piše: Đorđe Petrović
Najčešće nas u školi, kada se govori o praistoriji, nakon što se preleti preko paleolita, mezolita i neolita, o metalnim dobima uče preko velikih civilizacija Starog istoka, poput Mesopotamije i Egipta. Naravno, većina vremena usredsređena je na, kako je francuska škola Anala naziva, istoriju kratkog trajanja. To su uglavnom istorijski događaji, politička istorija i ličnosti koje su je oblikovale. Takođe, gro (ne)znanja potiče i iz popularne kulture. Tako je, čini se, predstava o ovim civilizacijama često vezana, pored njihove kulture, umetnosti i monumentalnih građevina, za ratove i osvajanja. Stari istok tako ostaje u domenu pisma, piramida, zigurata, mumija i nasilja. Period procvata i vrhunca ovih državnih tvorevina ostaje uklesan u svest ljudi kao period konstantnih sukoba i previranja, dominantnih faraona i kraljeva, čija moć se ispoljavala kroz buzdovan i mač. Urbanizacija i formiranje država na ovim teritorijama izvršena je putem socijalne diferencijacije, centralizovane moći i institucionalizovane religije, a sve to putem unutardržavnog nasilja.
Negde u isto vreme, malo istočnije, razvija se Civilizacija doline Inda na milion km2 teritorije, čija je zrela faza, Harapan civilizacija (2600–1900 pre nove ere), poljuljala ovako ukorenjeno stanovište. O njihovom načinu života znamo isključivo na osnovu arheoloških interpretacija urbanih centara, koji su imali sanitarne objekte, standardizovane tegove, nedešifrovano pismo, i specijalizaciju zanata. Na ovom ogromnom prostoru postoje lokalne varijacije očigledne u stilu, običajima i proizvodima, ali i izuzetan kontinuitet u simbolici. Važan aspekt ove priče je odsustvo hramova, palata, elitnih sahrana i ratovanja. Dakle, totalni kontrast u odnosu na ono što nam je poznato kod drugih, njima savremenih država.
Interpretacija Harapan civilizacije kao sasvim mirne prati se od prvih istraživanja, kada se oružje predstavljalo kao tehnološki neefikasno za ratovanje i inferiorno u odnosu na oružje iz Mesopotamije. Smatralo se da, upravo zbog ovakvog oružja, ljudi nisu bili ratoborni niti su se plašili invazije, a odsustvo prikaza bitaka u ikonografskim predstavama ukazivalo je na odsustvo vojske. U odsustvu stalne vojske i monopolizovane sile, društvena prisila se objašnjavala kroz ideologiju i verske sankcije, gde bi vrhovna vlast pripala „kralju-svešteniku”, a ljudi se predali asketizmu. U tom smislu, zidine oko gradova i citadele unutar njih povezane su sa ritualnom i javnom praksom, a ne kraljevskom i defanzivnom. Zbog svega ovoga, smatra se da Civilizacija doline Inda ne predstavlja stvarno državno uređenje, pa je predložen heterarhijski model, u kome autoritet nije zasnovan na korporativnom modelu, već je u pitanju „mirno kraljevstvo”.
Arheolozi su, rekao bih, skloni ovakvim potragama za idealnim društvima u prošlosti, pa se dugo smatralo i da je vinčanska kultura bila egalitarna i neratoborna, ali se njihova ideja o utopiji nedavno ugasila. Revizije u istraživanjima Harapan civilizacije krenule su u istom pravcu. Počnimo sa oružjem. Sekire pronađene na lokalitetima Harapan civilizacije su uglavnom nesoketirane (nisu usađene), za razliku od mesopotamskih koje su soketirane. Ipak, u Mesopotamiji su nesoketirane korišćene u vojnim kontekstima istovremeno kada i soketirane, a u Egiptu su nesoketirane korišćene sve do gvozdenog doba. Dakle, nema razloga pretpostaviti da harapanske sekire nisu korišćene sa istom namenom kao i parnjaci u Mesopotamiji i Egiptu.
Harapanska sečiva po debljini i tipu odgovaraju tipovima bodeža iz Levanta i sa Bliskog istoka, za koja se ne smatra da su previše krhka za upotrebu niti da su bila ograničena na nenasilne svrhe. Ako su sečiva i sekire između ove tri oblasti vrlo slične, ne postoji osnova da se tvrdi kako su harapanske bile neadekvatne za borbu samo zbog toga što nema drugih dokaza o ratovanju, te da su društva Bliskog istoka iz bronzanog doba imala elite koje su se delimično identifikovale sa idealom „ratnika”, što je karakterisalo sahranjivanje ratnika, koje je uključivalo standardizovane pakete oružja. Činjenica je da većina složenih oblika naoružanja iz Mesopotamije potiče iz grobnih i votivnih konteksta, koji su namerno strukturirani i ne odražavaju društvenu realnost. Sahrane su namerno strukturirane deponije i njihov sadržaj se ne može uporediti sa materijalom koji potiče iz konteksta koji predstavljaju slučajan gubitak, odbacivanje ili zadržavanje za kasniju upotrebu ili reciklažu.
A šta ćemo sa količinom oružja? Iako se dugo smatralo da je količina oružja oskudna u okviru Harapan civilizacija, novija istraživanja to opovrgavaju. Ostaci čija namena se može identifikovati isključivo kao oružje (koje se ne koristi u lovu), vrlo su retki na svim lokalitetima od Bliskog istoka do doline Inda. Ono što se može kotirati kao oruđe/oružje (tj. ono što je moglo imati dvojaku namenu) u većoj je proporciji na lokalitetima Harapan civilizacije nego na bliskoistočnim lokalitetima.
Istraživači su takođe proučavali i skeletne ostatke iz harapanskih sahrana, da bi na osnovu skeleta videli da li postoje tragovi udaraca – frakture, dislokacije, ali i znaci oporavka. Analizirano je 160 skeleta sa tri nekropole na lokalitetu Harapan. Pri analizama postkranijalnog skeleta (od lobanje nadole) utvrđeno je da povrede nisu zadobijene namernim nasiljem. Ipak, traume na lobanji nisu slične onima na postkranijalnom skeletu, i vrlo jasno indikuju međuljudsko nasilje. Vrste trauma na lobanjama su verovatno uzrokovane udarcem tupim predmetom po središnjem delu glave. Ukupna stopa nasilnih povreda na lobanjama je 15.5%, a kod pet jedinki nije uočen nikakav znak zarastanja. Na jednom skeletu nezrelog pojedinca uočene su četiri odvojene povrede koje su bile smrtonosne, a još šest individua bilo je povređeno više od jednog puta. Neki ljudi iz harapanske zajednice doživljavali su, sprovodili i posmatrali nasilje, koje je po učestalosti variralo u zavisnosti od pola, uzrasta, pogrebnih običaja i načina sahranjivanja. Društvena diferencijacija i isključenost jasno se izdvajaju iz ovih podataka i pokazuju da civilizacija doline Inda nije bila izuzetno miroljubivo društvo.
Kao što vidimo, među stanovništvom Harapan civilizacije nasilje je i te kako bilo prisutno, čak iako nije prikazano na umetničkim delima ili u pisanim izvorima (što još uvek nije sigurno jer im pismo nije dešifrovano, pa ne znamo ni šta su pisali). Oružje koje su koristili, kao i neki alati/oružja, koji su poprilično zastupljeni, kao i traume na lobanjama, dovoljan su indikator da se ideja o „mirnom kraljevstvu” dobrano preispita. Bilo bi zaista lepo da su ljudi nekada uspeli da se organizuju bez sukoba, ali se čini da mirnih oaza ipak nije bilo. Ili neka samo čeka da se iskopa (ali da ovoga puta ideja mirnog društva preživi sve revizije).
BIBLIOGRAFIJA:
Cork, Edward. 2005. “Peaceful Harappans? Reviewing the Evidence for the Absence of Warfare in the Indus Civilisation of North-West India and Pakistan (c. 2500-1900 BC).” Antiquity 79 (304): 411–23.
Green, Adam S. 2021. “Killing the Priest-King: Addressing Egalitarianism in the Indus Civilization.” Journal of Archaeological Research 29 (2): 153–202.
Rao, Nalini. 2019. “Indus Valley Civilization.” In Hinduism and Tribal Religions, edited by Pankaj Jain, Rita Sherma, and Madhu Khanna. Encyclopedia of Indian Religions. Springer Netherlands. Robbins Schug, Gwen, Kelsey Gray, V. Mushrif-Tripathy, and A. R. Sankhyan. 2012. “A Peaceful Realm? Trauma and Social Differentiation at Harappa.” International Journal of Paleopathology 2 (2–3): 136–47.
april, 2026.
