimne kulture sa kojom će se identifikovati, a znamo da su te aktivnosti u najvećem broju slučaja povezane sa dobrim ekonomskim stanjem porodice. Ovo je, naravno, pojednostavljen primer i nije apsolutan ni po kom osnovu, ali je mehanizam koji učestvuje u proizvodnji razlika onog trenutka kada nas neko pita šta slušamo od muzike, što su neretko nastavnici i profesori. Sa druge strane, ako nisam naučen da gledam balet i slušam klasičnu muziku, biće mi daleko teže da izdržim dva sata u pozorištu za plus iz muzičkog, još više ću zamrzeti predmet i profesorku odnosno profesora, a najčešći rezultat toga jeste i otpor prema muzici i umetnosti uopšte. Jasno je da se kultura usvaja još od malih nogu, ali i celog života i to ne samo u direktnom odnosu sa delima kulture, već kroz specifične oblike institucionalnog znanja i diskurse koji su usmereni i naklonjeni, više ili manje, ka polju visoke kulture. Drugim rečima, estetičko ili teorijsko je uvek pre estetskog.

Svaki put kada vidite neko dete, bilo da je vaše ili tuđe, koje nije sklono učenju, školi, nekada i pravilima lepog ponašanja, nemojte ga opravdavati. Ono što od vas tražim jeste samo da ga razumete: svako od nas je deo strukture, ali je i svako od nas u izvenom smislu i njen produkt. Sve ovo je Duško Radović rekao daleko jednostavije – Tucite vašu decu da sutra ne bi ličila na vas.

septembar, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.