Ovog proleća, otprilike u isto vreme, desila su se dva kulturološka događaja na našim prostorima: otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu, čiji je slogan bio Da li se (pre)poznajemo? i polaganje male mature na kojoj je jedan od zadataka bio da se prepozna osoba sa slike. Verovatno ste, hteli-ne hteli, čuli za obe vesti. I dok su mnogi stajali u redovima ne bi li ušli u Narodni muzej i prepoznali istoriju i kulturu svog naroda u očima Jakšićeve Devojke u plavom ili bokovima vinčanske figurine, samo je 20 odsto đaka osnovnih škola tačno odgovorilo na postavljeno pitanje. Zato u mesecu septembru, kada ponovo sedamo u školske klupe, želim da vas suočim, lice u lice, sa čovekom čiji bismo lik morali uvek da prepoznamo jer se on nalazi u svakoj učionici svih osnovnih škola u zemlji. Podigli smo mu i spomenik u centru Beograda, a, srećom, imao je i karakterističnu frizuru. Dragi đaci svih uzrasta, na slici je Dositej Obradović.
Kult heroja pera
Kada se 1789. godine u Parizu rasplamsala prva baklja revolucije, događaj koji će obeležiti početak fenomena dugog 19. veka, Dositej Obradović bio je već priznat pisac, filozof i svetski putnik. Nekoliko godina ranije, 1783. izdao je svoje prvo delo Život i priključenija, kojim u srpsku književnost uvodi žanr autobiografije, a ideje prosvetiteljstva i zdravog razuma, za koje će Evropa vojevati na svim frontovima nastupajućih decenija, već su se uveliko mogle pronaći u njegovim spisima i prosvetnoj delatnosti. Dugi 19. vek završava se novom buktinjom – pucnjem kojim otpočinje Prvi svetski rat. Te 1914. godine, nakon nekoliko godina dogovora i pregovora, podignut je spomenik Dositeju Obradoviću u Beogradu. U međuvremenu, protekao je čitav jedan (dugi) vek koji je proslavio našeg učenjaka i ustanovio njegov kult.
Za Dositeja Obradovića se govori da je bio „heroj pera”. Iako heroje uglavnom zamišljamo kao ratnike, vek koji je stvorio i učvrstio nacije podigao je svoje ideale na stubovima ne samo ratničke i političke, već i kulturne i umetničke istorije. Vladari 19. veka shvataju da je potrebno pronaći, ustanoviti i nametnuti ključne ličnosti svih profesija, pozicija i profila, kako bi nove države imale što jaču osnovu za dalje građenje. Pisci, filozofi i naučnici velikih svetskih sila sada se kuju u zvezde zajedno sa palim borcima i vojskovođama i njihova sazvežđa sijaju uporedo na nacionalnim nebesima. Male države slede primere velikih. Za stvaranje srpske nacije i slobodne države nije bilo dovoljno da mahom nepismen narod prepozna lik Karađorđa i Miloša Obrenovića, pa da poveruje da kreće dobrim putem. Nema nacije bez obrazovanja, jezika, istorije i nauke. Nema nacije bez škole. A prva srpska škola u Beogradu neraskidivo je vezana za ličnost Dositeja Obradovića. Zato je njegov lik poslužio umetnicima kao prototip za formiranje heroja pera u srpskoj sredini, koji će se kasnije prenositi na pesnike i pisce mlađih generacija. I Dositej je sam govorio da bi heroji antičke istorije pali u zaborav da ih iz njega nije spasila i u budućnost prenela pisana reč Homera, Pindara, Vergilija i Horacija. Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci – kaže čak i jedan grafit urađen nedaleko od Dositejeve kuće.
Inicijativa za podizanje spomenika
Dositej Obradović umire 1811. godine i tokom burnih decenija srpske istorije koje su tom događaju usledile, njegov je lik više ili manje reprodukovan, ali nikada nije pao u zaborav. Portreti, litografije i različite vrste štampanog vizuelnog materijala, udružene sa sve uspešnijim širenjem školstva i obrazovanja među Srbima, polako su stvarali Dositejev kult. Već se krajem 19. veka javljaju ideje podizanja javnog spomenika sa njegovim likom, da bi, kako se bližila stogodišnjica njegove smrti, inicijativu na sebe preuzeo Jovan Skerlić. Oformljen je odbor za podizanje spomenika, na čijem se čelu našao Skerlić zajedno sa Stojanom Novakovićem, novac je prikupljen donacijama naroda i prilogom Beogradske opštine, a konkurs je bio otvoren za sve jugoslovenske vajare. Na konkurs se odazvalo dvanaest umetnika čiji su modeli bili izloženi u svečanoj sali osnovne škole kod Saborne crkve. Kao najbolja proglašena su rešenja Simeona Roksandića, Tome Rosandića i Rudolfa Valdeca. Valdecov model osvaja prvu nagradu i izgradnja spomenika biva poverena ovom hrvatskom vajaru.
Iduć’ uči, u vekove gleda
Valdec je uhvatio velikog prosvetitelja u koraku. Obukao ga je u evropsko odelo, stavio šešir i štap u ruke i dodelio mu svežanj knjiga kao jedini prtljag sa kojim putuje. Ovakvo rešenje spomenika poistovećuje heroja pera sa motivom putnika koji u evropskoj kulturi postoji već neko vreme, a razvijan je krajem 18. veka usled sve veće pojave turizma. Ipak, motiv evropskog putnika intelektualca oslanja se na stariju tradiciju hodočasnika, a ova dva tipa ljudi koje „ne drži mesto” sasvim se lako mogu prepoznati u Dositeju Obradoviću. Započevši svoju karijeru kao hodočasnik, dečak željan znanja odlazi u manastir Hopovo iz kojeg će, uskoro, otići dalje, shvativši da manastirske riznice ne zadovoljavaju njegovu žeđ za znanjem. Napustivši sujeverje i legende o svetiteljima, vođen razumom i željom za naukom, Dositej se iz hodočasnika pretvara u svetskog putnika i o tome govori i u svojoj autobiografiji. Na izložbi modela, na kojoj je Valdecov model odneo pobedu, zabaležena je jedna opaska posetioca:„Knjige pod pazuhom i pero u ruci ukazuju na plemenitu misiju njegovu. Oseća se da put koji on pred sobom krči vodi slavi i večnosti. Ispod statue mogle bi se sasvim podesno ispisati reči Iduć’ uči, u vekove gleda”. Nekoliko godina kasnije, kada je spomenik otkriven, na njegovom postamentu mogle su se pročitati upravo ove reči.
Mač i pero
Nažalost, spomenik nije otkriven 1911. godine, kao što je planirano, na stogodišnjicu Dositijeve smrti. Različite okolnosti odložile su podizanje spomenika tri godine i on je svečano otkriven tek 27. maja 1914. godine, ali ne na mestu na kojem se sada nalazi. Prvobitna pozicija spomenika bila je pred ulazom u glavnu aleju na Kalemegdanu. Time je ostvarena svojevrsna simbolika prostora, s obzirom na to da je na kraju glavne aleje putnika i književnika u hodu čekao njegov prijatelj i saborac, ustanički vođa, Karađorđe (rad Paška Vučetića). Karađorđe i Dositej, dva heroja, koja su se u doba buđenja nacionalne svesti borila rame uz rame za slobodu svog naroda, prvi mačem, a drugi perom, trebalo je da od tog trenutka zauvek koračaju jedan prema drugom, na mestu na kojem je istorija počela da se odmotava u korist Srbije. Ipak, Prvi svetski rat doći će glave Karađorđevom spomeniku koji su austrijske trupe uništile prilikom ulaska u grad. Dositej je premešten sa Kalemegdana u Univerzitetski park, u kojem danas korača zajedno sa svojom braćom po razumu, Josifom Pančićem i Jovanom Cvijićem.
*
Za kraj, setite se – nema nacije bez njenih heroja, a herojska oružja nisu samo oružja rata. Ako su nepismeni vladari pre dva veka znali da njihov tron zavisi, između ostalog, i od toga koliko isto tako nepismen narod prepoznaje likove svojih heroja, šta se desilo, pa danas, u digitalnom dobu, kada je slika najčešći i najrasprostranjeniji medij, ne prepoznajemo jednog od najvećih heroja, i to onog koji je ceo život posvetio tome da nas ubedi u značaj i važnost knjige i kulture? Zato, prođite Univerzitetskim parkom i u ime obrazovanja, napretka i zdravog razuma, prepoznajte večitog putnika, pisca, filozofa i prosvetitelja, Dositeja Obradovića.
piše: MoonQueen
*Podaci o podizanju spomenika preuzeti su iz teksta profesora Miroslava Timotijevića, Heroj pera kao putnik; tipološka geneza javnih nacionalnih spomenika i Valdecova skulptura Dositeja Obradovića, časopis Nasleđe broj III.
