Jako je teško zamisliti da neko na ovo pitanje odgovori odrično. Pa opet, nije nemoguće. Većina ljudi veruje da je barem jedan značajan deo stvarnosti nezavisan od nas, pa tako i nezavisan od toga da li nas (posmatrača) uopšte ima ili ne. Za one koji se ne slažu, treba napomenuti da takav odgovor može imati krajnje luckaste posledice.
Da vidimo šta pitanje znači. Pod predmetima mislimo na fizičke stvari: stolice, jabuke, cezijumski atomski časovnici sa mlazom, itd. Reč postoji ne treba objašnjavati, zar ne? Nešto postoji ako je zaista tu, a ne postoji ako nije. Evo sad zanimljivog dela, šta znači gledati? Gledati i videti će ovde biti uzeto za sinonime. Bez sledećih uslova nema gledanja bilo kakve vrste: predmet mora biti tu – ne možete gledati stvar koja ne postoji fizički; mora postojati obližnji izvor svetlosti – u potpunoj tmini, nijedno biće ne može videti bilo šta; i na kraju, morate imati organ za vid. Vrlo grubo rečeno, kad vidim, recimo, stolicu, dešava se sledeća stvar: svetlost se odbija na određeni način sa površine stolice, moje oko hvata taj zrak, koji dolazi do mozga, koji to interpretira kao crvena stolica. (Crvena, jer kod mene kući imamo kretenske crvene stolice). (Ne pitaj me ništa).
Sve ok? Odlično. Ako prihvatimo ovo objašenjenje onda imamo sledeću zanimljivost: svetlost, koliko znamo, ide brzinom svetlosti (šok). To znači da postoji određeno vreme koje prolazi dok svetlo ne dođe od moje sijalice do stolice, pa još malo vremena dok taj isti zrak ne dođe do mojih očiju. Pa još malo vremena dok mozak ne interpretira primljen signal (to vreme je ponedeljkom ujutru jedno sat vremena). Naravno, radi se o vremenu tako kratkom da ga ne možemo svesno razlučiti. Međutim, ovako tanana fizička aktivnost u našem primeru može imati, ispostaviće se, radikalne filozofske implikacije. A evo i zašto.
Ako verujete da predmeti ne postoje kad ih ne gledate, onda isto tako morate da prihvatite da jedanput kada prestanete da gledate predmet, više nikada ne možete da ga vidite. Demonstracija: ako smo zatvorili oči, stolica je prestala da postoji. Ako je sada nema, sledeći put kad otvorimo oči neće imati odakle da se odbije svetlost da bismo je opet videli. Osim naravno, ako ne mislite da se stolica vraća u postojanje jedan delić sekunde pre nego što ćete je ugledati. Što je pomalo luckasto.
Ne samo to, nego bi čovek koji bi ozbiljno tvrdio ovako nešto morao prihvatiti da jedanput kad zatvori oči, ostaje bespovratno slep, jer svi predmeti prestaju da postoje! Ne samo predmeti, šta je sa vašim očima? Šta je sa vama, uopšte? Ako zatvorite oči trebalo bi, po sopstvenoj teoriji, da prestanete da postojite istog trenutka. Možda ne marite za sebe, ali bi bilo krajnje nehumano da zbrišete i nas ostale sa vama.
Čak i da je moguće da, odista, stvari ulaze u postojanje kada ih mi ugledamo, takvo objašnjenje i dalje mora da nas prosvetli po pitanju kako se to uopšte dešava. Ako to ostaje nepoznanica, onda mi možemo odmah da kažemo da je takva teorija nepoželjna, jer ostavlja određena pitanja potpuno otvorenim. Onda kada imamo dve teorije ili objašnjenja koja imaju istu snagu objašnjenja, a koja nisu kompatibilna (te morate da birate), racionalno je da birate onu koja je prostija, a to znači onu koja je skromnija u tvrdnjama.
Međutim, postoji jedna još luckastija posledica ovakvog viđenja. Ustanovljena činjenica fizike da se svi predmeti sastoje od atoma (a ovi od još sićušnijih čestica, ali o tom potom). Ako verujete da predmeti samo postoje kad ih gledate, a atome – od kojih su svi predmeti sastavljeni, ne možete videti, iz toga sledi da predmeti ne postoje ni kada ih gledate.
piše: Uroš Vučenović
maj, 2017.
