Gotovo da ne postoji pubertet koji je prošao bez barem jednog spomenara izlepljenog srcima i ispisanog ljubavnim porukama za tajnu simpatiju kojoj nikada nismo imali hrabrosti da saopštimo naša osećanja ili je takav scenario bio praktično neizvodljiv. Pa i ako nismo bili skloni pesničkom izražavanju, a možda smo i nekakvim čudom taj period života uspeli da prebrodimo bez većih ljubavnih trauma, termin „platonska ljubav”, kao i osećaj koji ga prati, sigurno nam nije stran. „Ljubav bez požude”, „neseksualna ljubav”, „idealizovana ljubav”, uopšteno ljubav koja ne podrazumeva telesno zbližavanje partnera, neki su od načina na koje se platonska ljubav popularno definiše. S obzirom na rečeno, nije neobično što se takva ljubav često greškom poistovećivala sa naivnom dečačkom zaljubljenošću.
Sledeća pomisao koja prirodno sledi iz reči „platonska” je upravo Platon – čuveni starogrčki filozof po kojem je, izgleda, ova ljubav i dobila naziv. Ovde dolazimo do još jedne zabune. Naime, ne postoje zabeleženi podaci da je Platon, niti izmislio, niti ikada upotrebio ovaj termin u svojoj filozofiji. Štaviše, oni entuzijasti koji su nekada u životu morali ili želeli da prečešljaju Platonove dijaloge uzduž i popreko, na prvu loptu sigurno su bili jako iznenađeni i skloni da zaključe da je ljubav koju je Platon imao u vidu bila doslovno sve osim platonska. Odakle, onda, dolazi ovaj naziv i da li je ikako moguće dovesti ga u vezu sa onim što je Platon govorio?
Prvo, da pokušamo da razrešimo misteriju ove kovanice. Smatra se da za nju, mada sam Platon nije zaslužan, jeste jedan od njegovih potonjih tumača, Marsilio Fičino, katolički sveštenik koji je živeo u 15. veku u renesansnoj Italiji. On u svojim spisima koristi termin amor platonicus da opiše najviši i najsavršeniji stadijum emotivnog poimanja ili vezivanja, a to je, kako je on zaključio – ljubav prema Bogu. Ovako shvaćenu, platonsku ljubav treba tumačiti kao prepoznavanje božanske lepote u duši druge osobe i prevazilaženje „niskih strasti”, odnosno „prljave” telesnosti, požude i greha kojoj je površna, nagonska ljudska priroda sklona. Izraz „platonska ljubav” izvorno, dakle, niti potiče od Platona, koji svakako nije mogao biti hrišćanin, niti je u skladu sa našim uobičajenim razumevanjem ljubavi bez konzumiranja, već je nastala kao posledica hrišćanske srednjovekovne dogme da je svaka telesnost, osim one nužne između bračnih partnera potrebne u svrhu prokreacije, uprljana, gadna i, u krajnjoj meri, pogrešna.
Ako ne to, šta je onda uopšte Platon rekao o ljubavi? Zanimljivo je da su potporu za ovakvu interpretaciju Marsilio i mnogi drugi novovekovni hrišćanski filozofi pronašli upravo u jednom od najpoznatijih Platonovih dijaloga, Gozba, koji je gotovo u celosti posvećen veličanju ljubavi i lepote. Ta priča otprilike počinje ovako: jednog prijatnog toplog popodneva, Sokrat i Aristodemus dolaze na gozbu koju priređuje njihov prijatelj Agaton. Od gostiju prisutni su i mladi Aristofan, Apolodor i još nekolicina zgodnih, znamenitih Atinjana. Obučeni u svoje najfinije toge, udobno se smeštaju oko raskošne sofre i, mada je dogovor da nema opijanja, ubrzo dele nekoliko boca kvalitetnog vina i čuveni hvalospev o ljubavi time počinje. Ono što obično sledi u Platonovim spisima je da neko nasumično započinje izlaganje sopstvenog mišljenja o zadatoj temi, što je u ovom slučaju Fedar koji naivno zapaža da je „najveće dobro za čoveka da ima ljubavnika, jer ljubav budi hrabrost, želju da u sebi probudimo lepotu i dobrotu i spremnost na neobjašnjive i neopisive poduhvate zarad ljubavnika”. Sa time se gotovo svi slažu, ali ubrzo uočavaju da postoji više vrsta ili stupnjeva ljubavi i da ih treba podrobno ispitati. Svi jednako brzo dolaze i do zaključka da ima nečeg banalnog i plitkog u prostoj biološkoj telesnosti između muškarca i žene, pogotovo u svrhu čiste prokreacije, jer je to obična posledica životinjskog nagona u koji nisu uključene više umne funkcije i da je mnogo lepše i svrhovitije kada se ljudi dive nekome i intelektom i telom. Lestvicama se, zatim, penju od jednog stadijuma ljubavi ka onom višem, te za pukim erosom sledi ljubav prema prijateljima, zatim roditeljska ljubav, pa , nakon toga, opšte divljenje prema prirodi i ljudima. Među poslednjima su ljubav prema slobodnom i neobaveznom uživanju u umetnosti i generalno estetici, zatim ljubav prema idealima i univerzalnim dužnostima, kao i zdrava egoistična ljubav koja se odražava kroz brigu o sebi i težnji ka razvijanju sopstvenih sposobnosti. Krajnji stupanj ljubavi, međutim, kako zaključuju naši protagonisti, jeste duhovna žudnja i divljenje lepoti, mladosti i dobroti. Takva veza naprosto nadilazi telesne naslade, univerzalnija je, trajnija, čistija, i, posebno važno, svojstvena jedino najumnijim i najosvešćenijim bićima.
Ovom klasifikacijom možda postaje malo jasnije na osnovu čega su kasniji mislioci pronašli mogućnost da u Platonovu izvornu misao inkorporiraju tradicionalne hrišćanske vrednosti kao što su čednost i čistota. Interesantno je, međutim, da su svi oni nekako uspeli da zanemare ono što Platon izlaže nakon toga: prvo, Platonova idealna ljubav ne mora nužno da isključuje telesnost, naprotiv, ona je obuhvata i oplemenjuje time što je potkrepljuje čistim eidosom, idejom, savršenom formom, duhovnim idealom lepote i ljubavi, nazovite je kako hoćete. Drugo, takva ljubav, kako eksplicitno kaže Platon, niti je svojstvena odnosu između muškarca i žene, niti između čoveka i Boga, već isključivo odnosu između – dva muškarca. Blago homofobičnom srednjovekovnom umu sigurno je predstavljalo pravu patnju čitati izdašne Platonove opise odnosa između „ljubavnika” i „ljubimca”, pri čemu ljubimac uvek treba biti mlađi muškarac, te mu ljubavnik, budući stariji, staloženiji i iskusniji, mora udovoljavati i ugađati, jer „baš u ljubavi prema dečacima mogu se raspoznati oni koje jasno podstiče ovaj Eros”. Za ovu višu ljubav, imamo čak i normativne starosne granice, tako da se ne bi slučajno pobrkala sa dečijom zaljubljenošću: „Ne ljubite dečake dok su još deca, već kad se počnu dohvatati pameti, a to se dešava onda kada im brada probija. A trebalo bi doneti i zakon koji bi zabranjivao ljubiti dečake dok su još deca, da se ne bi uzalud trošio silan trud; jer se kod dece još ne zna kako će se naposletku ona razviti; u nevaljalstvu ili u vrlini duševnoj i telesnoj”. Platon je, zaista, imao ponešto da kaže i u prilog „platonskoj” ljubavi. To se jasno uočava kroz njegovu konstataciju da „je rđav ljubavnik koji više voli telo nego dušu”, a to je zato što, „čim prestane cvetanje tela njegovog ljubavnika, on odleti”. Nasuprot, „ljubavnik čija je ljubav posvećena plemenitom biću, ostaje postojan kroz ceo svoj život, jer se vezao za nešto što je postojano”.
Jasno je šta nagoveštava ova duhovita (mada potpuno legitimna) interpretacija Platona. Opisi ovog tipa se u Gozbi samo nastavljaju, a na mnogim drugim mestima Platon iznova izjavljuje kako se odnos sa izvesnim homoseksualnim tendencijama može smatrati superiornijim u odnosu na druge, superiornijim jer ne predstavlja čisto ispoljavanje instinkta za razmnožavanjem, već izražava neku vrstu duhovne i intelektualne naklonosti. Nažalost, Platon nije mnogo rekao o tome kako stoje stvari kada su žene u pitanju, ali s obzirom na uočavanje prirode doba i, ako tome dodamo malo modernog tumačenja, verujem da čiste savesti možemo doći do istog zaključka. Ostanimo, ipak, do kraja fer prema Platonu. Nije on rekao da je baš najbolja veza ona koja je erotski konzumirana između dve osobe istog pola. Najbolja veza prema njemu ipak bi bila ona koja, mada zadržavajući izvesnu erotsku tenziju, na kraju nadilazi aktuelni seksualni kontakt i postaje duboka, iskrena posvećenost i težnja ka zajedničkim idealima.
Tako smo polako došli do onoga što se u današnjosti podrazumeva pod platonskom ljubavlju, izvesna neseksualna veza prožeta dubokim i iskrenim osećanjima. Da li je Platon voleo platonski i kako to shvatiti, neka svako izvede svoj zaključak. Izvesno je da je mnogo polagao nade u ljubav. To potvrđuje i njegov čuveni mit o androginima, prema kojem su nekada, pored muškaraca i žena postojala i bića koja su imala dvostruku prirodu i bila su leđima spojena za svoju srodnu dušu. Međutim, razljutili su bogove i onda su ih razdvojili, tako da su večno osuđeni da traže svoju drugu polovinu dok se ponovo ne spoje u ljubavnom zagrljaju. Kada konačno uspeju da pronađu svoju srodnu dušu, kaže Platon, oni su toliko izgubljeni u prijateljstvu i ljubavi, da se to ne može poistovetiti sa pukim seksualnim nagonom, već se jedino može razumeti kao odraz potrebe da se vrate svojoj izvornoj prirodi, da ponovo budu jedno.
piše: Dejana Glišić
septembar, 2018.
